Gay-Serbia.com | Diskusije

Kada pravimo izbore u životu, to je jednim (velikim?) delom pod uticajem raznih faktora: roditelja i njihovih očekivanja, vršnjačke grupe u koju "upadnemo" i njihovih izbora, okruženja u kojem odrastamo, kada je posao u pitanju vodi se računa i o trenutno atraktivnim zanimanjima, etc.

Međutim, koliko ste spremni da napravite drastičnu promenu u svom životu, naravno ako ima potrebe za tim, bez obzira što ste u godinama u kojima se to više ne očekuje, u kojima se očekuje da se realizuju ciljevi ka kojima ste daleko ranije krenuli. I bez obzira na sve rizike koje takva odluka donosi.

Ili, za one mlađe, krenuli ste sada jednim putem, i negde na polovini puta shvatite da to baš i nije pravi izbor, da ne osećate unutrašnje zadovoljstvo, da se osećate "mrtvo" i sl. Da li biste menjali put ili biste nastavili utabanom stazom?

Našao sam na netu jednu zanimljivu priču, koja je negde ilustracija toga da "nikada nije kasno":

"Riječ je o nevjerojatno vitalnoj ženi kojoj je 92 godine. Piše knjigu, slika, ima bezbroj interesa i planova, a u 70-im godinama života – položila je vozački. Kad mi je pričala o tom razdoblju svog života rekla mi je kako je shvatila da joj automobil znači slobodu kretanja, no okolina ju je obeshrabrivala u toj namjeri dugi niz godina. Odlučila je potajno položiti vozački kako je ne bi ponovno odgovorili od namjere, kupila je automobil i - sljedećih je 20 i nešto godina veselo upravljala volanom svog automobila. Jedino mi se požalila da je pristala prodati automobil prije nekog vremena i zažalila zbog te odluke. Neću se uopće iznenaditi ako me uskoro pozove na vožnju novim automobilom. Nikad nije kasno."

krenula sam sada jednim putem (ubrajam se u one mladje), izmenjala sam ih par, sad sam recimo zadovoljna pravcem kojim idem.
kada bih u jednom momentu shvatila da nisam dobro izabrala na samom pocetku, menjala bih putanju.

sa druge strane, interesovanja mi se cesto menjaju i dosada sam naucila da razlikujem te neke moje sitne bubice od nekih bitnijih situacija u zivotu, tako da kod mene trenutno vazi "prvo skoci pa onda reci hop".
smatram da je kolotecina nesto najgore u sta covek moze da upadne i da se kasnije jako tesko vadi iz toga. pocev od sredovecnih domacica koje su pocele da se pitaju zasto su se udale rano, za prvog momka koje su ikada imale, izrodile decu i sad zive zivot koji za njih vise nema nikakvu poentu, a opet zbog dece, muza, okoline ne usudjuju se da nesto u sebi preseku pa teraju jer im je tako "lakse", "tako se treba".
a od tih "tako se treba" dobijam glavobolju.

u stanju sam da napravim drasticne promene u zivotu ukoliko se one odnose samo na mene, imaju minimalne posledice na one koji od mene zavise (npr, ako imam dete, sigurno cu zadrzati svoj dosadan posao i necu krenuti nekom nesigurnom sportskom karijerom)

Originally posted by Khons
(ubrajam se u one mladje)

I ja! Uprkos temi, ne, ja nisam ona bakica koja ima 92 godine i priča o automobilu.

Originally posted by Khons
pocev od sredovecnih domacica koje su pocele da se pitaju zasto su se udale rano, za prvog momka koje su ikada imale, izrodile decu i sad zive zivot koji za njih vise nema nikakvu poentu, a opet zbog dece, muza, okoline ne usudjuju se da nesto u sebi preseku pa teraju jer im je tako "lakse", "tako se treba".
a od tih "tako se treba" dobijam glavobolju.

Jeste. Ja sam se uvek plašio toga. Ne da postanem sredovečna domaćica, nego da dođem do tačke od koje neću imati snage da se menjam. A malo li je ljudi oko nas koji imaju upravo takvu životnu priču.

Naravno, postoje sredovečne domaćice koje su sasvim zadovoljne svojim izborom, i iz porodice i domaćičkih poslova crpe energiju. Isto kao što postoje uspešni poslovni ljudi koji u 45-oj shvate da je sve što su do sada postigli super, ali nema nikakve veze sa njima samima.

Originally posted by Simor

Originally posted by Khons
(ubrajam se u one mladje)

I ja! Uprkos temi, ne, ja nisam ona bakica koja ima 92 godine i priča o automobilu.

Originally posted by Khons
pocev od sredovecnih domacica koje su pocele da se pitaju zasto su se udale rano, za prvog momka koje su ikada imale, izrodile decu i sad zive zivot koji za njih vise nema nikakvu poentu, a opet zbog dece, muza, okoline ne usudjuju se da nesto u sebi preseku pa teraju jer im je tako "lakse", "tako se treba".
a od tih "tako se treba" dobijam glavobolju.

Jeste. Ja sam se uvek plašio toga. Ne da postanem sredovečna domaćica, nego da dođem do tačke od koje neću imati snage da se menjam. A malo li je ljudi oko nas koji imaju upravo takvu životnu priču.

Naravno, postoje sredovečne domaćice koje su sasvim zadovoljne svojim izborom, i iz porodice i domaćičkih poslova crpe energiju. Isto kao što postoje uspešni poslovni ljudi koji u 45-oj shvate da je sve što su do sada postigli super, ali nema nikakve veze sa njima samima.

slazem se.
a takodje za ono shto je hlae rekla. trudm se da izvuchem korist na nikakvu ili eventualno minimalnu stetu ljudi oko mene.
a opet ne mogu a da ne pomislim ponekad "e jebiga, ipak sam ovo ja i zivecu narednih 50-60 godina i dodjavola hocu da ih zivim kako ja to pozelim"

da, da..prosto, stavis te stvari na vagu....da li ti je teze da izdrzavas to u cemu se ne pronalazis ili da oduzmes eventualnu sigurnost nekome ko od tebe zavisi (iz nekog razloga o ovome razmisljam iz ugla samohrane majke...dziiiiizis)

hm. upravo sam prochitala Tot-ov odgovor na temu, a sad ga nekim chudom nema...

elem, da se osvrnem na ono sto je on rekao o tome da je bitan dobar osvrt na prethodna iskustva...

naslusala sam se prica o tome kako se na sopstvenim greskama uci...a opet ti isti ljudi neumorno iznova prave iste te greske nadajuci se svaki sledeci put drugacijem ishodu.
ljudi se takodje grchevito drze za neke svoje licne principe, ili neke proslosti u zivotu, ubedjujuci sebe kako im je ta neka propustena prilika jedina koju su imali u zivotu obeshrabrujuci se tako za dalji napredak i automatski stavljajuci tacku na svaku sledecu priliku jer eto, imali su tu jednu koja je bila to nesto, nisu to tad ucinili i sad "vise nema smisla ciniti nesto drugo".

Ja bih ovde skrenuo pažnju na aspekt, otkrivanje sebe za koji su potrebne dve stvari: dobro prihvatanje svoga iskustva, izgradnja svoje vlastite sigurnosti, snaga da iz onoga što smo do sada radili uvidimo svoj potencijal; i drugo ljudi koji nas poznaju razumeju, približavaju nama samima.

Svima se nude neke utabane staze i to je naročito nezgodno na samom početku kada još nismo svesni šta zapravo želimo i kada nemamo izgrađeno samopoštovanje. I postaje konfliktno kada naši vaspitači znaju šta je za nas najbolje i "usmeravaju nas". Pravilan stav bi bio: "želim da znam zašto ti je to važno i zbog čega težiš tome cilju"; drugim rečima "želim da te razumem a ako to uspem, staću potpuno iza tebe, ohrabriti te kad god mogu zato što sam siguran da si vredan/vredna tog cilja". I ne samo to: "ulivaću ti sigurnost kada ti ponestanu snage"; zato što ljudi koji nas razumeju i poznaju mogu biti objektivniji, bolje nam približiti vlastite sposobnosti.

Potrebno je po meni imati poverenja u sebe; crpeti ono najbolje iz svog dosadašnjeg iskustva i dozvoliti osobama koje nas razumeju i poznaju da pozitivno utiču na nas.

Originally posted by Khons
hm. upravo sam prochitala Tot-ov odgovor na temu, a sad ga nekim chudom nema...

Nešto sam ispravljao, pa je zato nestao post, ali tu je. Jedino što će forumaši morati da čitaju od dole na gore.

Originally posted by Khons
naslusala sam se prica o tome kako se na sopstvenim greskama uci...a opet ti isti ljudi neumorno iznova prave iste te greske nadajuci se svaki sledeci put drugacijem ishodu.
ljudi se takodje grchevito drze za neke svoje licne principe, ili neke proslosti u zivotu, ubedjujuci sebe kako im je ta neka propustena prilika jedina koju su imali u zivotu obeshrabrujuci se tako za dalji napredak i automatski stavljajuci tacku na svaku sledecu priliku jer eto, imali su tu jednu koja je bila to nesto, nisu to tad ucinili i sad "vise nema smisla ciniti nesto drugo".

Ovo si prelepo rekla. Zaista, iako je učenje na osnovu grešaka niži oblik učenja, ljudi nisu skloni ni njega nekada da savladaju. Hajde da budem samokritičan, pa da kažem da se i meni to negde dešava, bar kada je mentalni nivo u pitanju, ako ne toliko onaj praktični. Da ne pričamo o tome kako su ljudi spremni da život posmatraju katastrofično, pa ih onda neke greške i neki porazi zablokiraju, kao da su te greške i ti porazi stavili tačku na bilo kakvu perspektivu u njihovim životima.

Pravo vreme da citiram svoj potpis, a u stvari reči Jeanette Winterson: You play. You win. You play. You lose. You play.

Originally posted by Simor
...Jeste. Ja sam se uvek plašio toga. Ne da postanem sredovečna domaćica, nego da dođem do tačke od koje neću imati snage da se menjam.

Uf, meni je san da postanem sredovecna, obezbedjena domacica i da ne smaram mozak ni sa cim.
Da imam svoja zaduzenja oko kuce, a da ostatak vremena provodim u prijatnoj dokolici. Prava matrona da postanem.

A ne da ovako jurcam kao bozija nesrecnica !

Deni, nikad nije kasno.

Pa i nije.
Do 45 - 50 godine racunam da cu i taj san sebi ispuniti i miloscu bozijom se penzionisati.

Pocetak svake srece je u srecnom izboru zelja.

Originally posted by vremecuda
Pocetak svake srece je u srecnom izboru zelja.

i to ako ti se posreci

Cesto su mi promene bile drasticne,sada kad pogledam, ali su se desavale u pravo vreme,cak mogu da kazem i nekim logicnim sledom. I definitivno nikada nije kasno-to da li cu ja sutra ili za 100 godina da umrem nije na meni da odlucujem ili u opste razmishljam o tome, vec je na meni da se nadam i trudim.

Ja sam vise puta pretumbala moj zivot pa bih mogla jos koji put Mada se iskreno nadam da je dosta... Ponekad bih volela da sam malo bolje odredila taj put negde na pocetku. Ponekad sam sasvim zadovoljna sto je islo ovako jer nemam nikakvog straha od promene puteva. To zato sto sam nekada imala veoma velike strahove i nastojala da ostanem na nekom mestu pa makar i pogresnom. A kada sam jednom otisla, pa drugi put opet negde ostisla, pa treci put... shvatila sam da sebe svuda nosim, da svuda mogu naci bliske ljude i prestala da zalim za sigurnom lukom tj. nasla lepotu u traganju i idenju negde i da mi neka vrsta nesigurnosti bude sigurnost. (Ima jedan odlomak Dzenet Vinterson koji mnogo volim i koji sam vise puta navodila gde ona pise kako traganja i ognjiste postaju jedno, tako nekako...) Mada postoje tacke cini mi se kad ne mogu bas sebe da vidim kao nekog koji uzme rancic i cap krene na neki put pa ma koliko nesiguran bio To je recimo ovo sto je Hlaefdige navela npr. dete.

Ja se isto ubrajam u one mladje. Za sad sam zadovoljan putem kojim sam krenuo. Naravno, promenio bih put da shvatim da ovo nije bas pravi izbor. Nikad nije kasno. Bravo za bakicu. Eto, npr. Tanja Boskovic je upisala jos jedan fax sa svojih pedeset i nesto godina.

Imam ja jos mnogo planova za buducnost pa sta bude...

Mislim da je mnogo veci problem sto ljudi uglavnom ne znaju sta ustvari hoce , a odmah zatim sto nisu spremni da se dovoljno potrude i zrtvuju za ono sto hoce .
Naravno da nikada nije kasno ali isto tako sve ima svoju cenu ukoliko je zrtva prihvatljiva "go for it NOW !"

Jebiga, sto je odluka ozbiljnija, to ja duze vagam. Recimo ne mogu sad da se odlucim na odlazak u inostranstvo, iako mi se dugo vec nudi. To je nesto sto je moj brat prelomio u roku od 3 dana.
Za neke stvari nikad nije kasno, ali se neke mogucnosti pojave pa nestanu, i covek mora da prelomi odmah.
Vise sam od onih koji zale zbog odluka koje nisu doneli nego zbog onih koje su doneli.
U svakom slucaju, ne idem laksim putem, i odluke donosim prema sopstvenim potrebama, medjutim za neke stvari koje se ne ticu samo mene, nego bi u nekoj vecoj meri uticale i na tudje zivote, konsultujem te ljude, sto ne znaci da cu se voditi njihovom voljom.