Gay-Serbia.com | Diskusije

Jedna studija je pokazala da preko 90% ljudi sanja sebe u situacijama koje bi mi u normalnom životu bile neprijatne, čudne ili nemoguće. Istinski su retki snovi koji su mogući i ostvarivi.

Druga studija je pokazala da 40% studenata američkih univerziteta ne može da se seti ni jednog svog sna, iako je dokazano da su sanjali.

Šta vi najčešće sanjate?

ja uglavnom sanjam kako padam sa litice, ledjima na dole, a znam da su dole ale, tigrovi, aligatori ili ostale zveri koje razjapljenih čeljusti čekaju da me rastrgnu u zgodne komadiće hrane.

nekad sanjam ljude koje poznajem, u svakojakim situacijama.

retko sanjam lepe snove.

a uglavnom se snova i ne sećam, a kad ih se sećam, uglavnom se budim u gluvo doba sa čudnim osećajem da je sve to stvarno.

najčešće sanjam loše stvari koji su se dogodilo sa mnom.

A ponekad sanjam drugi stvari. Jednom, sanjala sam nešto i nisam znala da li je san ili istina i pretražila sam rečnik (u šumu, i to mi nije bilo znak da sanjam ). Rekla sam se "ako reči su u alfabetski redu, ne sanjam jer nisam zapamtila rečnik". Pa sela sam i pročitala sam rečnik i svaki reč je bila u alfabetski redu...

A kada sam budna ne mogu da recitujem reči u alfabetski redu, znam samo prvi nekoliko reči: a, aardvark, abacus... uh, ne znam.

Ja sanjam takve stvari koje nikome normalnom ne bi pale na pamet, sanjam strasne i jezive snove od kojih placem u snu i vristim, sanjam i snove od kojih se smejem naglas..

Npr.skoro sam sanjala kako gradim Berlinski zid u sred Tihog okeana, tipa prinudni rad, kao u Nemackoj za vreme nacizma, a oko mene ima brdo cuvara koji gledaju kako ja to gradim i mustraju me.. Najzanimljivije je da ja stojimo u vodi, a ja gradim taj zid od dna okeana.. Hm..

E, da jednom sam sanjala da sam u mrklom mraku, u nekom podrumu koji je m sa m.. I onda sam iza sebe cula takvo vristanje neke zene, koje je bilo toliko jezivo da mi je narednih par dana to non stop bilo na pameti i nisam smela da zaspim.. Jos uvek se jezim pri pomisli na taj glas,zvuk,vrisak.. Aaaaaa..

Uvek neki sex... kao da mi ga nikad nije dosta, cim ga sanjam.....
eh... ali vecinu snova se i ne secam...

uglavnom nesto o cemu mastam u stvarnosti pa se smorim kad se probudim

Daaa i cesto iam vlazne snovee, juuuuupi jeeej..

Gluposti...

sinoć sam sanjala da sam dobila mejl na ćirilicu i nisam mogla da ga pročitam pre nego što sam se probudila, jer još polako čitam ćirilicu.

Uglavnom neke sexy snove....

Al' nekad su i uzasne nocne more.....

Jos pre par godina pocela sam da zapisujem svoje snove.Posto skoro svake noci sanjam cim ustanem zapisem san. Jako je cudno sto sanjam u boji a jos cudnije je sto jedan san imam vec napisan par puta i to od reci do reci....Takodje mi se desavalo da san koji sam sanjala pre godinu dana OPET sanjam...

Uglavnom su mi sni da letim kroz vodu ili kako sa autobusom padam niz liticu koja je od vode...Tako nesto...

jednom u 5 godina sanjam nesto lepo
i kada mi neko kaze da mu je nekad zao sto ne sanja nista dodje mi da ga mlatnem, jer poslednjih par godina svako fakin vece sanjam neke gluposti.
Najgori san mi je bio kada sam sanjala da me neko gadja nozevima u ledja over and over again...zastrasujuce zaista.

can't remember

sve sto moja podsvest misli da treba da shvatim a dok sam budan nikako da to uradim......... svakodnevne stvari..... skrivene zelje....

Uh, uglavnom neke gluposti. Sinoc sam sanjao da imam udes, tacnije da bus u kom se vozim slece niz neku provaliju i to 2x, ma glupost neka

A uglavnom sanjam neke tripozne snove kojih se ne setim uvek ujutru, cim ustanem, vec nekad u sred nekog razgovora ili u toku dana.

Secam se jednog ruznog sna od pre par godina, i sada me je strah kada se prisetim detalja. Pri tome to cak nije licilo na obican san ili nocnu moru, vec na nesto neobjasnjivo, da ne kazem kao iz Dosijea X.

Lezim na krevetu, noc je i ja se budim, kao da me je probudio neki prigusen smeh. Otvaram oci, vidim svoju sobu u mraku, sve kao sto i jeste, sve stvari na svom mestu itd. a na krevetu pored mene sedi covek! Ne vidim mu lice jer je mrak ali imam potpuno realan i uzasan osecaj prisustva nepoznate osobe pored sebe. Nije osecaj kao u maglovitom i nejasnom snu vec realan. Sedi okrenute glave ka meni! Zamisli sada taj osecaj da ti je potpuno nepoznata osoba u 3 ujutru u sobi i gleda te dok spavas. (ne, nisam bila drogirana)

Par trenutaka sam ukocena i ne mogu da reagujem, potpuno paralisana od straha a onda sam samo rekla jednu rec: „idi“ i pokazala rukom na vrata...

Covek lagano ustaje i krece ka vratima, u jednom trenutku se okrece ka meni i iako mu ne vidim lice vec samo tamnu senku, imam osecaj da me gleda kao da zeli da mi nesto kaze, kao da nevoljno odlazi. Ponovim jos jednom „idi“. On se okrece i odlazi ka vratima. U tom trenutku pocinje sve da nestaje kao magla i covek lagano „ispari“ i slika pred mojim ocima se razbija kao ogledalo u hiljadu delica.

Budim se i vidim istu svoju sobu kao trenutak pre, samo praznu, nema nikoga i srecna sam jer sam se probudila i jer je to bio samo san. (ili sam ipak videla duha?!) Pogledam na sat, tacno 3h vreme u koje sam se tada cesto budila...

Uglavnom se ne secam svojih snova. Ali kada se setim, to je obicno neka glupost, koju samo moj mozak moze da izrezira. Interesantno je da sam uglavnom u snu svesna dogadjaja sa Jave i da se snovi cesto nadovezuju na njih...

a najvise mi je zao kad cele noci muvam tipa i ne bude sexa....... e tad odlepim

Sanjam realno. Nikakve cudne i nemoguce situacije. Ranije sam sanjala prorocke snove pa imam dosta poverenja u njih. Ali u poslednje vreme sam se razocarala u sebe jer je ispalo da su mi snovi "sta je babi milo to joj se i snilo" a ne ono sto ima veze sa realnoscu... Ponekad sanjam objasnjenja za neke teske stvari. To budu pojasnjenja u vidu npr proslog zivota koji objasnjava teskoce u ovom.

dosta cesto sanjam, da plivam u vazduhu, obozavam to sanjati. bozanstven osaecaj

najcesce ne sanjam.
a kad sanjam,obicno su to neke gluposti.
jedno vreme,bas ove zime,stalno sam sanjala neku spooky babu,uzas jedan,nisam smela da otvorim oci kad se probudim u sred noci od straha.
a ranije sam cesto sanjala kako se povredjujem na najrazlicitije nacine,tipa prelomi noge,ruke,udesi i sl.

Rijetko sanjam i ne volim da sanjam....daleko češće sanjam budna i to mi se više sviđa.

Pa mhm, ja najcesce sanjam kako negde treba da stignem, nikad nisam sigurna gde bas treba da stignem (bar mi se ne javi slika u snu, nego je negde apstraktno) ni zasto, ali sam cesto u nekom autobusu, vozu, brodu, tramvaju, na tomosu, vespi, skijama, avionu, autu, bilo kakvom prevoznom sredstvu ili peske, i idem ka cilju uz sve peripetije izazvane prijateljima, familijom i poznanicima kojima su dodeljene neke blago izmestene uloge i koje usput srecem.

Druga stvar koju sanjam su zgrade, neki beskonacno rasprostranjeni novobeogradski blokovi u najrazlicitijim oblicima. Ja budem tu opet na nekoj meni nepoznatoj misiji, trazim nesto, srecem nekoga i buducnost je krajnje neizvesna.

Ma koliko san statican bio ja uvek imam neku misiju, neki cilj, nesto do cega je potrebno doci, a to se nekako nikako ne dogadja i sve se nekako okomi na mene a ja se batrgam gotovo bespomocno, ali ne gubim nadu, iako je to uzasno frustrirajuce.

Par puta sam sanjala da sam u okviru nekog operativnog sistema, jednom sam imala kursor umesto sake.

Uvek sanjam u boji, sa mnooooooogo detalja, i ljudi su uverljivo takvi kakvi jesu u prirodi, samo sto imaju neke sumanute zelje i ideje i sve to, al opet nekako ostanu verni svojim karakterima, nacinu govora, gestikulaciji i nacinu oblacenja. Osim kad sam sanjala da mi je baba u stvari ona narandzasta zena mongoloid iz prljavog inspekrora torentea.

I sanjam i mirise, i dodire i zvukove. Medjutim ne secam se da sam u snu ikada nesto jela, pila ili pusila, mada sam sanjala kako hocu snenokle.


Jednom sam tako (sad cu san da svedem na pasus i sasecem neke nevezane delove radnje, medjutim sa svim detaljima bi bio bar 5-6 sitno kucanih A4 papira, ako ne i mnogo opsirniji) sanjala da sam sa devojkom na moru u CG, i tu su jos neki ljudi koje znam (njih 5-6 bas takvih kakvi su inace, medjutim skupljeni s koca i konopca), i mi smo u nekoj kuci (sa sve drvecem okolo, betonskom balustradom na terasi, zavesama, saksijama, pokucstvom, lusterima i svim pratecim elementima), a sa strane su neke staklene zgrade, hoteli i sve izgleda kao neka domaca postmoderna arhitektura iz ranih '90, nekako kao staklenac na Trgu, al manje odurno, i sa onim braon staklima i crnim proflima, i neke obicne budva kuce okolo.

I mi blejimo u dvoristu (dan je nekako cudno tmuran, onako siv i tmuran ali i zut u izvesnoj meri), a ja sam negde malo sa strane u podnozju te susedne staklene zgrade, na nekom kao uzvisenju, i onda skontam kako se javljaju te neke rupe u tlu i kako je dole lava, i kako ce to sve u jednom momentu da explodira, i teram ove da se pakuju da bezimo.

I onda mi jedna poznanica daje neku svoju majicu sa printom, koju ja iz meni nekog nejasnog razloga stekujem u kovceg neki koji se nalazi ispod trpezarijskog stola (naravno sanjala sam i sarke na kovcegu i brazde i cvorove u drvetu), i ja izlazim napolje i devojka hoce nesto ozbiljno da prica sa mnom.

I ja je odvucem dole na neki vidikovac s pogledom na pucinu, sa zelenom metalnom ogradom (mestimicno oguljenom i pojedenom od soli) i 2 cempresa sa leve strane. I ona mi kaze kako vise ne moze da bude sa mnom i kako ona to ne moze, kako joj je to previse i kako ne bi da me muci jer ona to prosto nije u stanju, ne onako kako ja to zelim, ili vec nesto, a meni je heavy, skroz heavy i kontam kako mogu da je ubedim da ostane sa mnom, ali kako bi trebalo da je pustim.

I ja je pustim, i kazem joj da bezi, zbog onog vulkana i svega. A ja ostanem tu, oslonjena na tu ogradu i gledam u tu pucinu u to beskonacno sivo more koje se mreska pre kao neko ulje nego kao voda i to sivo-zuto mutno nebo iznad, koje jedva da ima neku teksturu, i tu nejasnu zutocu negde gde bi iza trebalo da se nalazi sunce. I fizicki mi je lose, ne mogu da disem, i nesto kao da mi lezi na diajfragmi, neki slon ili nesto jos vece. I sve je uzasno tiho i mirno, kao da sam gluva, a ni oni cempresi se ne njisu i ne mirisu, ni more ne mirise, nista ne mirise, sve je nekako hermeticki zatvoreno, bez ikakvog strujanja vaduha. Ne cujem ama bas nista osim nekog neodredjenog niskofrekventnog zujanja, nesto kao subwoofer. (U medjuvremenu je onaj vulkan explodirao, al nije bilo nista strasno, mozda je ujebao onu kucu i dvoriste).

I onda se setim da je u zgradi iznad neka pres konferencija uprilicena zbog ulaska CG u Evropsku Uniju. I ja kao moram da budem tamo, a jos uvek mi je grozno lose. I ja odem tamo, i tamo ima dosta tih ljudi u odelima, i neki sto ovalni ogromni, i prozori su bez parapeta, onako do poda, i svuda ka moru su ti prozori. I tu je Havijer Solana u sivom odelu i plavoj kosulji i kravati, rukuje se sa nekim manje vise nedefinisanim Crnogorcem, i tu mi je vec ocigledno da su ovi potpisali to sto treba.

I meni je i dalje lose, al mi se vratio sluh. Tu je, pored Solane, i neki Francuz, onako visok (visi je od Solane bar za glavu), u tamno sivom odelu na diskretne vertikalne pruge, ocigledno veoma skupom, i ima tu neku bjago zavodnicku muzevnu facu i crnu kovrdzavu kosu koja je mestimicno pocela da sedi, i zapravo vise izgleda kao neki zacudjujuce visok Italijan, i on trpa penkalo u unutrasnji dzep sakoa.

I ja ga startujem da ga pitam kad ce Srbija u EU (btw, ovo sam sanjala neposredno pre izbora) i on misli da sam novinar i nece da kaze, i ja insistiram, medjutim on kaze da ne moze zvancno nista da kaze i ja insistiram na tome da sam ja tu privatno i da mi ne treba nikakva zvanicna izjava ni informacija, nego da zelim da cujem njegovo privatno misljenje, i on mi u nekom momentu kaze "Kroz nekih 6 meseci" (mi pritom pricamo na francuskom koji ja, inace, znam taman toliko da mogu da kupim cigarete ili trazim pepeljaru u kaficu).

I sad, to je vise nego fenomenalna vest, i ja ocekujem od sebe da se radujem, silno, medjutim meni je potpuno svejedno. I stanem uz taj prozor i opet blenem u ono more (sad vidim i one umrtvlejne cemprese odozgo i taj vidikovac) i pokusavam da se makar malo radujem, al ne mogu i sve vreme mislim o tome koliko je sve besmisleno jer me je devojka ostavila i kako ce mi uzasno nedostajati i kako je moj zivot besmislen kao to lenjo mrtvo beskonacno sivo more, tako beskonacno besmislen i dosadan.

I blenem i blenem kroz taj prozor, i slon mi sedi na dijafragmi, i vazduh je mrtav i ja se lagano nekako psihicki pretapam u to more (iako sam fizicki tu), nego nekako osecam da mi se dusa pretapa u to sivo more. I grozno mi je, apsolutno grozno. I onda se probudim.



Bolje ni da ne napominjem da sam onda probudila devojku u pola 10 ujutro, i da sam je zvala bar jedno 5 puta u toku dana, samo da se uveri da je jos uvek tu, i da sam joj kaznije ispricala sta sam sanjala, i zasto sam ceo dan tako nenormalna, lmao.

edit: morala sam naknadno da ovo podelim na neke kakve takve pasuse.

e,da,cesto sanjam i jednu drugaricu iz srednje koju nisam videla minimum dve godine.

sinoć sam sanjala da dobila sam u2u.

Joj ja sam bas sinoc sanjao jedan izuzetno cudan san! Malo je nejasan, znam da sam postao nekakvo stvorenje(moze biti vampir posto citam nesto o njima)...
I onda sam tako setao i pokusavao da dodjem do svoje kuce ali nikako nisam mogao da stignem tamo
Na kraju sam sa svojom "setnjom" stigao do crnogorskog primotja... ALi se onda nesto cudno desilo, oblaci su postali braon okeraste boje i prekrili celo nebo a more je bilo srebrnkasto... Nekakvo stvorenjce (ogroman guster) doplivalo je do obale i krenulo ka meni a ja sam bez uspeha pokusavao da se popnem uz onaj zid koji stiti od mora...
Tu se muti san ali znm da i dalje stojim pored mora i pocinjem da razmisljam kako je more cesce srebrnkasto sivo u severnim zemljama(rusija, norveska itd) dok je na juznim morima nebo plavo cesce :loce:
I dosao sam do zakljucka da sam postao strasan nevernik a to je mnogo bolelo... i tako sam poceo da se molim i da postajem jak vernik i ladno sam se probudio sa tim ubedjenjem da verujem
Ne znam sta najcesce sanjam moji snovi su vecito razliciti... mada u poslednje vreme imam one momente da se trzam iz sna

Imam periode kad skoro nista ne sanjam ili ne mogu da se setim nicheg.
A postoje periodi kada stalno nesto sanjam....chak i sad kad imam probleme sa spavanjem i ugrabim svega 3,4sata sna i dalje sanjam.

Uglavnom su to lucidni snovi....ljudi,mesta,situacije koje nikad i nikako ne bi mogli da se spoje,funkcionishu....meshavina realnog i abstraktnog,zelja,strahova....
Retko kad mogu da ih zapamtim,i chak i da hocu ne mogu/teshko mi je da ih analiziram.

...hmmm...maloletnice...

da bezim od necega...