Erazmo Roterdamski iz Pohvale ludosti
LUDOST GOVORI
1
Može svet da priča o meni što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrđenja to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost : odjednom ste podigli čela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana s biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom.
2
Odmah ćete saznati zbog čega sam se danas pojavila među vama u ovom nesvakidašnjem odelu, samo ako vam ne bude teško da mi poklonite svoju pažnju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, već napregnite uši kao kad slušate vašarske telale, lakrdijaše i šarlatane, baš kao što je naš prijatelj Mida slušao Pana. Jer me obuzela želja da za neko vreme preuzmem među vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i uče je većoj upornosti u prepiranju nego što je nalazimo u svađi žena, već ću podražavati starima koji su više voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglašeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veličaju bogove i junake. Ali vi sada nećete čuti pohvalu ni u čast Herkula ni u čast Solona, već u čast moje ličnosti, tj. u čast Ludosti.
3
Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašuju najvećom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž. Međutim, vajni gospodin plašljiva izgleda širi perje kao paun, šepuri se na reči laskavca koji smetenjaka upoređuje s bogovima, koji ga ističe kao najviši primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuđim perjem, koji pokušava da crnca načini belim; rečju, koji od muve pravi slona.
Najzad, ja se držim poznate narodne izreke koja ti dopušta da se hvališ samo ako nemaš drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog držanja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako me svi oni duboko poštuju i rado primaju moja dobročinstva, ipak se posle toliko vekova nije našao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, ćelavost i druge strahote te vrste pronašli ljude koji su žrtvovali svoje snage da bi ih ovekovečili u brižljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ćete pak čuti govor nepripremljen i govornički nedoteran, ali utoliko istinitiji.
4
Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju same sebe, a još manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kad se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kad me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako reći moju senku i lik, kad sam lično pred vama i kad se gledamo oči u oči? Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.
5
Nego zar sam morala i to da kažem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na čelu ne piše ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), već bi ga pogled na mene uterao u laž; čak da ne progovorim ni reči, moj lik će ipak biti pravo ogledalo moje duše. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: što nosim u srcu, to kazuje i moja spoljašnjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa šećkaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koži. Svejedno što se upinju iz petnih žila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magareće uši i odaju Midu.
Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i često ga pripisuju drugima kao sramno i nečasno! I zašto ne bismo te ljude, koji su stvarno morotatoi (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali morosofoi (mudrim budalama)?
...........
Izvinjavam se zbog ovog citata...htela sam reci samo; poneka je i ludost mudrost!
Svako drugacije pokazuje energiju.
Jao, ovo je bas fina tema... meni se malo vise desavalo licemerno samaranje od istih onih kojima nekada dobro dodjem za 'dizanje' ... raspolozenja, jel... a onda, kada oni nisu raspolozeni - nekako, ne bude im komplementarno to moje skakutanje i energetisanje prostora i okoline oko sebe... mmm... 
