- 25 Sep 2009, 07:42
#1633588
Ovde možemo pisati lepe stvari koje primećujemo i koje nas ulepšaju dane.
Evo ja ću prvo.
Legala sam na vreme ali loše sam spavala i prebudila sam se prerano (između 3 i 4), ali odlučila sam da počnem dan, neka bolje spavam noćas, biću dovoljno umorna. Išla sam do bifea, jela i pila kafu. Kupila sam 1,5 litra čaja u radnji, palila cigaru i šetala kuću.
Pošto još nisam završila cigaru, šetala sam se dalje. Gledala sam polje, plavozelenu travu, lepe kuće i drveću kao da sam na selu, ali sve je samo pola kilometara daleko od glavnog puta, ružnih blokova, zvuka tramvaja i automobila, gde živim na petom spratu (bez lifta).
Šetala sam do nasipa, i došlo je sećanje od prve godine osnovne škole, gde na igrališti je bio mali nasip. Sećam se kako jednog jesenjeg dana sam trčala niz nasipa, i mahala ruke kao ptica. Ostala deca su me pitala šta radim, i odgovorila sam da ako trčite dovoljno brzo niz nasipa dok mahnete ruke, možete da letite. Verovali su me, i tog jutra smo leteli dvadesetoro šestogodišnja deca; jato dece leteći u zimskim kaputima niz nasipa.
Preko nasipa je Bikató (Bik jezero) i Makkoserdő (žirka šuma). Stajala sam pred Bik jezera, gledala trsku, ptice kako plivaju, maglo kako se digne sa vode. Sunce je tek izlazilo, velika crvenonarandžasta kugla kao neon znak. Gledala sam kako izlazi, onda osetila sam kako mi se okrenemo, kao da sam na velikoj činiji koju neko nagne.
Krenula sam nazad. Trčala sam niz nasipa, ali nisam mahnula ruke. Možda sledeći put, da vidim da li još uvek znam da letim.
Što volim trsku
sad vi napišite prosto lepote iz vašeg svakodnevnog života.
Evo ja ću prvo.
Legala sam na vreme ali loše sam spavala i prebudila sam se prerano (između 3 i 4), ali odlučila sam da počnem dan, neka bolje spavam noćas, biću dovoljno umorna. Išla sam do bifea, jela i pila kafu. Kupila sam 1,5 litra čaja u radnji, palila cigaru i šetala kuću.
Pošto još nisam završila cigaru, šetala sam se dalje. Gledala sam polje, plavozelenu travu, lepe kuće i drveću kao da sam na selu, ali sve je samo pola kilometara daleko od glavnog puta, ružnih blokova, zvuka tramvaja i automobila, gde živim na petom spratu (bez lifta).
Šetala sam do nasipa, i došlo je sećanje od prve godine osnovne škole, gde na igrališti je bio mali nasip. Sećam se kako jednog jesenjeg dana sam trčala niz nasipa, i mahala ruke kao ptica. Ostala deca su me pitala šta radim, i odgovorila sam da ako trčite dovoljno brzo niz nasipa dok mahnete ruke, možete da letite. Verovali su me, i tog jutra smo leteli dvadesetoro šestogodišnja deca; jato dece leteći u zimskim kaputima niz nasipa.
Preko nasipa je Bikató (Bik jezero) i Makkoserdő (žirka šuma). Stajala sam pred Bik jezera, gledala trsku, ptice kako plivaju, maglo kako se digne sa vode. Sunce je tek izlazilo, velika crvenonarandžasta kugla kao neon znak. Gledala sam kako izlazi, onda osetila sam kako mi se okrenemo, kao da sam na velikoj činiji koju neko nagne.
Krenula sam nazad. Trčala sam niz nasipa, ali nisam mahnula ruke. Možda sledeći put, da vidim da li još uvek znam da letim.
Što volim trsku
sad vi napišite prosto lepote iz vašeg svakodnevnog života.