Gay-Serbia.com | Diskusije

Kako se borite sa osecanjima tipa: tuga, nemir, depresija, neraspolozenje?

Da li pustite da samo prodje ili idete na sve moguce nacine protiv toga npr. izlazite kada vam nije do toga samo da ne biste mislili o tome?

Zbog cega ste najcesce takvog raspolozenja?

Zbog cega ste poslednji put bili takvi?

Tnx.. Osmeh na facu..

Pustim da samo prodje...
U zadnje vreme me non-stop neka tuga hvata...ali nekako me sama od sebe prodje...

Zadnji put...bilo je skoro, ali ne bih bas o tome

Joj mene nonstop hvata kad sam strejt,jedva samu sebe podnosim takvu.
Zato sam izmedju ostalog i nonstop nashibana...i alkohol pomaze isto,izlazak...kad me uhvati sevdah neki tako spremim se i odem na zurku,otkinem se i zaboravim sve.

Always look on the bright side of life

Pa ne hvataju me neke ozbiljnije tuge vec neko vreme, inace mi se cini da sam pola zivota provela u depri a pola u ekstazi. Mislim kad mi je lose, bas mi je lose, kad mi je dobro, bas mi je dobro.

Inace me te depre uhvate kad mi u zivotu krene po zlu na vise planova simultano i uh, ne merem ja to. Cupam se i batrgam ko blesava, al mi treba dosta vremena da se izbatrgam. Hoce i kad se ne zaljubim bas dugo, onda me bas jede.

Mada, desavalo se i da me hvataju te neke dnevne depre, nervoze i anksioznosti, pa lepo nabijem slusalice u usi i hodam dok me noge ne zabole, pa se isto tako peske vratim. Meni to uglavnom uradi stvar. Ili nadjem neku zenu, nema boljeg antidepresiva.

Mislim, ja uglavnom brejnstormujem sama sa sobom, pa nekako prokljuvim uzrok za takvo raspolozenje, pa radim na tome da ga otklonim ili ishendlam.
Problem je kad ne mogu da nadjem konkretan uzrok, mada i tad biva da sam umorna od svakodnevice i da mi je potrebna major promena u zivotu.

Anyways, sa tim stvarima se uvek rvem, gledam da funkcionisem normalno i budem produktivna, onda kada ne mogu i ni za sta nemam snage, dam sebi 2-3 dana da dremam i cucim, i onda se borim ponovo. ne mogu ja da sedim i konstatujem kako mi je lose i ne radim nista, pa to je smrt.

Inace, kad mi je onako lose - izlazim, nekad imam poriv da oblacim haljine pa to i radim. Kad m je bas bas lose - ostajem kuci, i potrebno mi je da budem sama, jer mi svi idu na zivce.

A sto se nemira i anksioznosti tice, nemir, agresiju i slicno, preusmeravam na neke druge stvari ili u neku fizicku aktivnost pa ih sagorim, a anksiozna sam u odredjenom setu situacija i uvek veoma svesna zbog cega sam anksiozna pa umem da hendlam, do te mere da samo konstatujem da me boli stomak i znoje mi se ruke, a u glavi budem potpuno kool.

Inace, retko kada budem depresivna kad sam sa nekim i kad sam zaljubljena i kada volim, onda mi se prosto ne desava.

pa ja sam generalno depresivna osoba..sama po sebi...tako da me naleti periodicne depresije ne ometaju mnogo u svakodnevnom funkcionisanju....

...i trudim se da to ne predstavlja problem drugim ljudima...

Ja se vozim ovih dana, nedelja duboko po depresiji,
a tuga je, nekako konstanta..

Da je rec o poznatim stvarima, da mogu da predvidim ili pretpostavim
neke dogadjaje, verovatno bi sve to bilo lakse...

... ali nije moguce.. i onda se borim, kako znam i umem...

.. a najcesce se osecam kao muva koja je upala u vodu...

.. vikala bzzzzzz i onda prestala bilo sta da vice, i pustila da je voda nosi...

ne prepuštam se deprsiji i neraspoloženju....učinim nešto da to promjenim,tipa..pustim si muzikicu koja me diže,kupim se neke sitnice koje volim....jednostavno se pokušavam drugačije organizirat,tj,normalizirat.

Standardno. Uhvati me bedak samo u toku septembra/oktobra zbog jebenog roka. Daleko od toga da se to može nazvati depresijom... Samo budem malo tunjava i ćutljiva.

normalno je da covek ponekad padne u depru
jer ne zivimo u svetu od cokolina
moj recept je da se dokrajcim
nekom sentis muzikom, sentis filmovima i njihovim soundtrackovima, dekadentnom literaturom, pisem dark poeziju, najzad se iscedim suzama ko krpa
jer ekstremne emocije su deo moje prirode
i najzad zaglavim sa drustvom na nekoj zurci gde se posteno izivim (grcka i latino mi tu dodju kao najbolja staka), a ipak nit pusim nit pijem , tako da "prirodnim putem" ekstrakujem bol iz organizma
ali terapija traje najvise par dana
posle toga sam potpuno regenerisan

Originally posted by mikka
normalno je da covek ponekad padne u depru
jer ne zivimo u svetu od cokolina
moj recept je da se dokrajcim
nekom sentis muzikom, sentis filmovima i njihovim soundtrackovima, dekadentnom literaturom, pisem dark poeziju, najzad se iscedim suzama ko krpa
jer ekstremne emocije su deo moje prirode
i najzad zaglavim sa drustvom na nekoj zurci gde se posteno izivim (grcka i latino mi tu dodju kao najbolja staka), a ipak nit pusim nit pijem , tako da "prirodnim putem" ekstrakujem bol iz organizma
ali terapija traje najvise par dana
posle toga sam potpuno regenerisan

Probacu tvoju recepturu, pa cu ti javiti kako sam prosal...
(samo moj muzicki izbor za iscelenje ce biti drugaciji,
ali mi se dopada taj prvi deo price, kako pristupas...
.. a to je da je ne potiskujes vec je ekspandiras do krajnjih
granica i suza... )

Sklonim se s puta.

Andjelika,
mislim da potiskivanjem covek samo jos vise zazida bedak u sebi, i ostaje kao kost u grlu, latentni faktor koji hronicno utice na licnost, ili se na kraju manifestuje u nekom jos gorem obliku, svaku muku treba propisno saraniti da se ne bi povampirila i terati dalje.

edit:
i obrati paznju
"terapija dotakni dno" traje obicno nekoliko dana
(sve zavisi od situacije, ali prosto u jednom trenutku osetis kada je-dosta )
svaki lek u vecim kolicinama postaje otrov
da jos vise ne zaglibis

Retko sam neraspolozen i depresivan, a i kada mi dodje ta faza, pokusavam da je prebrodim na najbrzi moguci nacin (ili pustim neku pesmu da mi digne raspolozenje, izadjem napolje, pricam telefonom...)
Ali opet ponavljam retko mi dodju te bubice.

Originally posted by mikka
Andjelika,
mislim da potiskivanjem covek samo jos vise zazida bedak u sebi, i ostaje kao kost u grlu, latentni faktor koji hronicno utice na licnost, ili se na kraju manifestuje u nekom jos gorem obliku, svaku muku treba propisno saraniti da se ne bi povampirila i terati dalje.

Potpisujem i dodajem...

Mislim da su i prijatelji jako bitan faktor, tj. pričanje sa istima. Smatram da ljudi koji ne pričaju sa svojim prijateljima o tim trenutnim bedacima na kraju završe sa dijagnozom kliničke depresije, pa pričaju sa nekim kome daju 20 jurija na sat.

Ovako... imam problem sa tim... ansioznost, depresija...
Trudila sam se da se nosim sa tim, ali sada mi je vec potrebna strucna pomoc... tako da sam presla na terapije...

@bigirl
slazem se;)
ja imam svoje dobro odabrano drustvance "zrtvi" kad sam u bedaku
s tim da se trudim da ih ne smaram glupostima
ne treba ni to previse zloupotrebiti
imao sam jednog kolegu promotera koji mi je na poslu doslovno kukao 24/7 tipa kosa mu se nekontrolisano rascupala, neki njegov drug kupio cipele koje je on hteo, kako je isflekao neznamsta pa je jos gore bilo posle hemijskog, i druge dozlaboga trivijalne budalastine
treba imati neke mere
i na kraju iscrpeo i sve moje argumente optimizma da sam na kraju hteo i sam da mu ponudim revolver da zavrsi sa agonijom i mojom i njegovom:ubise:.

Moja bivša je išla na kojekakve terapije, pije brdo lekića i dan danas i izleda da joj nema pomoći već par godina.. Moja teorija je da se ne trudi dovoljno. Uzmimo u obzir i to na ne izlazi iz kuće, ništa ne jede i ništa ne radi.
Dok Ja .. ne znam.. jednostavno pričam sa meni bliskim ljudima, filozofiram.. istresam se svakako, dok ne istresem sve i tako u krug... često se dešava, ali se ne dam..
Mora da se bori.

A poslednji put- to me i dalje drži- zbog prokletog keša...

keep on smejating se

Juce sam bas bio upao u minus fazu.
Slusao sam tuznu muziku, dremao celo popodne, izjadao se drugu preko poruka i na kraju sam ustao i spremio ceo stan da se sve blista jer i rad pomaze u takvim situacijama.

Nije me jos proslo skroz ali danas je vec bolje, veceras cu na trcanje jer se posle trcanja uvek osecam dobro.

Ostaje mi samo da se nadam da ce brzo proci ako ne roknucu jedan persen

Originally posted by mikka
normalno je da covek ponekad padne u depru
jer ne zivimo u svetu od cokolina
moj recept je da se dokrajcim
nekom sentis muzikom, sentis filmovima i njihovim soundtrackovima, dekadentnom literaturom, pisem dark poeziju, najzad se iscedim suzama ko krpa
jer ekstremne emocije su deo moje prirode
i najzad zaglavim sa drustvom na nekoj zurci gde se posteno izivim (grcka i latino mi tu dodju kao najbolja staka), a ipak nit pusim nit pijem , tako da "prirodnim putem" ekstrakujem bol iz organizma
ali terapija traje najvise par dana
posle toga sam potpuno regenerisan

To si tako lijepo,slikovito opisao...ja sam ista takva,pogotovo kad sam bila tvojih godina....ali sada je ipak malo drugačije,sa godinama se neke stvari malo više i spretnije iskuliraju.....iako sam ista ona,što bi ti rekao,sklona ekstremnijim(dubljim) emocijama

Kada imam neki cilj u zivotu kome tezim, to me motivise i tada ne patim od depresije, posvetim se tome. Medjutim ukoliko se desi da ne ostvarim sve kako sam zamislila, onda padnem u bedak i obicno se i prepustim jedno vreme. Onda se zainteresujem za nesto drugo, pa opet iznova.

Mada i u toku jednog dana mogu da izmenim vise raspolozenja. Najgore mi je kada se posvadjam sa nekom dragom osobom, to me jako rastuzi. Zato mi nije problem da prva iniciram razgovor i pomirenje jer ne podnosim napete situacije i nerasciscene odnose. Cine me i nervoznom i tuznom.

To sa ciljem si lepo rekla..

Ja sam imala cilj do skora, i dosla sam do njega....
.. i sada sam u beznadju, ne znam kuda dalje,
i to me ubija...

Zivot me vodi na jednu stranu, a je se uporno batrgam da ostanem
na nekom drugom putu...

A najvise me ubija monotonija, dani koji se ponavljaju...

Kada bi me stavili da radim na nekoj presi koja izbacuje gomilu istih
proizvoda i minutu... umrla bih posle sad vremena...

A najteze mi je sto sam svesna da cu izgubiti zivotnog saputnika, nekoga
koga volim svim svojim bicem... jednostavno osecam da ce tako biti...

Moja naj drugarica je imala sličan trip. Dok je studirala sve je bilo savršeno ok. Smejala se, zezala, izlazila, učila... Ma, završiti farmaciju u roku sa extra prosekom i uz to sve vreme imati cool dečka i voditi normalan život je ipak uspeh. The thing is... Kada je završila fax i zaposlila se... Prestala je da se smeje. Možda to nekome deluje minorno, ali je meni to jako bitno. Sada je nekako ništa ne dotiče. Niti je čini srećnom niti je čini tužnom. Potpuno je indiferentna na sve i za sve. Kao da je sve izgubilo smisao. Ustvari, kao da je "dostigla smisao" svega i sada je sve nebitno.

Zato... Postavljanje ciljeva i nije neko rešenje. Ne valja ni kad se dostignu, a ni kad se ne dostignu. Jebeš ti to... Uživaj prosto u životu i svakom danu. It's the first day of the rest of your life.

The only easy day was yesterday...


Ja sam se sa tim nekako borila sama, a onda nije bilo vise kud, i otisla sam kod shrinka.

A jeste li razmišljali o tome da šrink možda može da vas zezne još više ....

razmishljanje o nekom problemu obično oduzima kiseonika, nego sam taj problem..

Originally posted by watcher


razmishljanje o nekom problemu obično oduzima kiseonika, nego sam taj problem..

Ako nije konstruktivno razmisljanje, tj. ako ne vodi cilju-resenju problema onda jeste tako. Razmisljanje o problemu mora da bude vremenski ograniceno i efikasno, sve vise od toga je izazvano strahom i nepotrebno je, cak i stetno.

istina.. Ali kaži Ti to nekome ko je potpuno u tom fazonu, i ne može ili neće da se promeni..

cesto umem da budem jako neraspolozena,cak i tuzna,bez nekog posebnog razloga,a cudno je to sto 90% mog okruzenja misli da sam bas uvek super raspolozena,valjda se ne pojavljujem nigde dok me ne prodje.evo bas sam ovih dana uzasno raspolozena,a nista zancajno se nije desilo sto bi dovelo do ovakvog raspolozenja.
i to tako traje par dana,dok se toliko ne unervozim da mi dodje da vristim iz sveg glasa.
onda odem negde da se izjurim,obicno basket ili tako neki sport,obicno sama sa sobom i bude mi bolje.

Originally posted by watcher
A jeste li razmišljali o tome da šrink možda može da vas zezne još više ....

razmishljanje o nekom problemu obično oduzima kiseonika, nego sam taj problem..

Ma naravno. Psihijatri su ti koji imaju problem - oni pretvaraju zdrave ljude u bolesnike i onda ih drze vezane za krevete i ponekad ih u prolazu sutaju u rebra. Onako, zabave radi. Ima li ista zabavnije?

O problemima, naposletku, i ne treba da razmisljamo. Jer uostalom ako nesto ignorisemo onda to i ne postoji (za ovo postoji i filozofska argumentacija, pa tako mora biti da je tacno). Najbolje je da se pretvaramo da je sve lepo, da su ljudi dobri i veseli, da smo svi lepi i pametni. Jer bismo se mozda rastuzili kad bi se pogledali u ogledalo. A tuga, ju ju daleko bilo, pa to je skroz out. Ako smo vec deprimirani, najbolje da pustimo veselu muziku i obucemo se u roza i skakucemo okolo kao retardirani. Ne treba da razmisljamo o osecanjima, jer to je naporno i ne zabavalja uopste.

Boze sacuvaj da pristupimo bilo cemu ozbiljno.

Originally posted by Ulix
Jer uostalom ako nesto ignorisemo onda to i ne postoji (za ovo postoji i filozofska argumentacija, pa tako mora biti da je tacno).

Postoji. Ali u Bogu i po Bogu. Long live Berkeley!

Originally posted by polarlicht4.1

Originally posted by Ulix
Jer uostalom ako nesto ignorisemo onda to i ne postoji (za ovo postoji i filozofska argumentacija, pa tako mora biti da je tacno).

Postoji. Ali u Bogu i po Bogu. Long live Berkeley!

Sedi 5.