- 25 Feb 2009, 19:24
#1394511
Kako se psihološki mogu objasniti samoubistva?
Pojedinac shvata smrt voljenog bića ili poslovni poraz kao nenadoknadiv gubitak. Život je postao sasvim nezanimljiv (jer čovek tada smatra da je nesposoban da zadovolji svoje najvažnije želje) i gubi svoj primamljiv i umirujući karakter, tako da nije čudno što čovek razmišlja da svoju egzistenciju okonča samoubistvom. Naučno možemo ovu činjenicu ovako da definišemo: gubitak nekog, po život važnog libidinoznog objekta – jedan je od uzroka samoubistva.
U književnosti se mogu naći brojni primeri, iz kojih jasno proizlazi da želja da se ubijemo nastaje gubitkom nekog libidinoznog objekta od vitalnog značaja. Navodimo jedan Šekspirov komad Antonije i Kleopatra, IV čin, 15. pojava:
Najplemenitiji
Od ljudi, zar želiš umreti?
Zar ni malo za mene ne brineš,
Da ostanem u tom svetu dosadnom,
što je bez tebe ne bolji no svinjac!!
O, pogledajte, moje devojke
Kruna zemlje se topi
Gospodaru, za mene
Bilo bi sad da zlobnim bogovima
Svoj skiptar bacim, da im kažem da je
Svet ovaj bio ravan njihovom,
Dok alem kamen mi nisu ukrali.
Sad sve je ništa
Jel onda
Greh provaliti u smrt tajni dom,
Pre no se drzne smrt da nama dođe?…
Ako je jedinka izgubila svoj, po život važan, libidinozni objekt, to ona ima želju da na isti način nestane iz života, kao što je nestao po život važan objekt ljubavi. Postoji nešto kao identifikacija s izgubljenim objektom ljubavi. I samoubica često pokušava da nestane na isti način kao i njegov predmet ljubavi. Ta identifikacija biva naročito jasna u slučajevima samoubistava prouzrokovanih smrću voljene osobe. Navodimo primer koji to ilustruje, to jest belešku koja se pojavila u jednim londonskim novinama od 23. februara 1935. godine: “Saznali smo da su dve mlade američke devojke, žrtve avionske nesreće kod Mesine, izvršile samoubistvo, jer su posle vesti o smrti dvojice engleskih pilota zapale u očajanje. Obe devojke su otvorile vrata aviona i stropoštale se zagrljene u prazan prostor… One su sva mesta u avionu bile otkupile za sebe, a pilota nagovorile da zatvori vrata i prozor koji deli odeljenje za putnike od pilotovog sedišta. Obe devojke su bile verene za poručnike H. B. i J.F koji su se nalazili među žrtvama avionske nesreće na Sicililiji”.
Samoubistvo je čin intenzivnog autosadizma. Ja napada samog sebe. U takvom činu ja vrši protiv sebe agresivnu radnju tolike žestine da uspeva samog sebe da uništi. To je agresija protiv samog sebe.
Po Alberu Kamiju, postoji samo jedan doista ozbiljan filosofski problem – samoubistvo. “Suditi o tome da li ima ili nema smisla živeti“, piše Kami u čuvenom eseju Apsurd i samoubistvo, “znači odgovoriti na osnovno pitanje filosofije.” Ludvig Vitgenštajn je rekao: “Ako je dopušteno samoubistvo, onda je dopušteno sve. Ako išta nije dopušteno, onda nije dopušteno samoubistvo. To baca svetlo na prirodu etike, jer samoubistvo je, da tako kažem, elementarni greh”.
Hrišćanstvo, religija samoubistvom najopterećenija zemlja, možda je tom činu posvetilo i najviše rasprava. Novi zavet, doduše, navodi samo primer Jude Iskariota, koji je posle svog izdajstva “otišao i obesio se”. Ali, taj je čin u Svetom pismu pomenut samo kao odgovarajući znak kajanja za počinjenu izdaju. Mučenici ranog hrišćanstva su se u periodu proganjanja hrišćana upravo nametali rimskim vlastima, slično motivisani kao kasnije muslimani, uvereni da će ih mučenička smrt prečicom odvesti do rajskih vrata.
Ipak, u svim slučajevima u kojima ljudi biraju rizik i izvesnost vlastite smrti, bilo s namerom samoubistva ili bez nje, moguće je postaviti dva moralna pitanja. Trebaju li drugi ljudi intervenisati da ih spreče? Jedan od razloga za mišljenje da je postaviti pitanje moralnosti čina samoubistva neprimereno, jeste uverenje da čin samoubistva mora biti počinjen u takvom stanju poremećenosti da nema izgleda da moralna promišljanja utiču na odluku. Ali, razmišljanje o raznim oblicima suicidalnosti i njima sličnih činova trebalo bi da to uverenje dovede u sumnju.
“Moralno pitanje za čoveka koji razmišlja o samoubistvu”, kaže filosof Džonatan Glover, “jeste jednostavno pitanje da li je njegova smrt bolje ili lošije rešenje za njega i za druge. Ali za druge ljude koji razmišljaju o sprečavanju samoubistva, stvar je složenija. Oni moraju postaviti isto pitanje o tome da li bi smrt u celosti bila dobra ili loša stvar. Ako zaključe da bi bila loša, moraju postaviti i daljnje pitanje: da li bi bilo ispravno da intervenišu. Da to nije odvojeno pitanje, činiće se samo nekome ko smatra da uvek imamo pravo uplitati se u živote drugih ljudi tamo gde bi oni inače učinili nešto pogrešno”.
Psihijatar Džon Moto je mišljenja da je na kraju svako prinuđen da, bez obzira na situaciju, primeni sopstvenu procenu i dođe do sopstvene moralne odluke: “To ne mogu”, kaže on, “da izmene ni sve filosofske rasprave na svetu. Možemo samo da se nadamo da su filosofi u stanju da, posmatrajući kako realan svet funkcioniše, uvide i vode računa ne samo o moralnim nedostacima potencijalnog samoubice već i onih koji nastoje da im pomognu, pa i same filosofije”.
Ludačke ideje ne manjkaju ni u jednom slučaju melanholije; one primaju oblik, ekonomske, telesne ili duševne ruine. Bolesnici onda misle da se nisu pravilno držali, da ne postoji ništa što bi ih spaslo. Oni se sećaju svih grešaka koje su ikada počinili i pretvaraju naivne greške u teške grehe. Sebe smatraju uzročnicima nesrećnih slučajeva koji se dogode u njihovoj okolini, smatrajući da su krivi zato što drugi pate od iste bolesti kao i oni, imaju osećanje krivice kada neko od tih ljudi umre. Veruju da ih čitav svet zbog njihovih grehova prezire i da će oni, na ovom ili onom svetu, za to biti kažnjeni, većinom na neki užasan način.
Frojd je pokazao da su tužbe melanholičara – prebacivanja koja bolesnik čini protiv nekog objekta spoljnog sveta. Frojdov zaključak je sažet u formuli: “Jadikovanja su optužbe”. To znači da će melanholičar svoju agresiju upraviti protiv samoga sebe, u stvari – napasti neki objekt spoljnog sveta.
Kod nekih plemena na Zlatnoj Obali vlada sledeći običaj: ako neko izvrši samoubistvo, a prethodno izjavi da je njegova odluka prouzrokovana ponašanjem neke određene osobe prema njemu, taj takođe mora da umre. Taj običaj, ukorenjen u plemenskom zakonu, zove se “sopstvena smrt na tuđoj glavi”. Kod Tinklit Indijanaca ako onaj koji je bio uvređen utvrdi da je u nemogućnosti da se sam osveti – izvrši samoubistvo, da bi time rođaci i prijatelji uvredioca digli ruku od osvete.
Alfred Adler smatra da je želja za osvetom najvažniji činilac u psihologiji samoubistva: “Tako se iz nesvesnoga”, piše Adler, “stvara jedna situacija u kojoj se priželjkuje bolest, pa čak i sopstvena smrt, delimično da bi se bližnjima naneo bol, delimično da bi im se iznudilo saznanje šta su izgubili u tom stalno u pozadinu potiskivanom”.
Tolstoj daje, kao motiv za samoubistvo Ane Karenjine, njenu želju da se osveti svom ljubavniku. On piše: “Smrt joj je izgledala kao jedino sredstvo da njegovu ljubav ponovo probudi i da ga kazni… Nju je zanimalo samo jedno: da ga kazni. Eto, reč, i pogleda senku vagona i pesak pomešan s ugljem, što je prekrivao železničku prugu, tu, preko toga leći… Tako ću ga kazniti i sebe od svega i od same sebe osloboditi”. Kazniti njega, i sebe svega osloboditi, predstavlja agresiju protiv spoljnog sveta. Ubiti se i tako osloboditi sebe, predstavlja agresiju upravljenu protiv sopstvene ličnosti. Sem toga, samoubica pretpostavlja da se sveti okolini koja je bila uzrok njegove očajničke odluke. On zna da njegova smrt guši agresiju (napade) protiv njega i, obrnuto, da je njegova smrt trajni prekor spoljnom svetu.
Primeri bi se mogli nizati, ali ćemo se zadovoljiti Geteovim romanom Verter – Verterovim samoubistvom. Ako se to delo površno analizira, onda izgleda kao da u njemu nema nikakvih agresivnih osećanja. Verter govori stalno o Šarloti i njenom mužu Albertu, kao da ih smatra obdarenim svakim savršenstvom i kao da prema njima gaji duboku naklonost. Međutim, ako to delo pažljivije čitamo, primetićemo pojedinosti koje potvrđuju postojanje jedne intenzivne, potisnute agresije.
Verter kaže jednom prilikom: “Kada se tako izgubim u sanjarenju, nikako ne mogu da se otresem od pomisli: šta ako bi Albert umro?” To znači, da njime, dok sanjari, vlada želja za Albertovom smrću. Agresivna osećanja se manifestuju i u drugim prisilnim mislima: on smatra da je razorio dobro sporazumevanje između Alberta i njegove žene. Sebi prebacuje, i u tim prebacivanjima otkriva se i njegova nenaklonost prema Albertu.
Ni Šarlota nije neka anđeoska žena, kako to izgleda ako se zadovoljim površnim čitanjem. Ona ne samo da doprinosi Verterovom samoubistvu, ona je već bila uzrok ludila jednog drugog čoveka koji je bio kod njenog oca, u nju bio zaljubljen i zbog toga izgubio položaj; to ga je dovelo do duševnog oboljenja, te je godinu dana proveo u ludnici.
U tom delu postoje sitni detalji koji omogućuju da se odgonetnu agresivna osećanja ličnosti. Recimo, pištolji kojima se Verter ubija pripadaju Albertu, a i sama Šarlota ih nudi Verteru. Drugi takav detalj: sluga koga je udovica otpustila, jer se bio u nju zaljubio, ubija novoga slugu.
Nepotrebno je opisivati Verterovo osećanje krivice zbog njegove grešne ljubavi, jer je to sasvim očigledno. To osećanje krivice omogućuje da se agresija izazvana spoljnim okolnostima okrene protiv Ja, a to Ja tera u samoubistvo.
“Postoji nešto što dolazi od nas samih i što jeste nešto što smo mi sami, jedna realnost koja je nevidljiva ali koja se iznutra može proveriti, jedno neobično i trajno prisustvo, koje se može pojmiti u svakom trenutku… Ali, koje postaje aktuelno tek pred svoje ispunjenje: to je smrt… Upravo smrt je, zaključuje Sioran, “najintimnija dimenzija svih onih koji žive”.
Smrt je nesumnjivo lakša za onoga ko, umirući, ima osećanje da je u potpunosti proživeo ono što mu se pružalo i ono što je sam sebi pružio, lakša nego za nesrećnika koji nestaje sa osećanjem da nije dobio svoj deo na gozbi, pa čak i sa nemim užasom što je bio bačen u jednu apsurdnu istoriju punu buke i besa.
Jedna od najdragocenijih povlastica jeste da čovek sretne smrt tek u vreme kad se oseća spremnim da je prihvati.
Razmišljanje o ovoj temi završavamo divnom konstatacijom pesnika Žana Tardjea koji u svom Putu bez povratka to osećanje izražava na sledeći način:
“Smelo izlazim van sebe, ka svom kraju, ne upućujući nikakvu zamerku ni žaljenje brojnim mučnim zagonetkama, ovom suncu, ovoj ljubavi zahvaljujući kojima sam rođen i zahvaljujući kojima sam živeo ovim sjajnim divotama koje će se ugasiti, ovim užasima koji će prestati, ovoj nadi koja će spavati, svakoj ruci koju sam stisnuo, svakoj usni čiju slast sam pio…”
A oni bi, verovatno, večeras razmišljali da li je on baš zbog njih skočio. 
Nije ni cudo sto ljudi zele da izvrse samoubistvo u kakvom svetu zivimo, nije to ni toliko ludo... 
