Gay-Serbia.com | Diskusije

Koliko vam je teshko da izgovorite tu rech? Da priznate da niste bili u pravu?

Da li smatrate da izvinjavanjem krshite principe iza kojih stojite?

Da li izvinjenje predstavlja slabost karaktera da se izbori sa situacijom, ili pak jedan zreo chin na koji bi trebalo biti ponosan?

Ochekujete li da je izvinjenje obostrano jer je za konflikt pa i za pomirenje ipak potrebno dvoje?


...

Nisam osoba koja se rukovodi "principima" kako bi opravdala svoju zadrtost i ograničenost. Biti principijelan uopšte ne mora da bude dobra osobina. Sasvim je drugo imati stav, ali ako naiđu činjenice, nove činjenice u novom svetlu, mislim da je vrlina prihvatiti ih, a ne reći: u pravu je, ali iz principa neću da promenim svoje ponašanje. To je, po meni, glupo ponašanje.

A sama reč "Izvini" ništa ne menja, ja sam više za dela, nego za reči. Ponekad može da bude znak kajanja, ali i ne mora. Zavisi od situacije. Neko će reći, sranje se desilo, šta meni to izvinjenje znači. E pa, možda nikad neće biti kao pre, ali zašto bismo živeli u neprijateljskim odnosima i produbljivali dalje sve te animozitete.

Kad je konflikt u pitanju, obe strane su krive, sad neka više, neka manje, ali za konflikt treba dvoje. Bilo bi dobro da su to dve pametne osobe koje će sesti i porazgovarati, razići se ili ostati u nekom aspektu odnosa, ali da sve bude raščišćeno. Opet, zavisi od toga kakav je ko čovek. Neko neće i ne trudi se da rešava probleme jer mu ta druga osoba više nije od koristi, to su hladne, proračunate i sebične osobe. I čak će gledati da što više krivice sa sebe prebace na drugu osobu. Obično se ti prljavi igrači kriju iza stavova i principa.

Kad su pametni ljudi u igri, svakako, i ako dođe do konflikta, pomirenje je sasvim zreo čin. Podržavam takvu vrstu ponašanja.

Zar nije bila tema...



Pa zavisi kako i sa kim....u sustini mogu da se izvinim, nije mi problem...ako znam da sma pogresila, a sa ljudima do kojih mi je bas stalo ne pravim pitanje ko je kriv (mozda upocetku) vec gledam da to sto pre resim...

Msilim da izvinjenje nikako nije slabost...

Pazi, po meni je za svadju uvek potrebno dvoje...tako da...je i za izvinjenje potrebno dvoje....mada viseza razgovor o problemu i svadji, nego za izvinjenje...



Ako vas zbunjuje moj post, uredu je posto ni samu sebe nisam bas skontala...

Originally posted by REI
Koliko vam je teshko da izgovorite tu rech? Da priznate da niste bili u pravu?
Da li smatrate da izvinjavanjem krshite principe iza kojih stojite?
Da li izvinjenje predstavlja slabost karaktera da se izbori sa situacijom, ili pak jedan zreo chin na koji bi trebalo biti ponosan?
Ochekujete li da je izvinjenje obostrano jer je za konflikt pa i za pomirenje ipak potrebno dvoje?
...

Izvinjavanje je pre svega taktika, a ne ni slabost ni zreo čin. U moje vreme, kada bi se deca malo potukla onda bi im se kazalo: "hajde se sada izvini pa se rukujte i sada budite prijatelji" i onda oni to urade kobajagi a kad zađu iza ćoška opet krenu da se fajtaju

Nije potrebno dvoje za konflikt tj. jeste ali ne necessarily krivicom obe strane. Npr. mi smo sad mali i ja sad sedim i igram se svojim kamiončićem i ti dotrčiš i otmeš mi kamiončić i baciš ga i još kreneš da me guraš i ja se onda branim i recimo te počupam i ujedem za ruku da ti ostane ovoliki crveni krug. Definitivno postoji konflikt ali ga ja nisam izazvao (sem preko feromona koje je otkrila Lisa Simpson) i nemam pravi razlog da se tebi izvinjavam. E sad to tvoju mamu ne zanima. Ona se mučila devet meseci da te nosi u stomaku i još te nekoliko godina hranila i oblačila, i očekuje da te i dalje ima u jednom komadu.
(btw uvek mi je bilo nelagodno u filmu kad neko nekoga pretvori npr. u prase radi kazne što je bio zao, jer očekujem da se pojavi njegova mama i počne da vrišti Ja se toliko mučila da ga othranim a ti ga sada pretvaraš u prase)

Sad to prebaciš u svet odraslih i vidiš istu stvar, samo što odrasli znaju da taktika izvinjavanja razvodnjava situaciju i onda se izvinjavaš da neka luda ne bi imala povoda da te dalje napada

Hmm, slazem se sa Jukiejem, kao i sa tim da su bitna dela a ne samo reci, ali obzirom da smo mi kao vrsta obdareni i tom sposobnoscu, ne vidim zasto je ne bi koristili ako ce se druga strana bolje osecati, a vi zaista shvatili da ste negde pogresili.........
Ja se izvinjavam bez zadrske, ali ne samo to-ja cu pokusati i da PROMENIM to sto sam zajebala, naravno, ukoliko je moguce.Ukoliko nije, mogu svojim IZRAZAVANJEM zaljenja da pokusam osobi da objasnim da moja svesna namera nije bila da joj ucinim nesto nazao, iako se stvar ne moze popraviti.
Meni je tada bitno da osoba zna kako je do toga doslo, i da nije namerno.

jukie

pa mislim, radi se ipak o dve odrasle osobe, i svaka je na svoj nachin doprinela konfliktu. Tema je inache insiprisana nedavnim dogadjajima na forumu, pa ako je vec bila jedna, jbg, modovi nemojte spajati ipak.

Izvinjavanje mozhe biti taktika, ali i u tom sluchaju iza te taktike postoji neka pozitivna namera, jel.
Treba je samo prepoznati.


Da li ste nekad odbili izvinjenje? I zashto, ako se sme znati.

Nikada mi se do sada nije desilo da "odbijem" izvinjenje; toliko retko to ljudi cine da mi je drago kad neko zaboravi na trenutak na sujetu i iskreno prizna da je pogresio....
Mozda bi mi moglo pasti na pamet da nekoga sikaniram uprkos izvinjenju, ali to bi onda stvarno trebala biti osoba do koje mi nimalo nije stalo.

naravno da cu se izviniti ukoliko sam ja licno u necemu pogresila. pritom uopste ne ocekujem i od druge strane da se meni izvini-a i zasto bih?
izvinjenja uvek prihvatam (ukoliko nije u pitanju ono lazno tek da se zabasuri situacija) jer jednostavno ne podnosim konfliktne situacije. ne volim da se svadjam, i gluposti uglavnom pravim ako zaboravim nesto da uradim sto sam rekla da cu uraditi, ili kroz neku neodmerenu salu lupim nesto i ostanem ziva.
a ako postoji neka mogucnost da svoju gresku naknadno ispravim, kao sto rece Zoe, to svakako cinim.

cesto pravim sra**a,pa se cesto i izvinjavam:poklon:
tesko mi je da se nekom izvinim recima,nekako mi je lakse da se ponasam tako da taj neko shvati da mi zao,ne znam,obicno me reci uvale u jos gori problem.valjda kazem pogresnu stvar u pogresnom trenutku ili su mi bar tako rekli.

Kad napravim gresku, a hvala bogu desi se tu i tamo, onda kazem izvini bez puno premisljanja, narocito ako se radi o nekoj dragoj osobi. I naravno, trudim se da ispravim... nekad je izvini samo rijec. Ako je pak obostrana krivica, naravno da ocekujem isto od druge osobe.

I ne, ne mislim da je to slabost karaktera. Prije ce biti da je tvrdoglavost slabost. Najlakse je dici nos i praviti se lud. Osoba od karaktera ce se potruditi da vidi gdje je pogrijesila.

Za konflikt jeste potrebno 2 ili vise ljudi... ali za njegovo izazivanje je dosta jedna osoba. ponekad. Jukie je dobro opisao, da ne ponavljam.

Oh, lupetam previse...

ako je za izazivanje svadje potrebno dvoje, za prestanak je dovoljno da jedna strana sidje s brvna.
IZVINI je rec koja sa sobom nosi energiju poMIRenja. cak i kad onaj koji izgovara ne misli to iskreno, izgovoriti znaci prevazici ego tj sujetu kao njegovu najvidljiviju formu, a time prestaje i zracenje negativne energije na koju se (u)peca(o) ego druge osobe. obicno tada i ta osoba spusti gard i sve se brzo resi, ali kad se izvinjavam, ne radim to iz zelje da cujem isto, vec da se ja dobro osecam (a osecam se lose kad sam ljuta).

kod mene to izgleda ovako:
sto mi je teze da izgovorim IZVINI, to znaci da je potrebnije da to uradim.

principe odavno nemam, bar ih vise tako ne zovem jer nisu nepromenjivi. kako raste iskustvo tako se menjaju i ˝principi˝, a trudim se da sto cesce reagujem iz SADA, a ne naucenih obrazaca iz proslosti. nisam bik pa da nabadam sve crveno.

sve redje dolazim u situaciju da se izvinjavam, jer sve cesce ne nastupam iz ega

Bravo, Eya, tome i ja tezim

Originally posted by jukie
... mi smo sad mali i ja sad sedim i igram se svojim kamiončićem i ti dotrčiš i otmeš mi kamiončić i baciš ga i još kreneš da me guraš i ja se onda branim i recimo te počupam i ujedem za ruku da ti ostane ovoliki crveni krug. Definitivno postoji konflikt ali ga ja nisam izazvao (sem preko feromona koje je otkrila Lisa Simpson) i nemam pravi razlog da se tebi izvinjavam.....

Jeli Jukie ,jel to krenuo Alchajmer?

(prosto, bilo jace od mene!)

Koji Alchajmer, pa Jukie je `70 i neko godiste!

Originally posted by EYA
ako je za izazivanje svadje potrebno dvoje, za prestanak je dovoljno da jedna strana sidje s brvna.
IZVINI je rec koja sa sobom nosi energiju poMIRenja. cak i kad onaj koji izgovara ne misli to iskreno, izgovoriti znaci prevazici ego tj sujetu kao njegovu najvidljiviju formu, a time prestaje i zracenje negativne energije na koju se (u)peca(o) ego druge osobe. obicno tada i ta osoba spusti gard i sve se brzo resi, ali kad se izvinjavam, ne radim to iz zelje da cujem isto, vec da se ja dobro osecam (a osecam se lose kad sam ljuta).

kod mene to izgleda ovako:
sto mi je teze da izgovorim IZVINI, to znaci da je potrebnije da to uradim.

principe odavno nemam, bar ih vise tako ne zovem jer nisu nepromenjivi. kako raste iskustvo tako se menjaju i ˝principi˝, a trudim se da sto cesce reagujem iz SADA, a ne naucenih obrazaca iz proslosti. nisam bik pa da nabadam sve crveno.

sve redje dolazim u situaciju da se izvinjavam, jer sve cesce ne nastupam iz ega

E tako nekako, stim sto ne bih mogla reci da ne nastupam iz ega
Ali se trudim

Naravno sad očekujem da mi se progenitor izvini....

Btw mali offtopic: da li ikada objašnjavate ljudima razliku između "izviniti se" i "izvinuti se"?

jukie, ti si car

ja nadjoh to kod cerke, na kraju knjige iz srpskog jezika za 4-ti razred

izviniti je dati izvinjenje, a izvinuti je izviti se - saviti telo u luk

izviniti je dati izvinjenje, a izvinuti je izviti se - saviti telo u luk

haha, nisam to znao

Btw lepo si sve rekla EYA.

Samo da se raschisti, pod 'principima' nisam mislio na neku tvrdoglavost ili shta vec, vec na stav, mishljenje.

izvinjenje mi ne pada tesko kada znam da za njega postoji razlog, kada znam da sam pogresila
ne izvinjavam se samo zarad ocuvanja dobrih odnosa

uopce mi nije tesko izviniti se osobi koju volim ili koja mi je draga
pa cak i kad ne mislim da sam ja u krivu
nego da stvar oko koje smo usle u (da kazem) sukob nije vredna tog sukoba
tek mi nije tesko izviniti se (bilo kome) kad u krivu jesam
ono sto mi jeste tesko je izvinjenje (iza neceg jako ruznog i niskog) prihvatiti
i izvinjenje iza tako cega uglavnom ni ne prihvatam
ko je sebi jednom dozvolio da grozno nisko padne
to ce si dozvoliti i drugi put

izvinjenje nije slabost, vec naprotiv, snaga karaktera. uglavnom je sve vec receno, s tim da se meni desilo da odbijem izvinjenje kad znam da ono sluzi samo zato da bi doticna osoba jos jednom dobila priliku da to svoje sranje ponovi, jer u ponizavanju drugih jednostavno uziva. ps. ne znam sta se desavalo na forumu, pisao sam generalno. inace, za ono izviniti i izvinuti se, znam jos iz osnovne i redovno ispravim sagovornike :d

Originally posted by REI
Koliko vam je teshko da izgovorite tu rech? Da priznate da niste bili u pravu?

Da li smatrate da izvinjavanjem krshite principe iza kojih stojite?

Da li izvinjenje predstavlja slabost karaktera da se izbori sa situacijom, ili pak jedan zreo chin na koji bi trebalo biti ponosan?

Ochekujete li da je izvinjenje obostrano jer je za konflikt pa i za pomirenje ipak potrebno dvoje?


...

Nije mi nimalo teshko da izgovorim to, ako sam zaista pogreshio. Glupo bi bilo kriti se iza greshke ako znam da sam pogreshio.

Naravno da ne predstavlja slabost karaktera, naprotiv...

Zavisi... Ako sam ja zgreshio vishe i zapocheo tu glupost, bilo bi lepo chuti ali ne ochekujem, a ako smo oboje doprineli onda se podrazumeva da se i druga strana iskreno izvni.

A shto se tiche odbijanaj izvinjenja, jesam, odbio sam. Kada je neiskreno ne znachi nishta, isto tako za neke stvari nije dovoljno samo izvinjenje...

nije mi problem da se izvinim za gresku, mada to rijetko radim kroz proste rijeci, vise se trudim da to pokazem.
Ipak, smatram da izvinjenjem ne povredjujem svoj integritet i relevantnost, i vrijedja me ako neko pomisli suprotno, i pokusa da se ponasa u skladu sa tim. tj, ako sam rekao da mi je zao i da sam pogrijesio, to me ne cini gorim od tebe, i ne daje ti za pravo da me kinjis ili omalovazavas.
U takvim situacijama najprije zazalim sto sam uopste i pokusao, a onda skontam da mi najstrasnije puca q... za to, te mirne savjesti iskuliram..

Originally posted by REI
Koliko vam je teshko da izgovorite tu rech? Da priznate da niste bili u pravu?

Da li smatrate da izvinjavanjem krshite principe iza kojih stojite?

Da li izvinjenje predstavlja slabost karaktera da se izbori sa situacijom, ili pak jedan zreo chin na koji bi trebalo biti ponosan?

Ochekujete li da je izvinjenje obostrano jer je za konflikt pa i za pomirenje ipak potrebno dvoje?


...

Iskreno, nije mi tesko da izgovorim to kad pogresim. Ne smatram da tako krsim principe niti da je to znak neke slabosti.
Mislim da sam tip osobe koje teze prihvata tu rec 'izvini' nego sto je izgovorim. Naravno, kao sto neko rece ne govorim to zarad ocuvanja dobrih odnosa vec kad znam da sam pogresio.

Izvinjavam se i priznajem gresku uvek kada mi dogori do nokata, tj. kad vidim da sam u bezizlaznoj situaciji, pa procenim da ce mi izvinjenje olaksati polozaj. Sta cu, moram...

A u principu imam stav da bi uvek trebalo prvo da se izvine i da za svoja dela odgovaraju oni najkrupniji gresnici, pa tek onda ovi sitniji i bezazleni, kao sto sam ja.

Retko se izvinjavam, ali mi nikada nije teško da to uradim.
Grešim, ali greše i drugi i sasvim je normalno pokajati se i ispraviti grešku.. Retko se izvinjavam jer kontam da izvinjenje ne znači mnogo posle učinjenog, barem meni ništa ne znači...

Meni kao svakom lavu (zodiac ftw) je jako teshko da izustim tu rech.

Kada vidim da sam zajebao stvar, radije cu nekim gestom pokazati da mi je stalo do pomilovanja.
Kao mali kada bih chuo "a sada se izvini teti/chiki" popio bih silne batine jer nikada nisam hteo da kazem: izvinite.

Za tango je potrebno dvoje, kao i za svako sranje u socijalnim odnosima. Tako da se necu izvinuti posle svadje iz principa.

Mislim da mi, uprkos brojnim childish momentima, polazi za rukom da budem dovoljno samokriticna i da se izvinim kad god je to potrebno.

On the other hand, desilo mi se par puta u zivotu da sam nesto debelo zafrknula, pa mi se cinilo da bi izvinjenje bilo odvec bljutav pokusaj iskupljenja.

Originally posted by REI
Koliko vam je teshko da izgovorite tu rech? Da priznate da niste bili u pravu?

Da li smatrate da izvinjavanjem krshite principe iza kojih stojite?

Da li izvinjenje predstavlja slabost karaktera da se izbori sa situacijom, ili pak jedan zreo chin na koji bi trebalo biti ponosan?

Ochekujete li da je izvinjenje obostrano jer je za konflikt pa i za pomirenje ipak potrebno dvoje?


...

Nije mi tesko da izgovorim tu rec, kada shvatim da sam zaista pogresila... Priznajem, kada nisam u pravu...
Ne krsim ja nista, ako jednostavno nisam u pravu..
Ne vidim to ni kao slabost, ni kao nesto zbog cega treba biti ponosan, nego na shvatanje date situacije...
Volim kada je obostrano, ali to je uglavnom, kada situacija nema resenja.. u tom slucaju ne znam da li sam pogresila, i sta je "ispravno"

Originally posted by jukie
da li ikada objašnjavate ljudima razliku između "izviniti se" i "izvinuti se"?

Uvek to radim, uvek!