Ovo nije ni diskriminacija, nadam se ni stanje moje zemlje :
Poslato: 10 Jul 2010, 03:41
Pisem da ne bih ujutru izgubila interesovanje za razmisljanje o svemu ovome sto se upravo desilo.
Ovo je moj prvi izlazak u mom gradu nakon 12 dana boravka u njemu.
To je samo po sebi cudno, ali mi izgleda kao da potvrdjuje pretpostavke povodom toga u sta se moj grad pretvorio.
Zasto je cacak postao popriste sukoba, kao relativno ususkan grad, ja to ne znam. Ali se, na zalost, rascepao, na dve izrazito polarisane polovine. Nikada nisam ovako nesto napisala, a kamoli izrekla: srce mi se cepa.
Moj drug se takodje vratio iz Beograda, i to je bio moj prvi i jedini motiv da izadjem. popilo se, nije da nije (nije ni da nije), zaprical se, zglavilo se, i:
poceli smo da igramo stoni- fudbal.
I to je bio drugi ili treci put u mom zivotu da ga igram. Insistirala sam na tome da budem odbrana, jer sam i u ,,fudbalu iz stvarnog zivota" navikla na tu poziciju.
Moja ekipa (3 druga i ja) smo igrali, i nakon 2 dobijene utAKmice Slobodan i ja izazvani smo od strane jednog relativno okej mladica i njegovog druga sa kojim se odavno poznajem kao sa konobarem kafica koji volim i kao nekoga ko je navijac, a ko bi prolazio ispred moje kuce i pevao navijacke pesme jednom mesecno otprilike.
Ali sve je to sa mnom okej. mislim, to sto je neko navijac. e sad, jos pre dve godine on mi je prisao nacirkan i obavestio me da cu u jednom trenutku sigurno dobiti batine od njega zato sto asam, kako on tvrdi, ,,lezbejka". i ja sam rekla da je to sasvim u r4edu.
elem, izazvani smo od njih. i da ne produzavm nedoumicu, pobedili asmo sa 2:0 u partijama.
Ono stp se u medjuvremenu desavalo, medjutim, predmet je moje price.
Kada bih ja, dok je loptica trebalo da se ubaci, izgovorila ,,Slobodane, dozvoli", zeleci sama to da uradim, covek bi primetio: ,,Ma to sto vama Tadic dozvoljava je jedno, videcemo mi"...
dalje, kada sam u dva navrata dala gol, isti je govorio ,,pa zar em zensko em bolesno da mi da gol..."
dalje... i oprostite na ovoj skracenoj verziji, jer zurim sve da zapisem...
za mene je vrhunac bio ono sto je usledilo posle prve dobijene partije: ,,Vidi ovu dvojivu! Obojica mi se mnogo vkurce, hajde da im jebemno mater!", vikao je.
Onda je krenuo da insistira da naredna partija bude igrana u macolu (za one koji ne znaju, macola je neka vrsta teskog cekica, u zargonu izraz za izuzetno snazan udar kaziprsta u delu mozga, tj po lobanji) sto je Slobodan, srecom, izbegao.
Ja sam samo crvenela, on bi mew ponekad uhvatio za podlakticu ili za guzu da bi mi naznacio da ce sve biti u redu.
I konacno , posle druge partije, rekao je da cemo se mi svakako videti na paradi, ida ce mi tad objasniti neke stvari.
Ovo stoga ne pripada ni Trac areni ni DIPu, ovo je zivot (a zivot je kafana/kafic).
I sve ovo ne pisem zbog toga, vec zbog cinjenice da smo ih pobedili,
i
2) da je moj prijatelj, Slobodan, potom rekao: ,,Brate, svaki put kad je izgovarao te stvari, ja sam igrao tri puta bolje" (sto je istiona).
Ne znam, ovo je... tuga.
Ovo je moj prvi izlazak u mom gradu nakon 12 dana boravka u njemu.
To je samo po sebi cudno, ali mi izgleda kao da potvrdjuje pretpostavke povodom toga u sta se moj grad pretvorio.
Zasto je cacak postao popriste sukoba, kao relativno ususkan grad, ja to ne znam. Ali se, na zalost, rascepao, na dve izrazito polarisane polovine. Nikada nisam ovako nesto napisala, a kamoli izrekla: srce mi se cepa.
Moj drug se takodje vratio iz Beograda, i to je bio moj prvi i jedini motiv da izadjem. popilo se, nije da nije (nije ni da nije), zaprical se, zglavilo se, i:
poceli smo da igramo stoni- fudbal.
I to je bio drugi ili treci put u mom zivotu da ga igram. Insistirala sam na tome da budem odbrana, jer sam i u ,,fudbalu iz stvarnog zivota" navikla na tu poziciju.
Moja ekipa (3 druga i ja) smo igrali, i nakon 2 dobijene utAKmice Slobodan i ja izazvani smo od strane jednog relativno okej mladica i njegovog druga sa kojim se odavno poznajem kao sa konobarem kafica koji volim i kao nekoga ko je navijac, a ko bi prolazio ispred moje kuce i pevao navijacke pesme jednom mesecno otprilike.
Ali sve je to sa mnom okej. mislim, to sto je neko navijac. e sad, jos pre dve godine on mi je prisao nacirkan i obavestio me da cu u jednom trenutku sigurno dobiti batine od njega zato sto asam, kako on tvrdi, ,,lezbejka". i ja sam rekla da je to sasvim u r4edu.
elem, izazvani smo od njih. i da ne produzavm nedoumicu, pobedili asmo sa 2:0 u partijama.
Ono stp se u medjuvremenu desavalo, medjutim, predmet je moje price.
Kada bih ja, dok je loptica trebalo da se ubaci, izgovorila ,,Slobodane, dozvoli", zeleci sama to da uradim, covek bi primetio: ,,Ma to sto vama Tadic dozvoljava je jedno, videcemo mi"...
dalje, kada sam u dva navrata dala gol, isti je govorio ,,pa zar em zensko em bolesno da mi da gol..."
dalje... i oprostite na ovoj skracenoj verziji, jer zurim sve da zapisem...
za mene je vrhunac bio ono sto je usledilo posle prve dobijene partije: ,,Vidi ovu dvojivu! Obojica mi se mnogo vkurce, hajde da im jebemno mater!", vikao je.
Onda je krenuo da insistira da naredna partija bude igrana u macolu (za one koji ne znaju, macola je neka vrsta teskog cekica, u zargonu izraz za izuzetno snazan udar kaziprsta u delu mozga, tj po lobanji) sto je Slobodan, srecom, izbegao.
Ja sam samo crvenela, on bi mew ponekad uhvatio za podlakticu ili za guzu da bi mi naznacio da ce sve biti u redu.
I konacno , posle druge partije, rekao je da cemo se mi svakako videti na paradi, ida ce mi tad objasniti neke stvari.
Ovo stoga ne pripada ni Trac areni ni DIPu, ovo je zivot (a zivot je kafana/kafic).
I sve ovo ne pisem zbog toga, vec zbog cinjenice da smo ih pobedili,
i
2) da je moj prijatelj, Slobodan, potom rekao: ,,Brate, svaki put kad je izgovarao te stvari, ja sam igrao tri puta bolje" (sto je istiona).
Ne znam, ovo je... tuga.