Gay-Serbia.com | Diskusije

Bas sam nesto razmisljala o ovome....realan svet,stvari onakve kakve jesu...bez negativnih ili pozitivnih uticaja.
Suocavanje sa realnoscu?Bezanje od nje?Zasto i na koji nacin?
Kako dozivljavate realnost i kada i gde nalazite utociste kad postane teska za suocavanje?

Nastojim da sebe toliko ojacam da mogu da se suocavam sa realnoscu Ali posto lose stvari obicno dodju u paketu to imam uvek u rezervi onu recenicu: "O tome cu razmisljati sutra." (Skarlet). Tako ono sto bas ne mora danas ostavim za sutra, pa teske stvari resavam jednu po jednu i ne mislim o svima zajedno. Kad dobre stvari dolaze u paketu onda ne smeta ne moraju da se odlazu Sto se teskih stvari tice, tu su bliske osobe kojima mogu da se isplacem na ramenu, pa bude lakse iako moram da zivim sa tim. Ponekad bliske osobe mogu i da me deprimiraju npr. sa komentarima - "odustani, neces uspeti u tome" Ja sam ambiciozna, znam sta hocu i obicno uspevam u necemu sto naumim. Obicno ne znaci uvek, ali bar hocu da dam sve od sebe i da mislim da cu uspeti a ne da pokusavam nesto a mislim da necu. Tako imam u sebi izmastan moj idealni svet, to je neka moja realnost. To ipak nije sasvim nerealna stvarnost, ne mastam recimo da sam svetski poznata teniserka (iako bi to bilo lepo ali sasvim sigurno sasvim nerealno). Nego izmastam svet u kome sam i u buducnosti sa sadasnjim partnerom i to u najlepsim mogucim odnosima, sve drage osobe su takodje tu, fakultet sam zavrsila, posao ide odlicno, svi moji su zdravi i tome slicno. I onda u tom idealnom buducem svetu uzmem pozitivnu energiju i trudim se da ga i stvorim, ako ne skroz idealan, a onda bar sto pribliznije tome...

meni je moja realnost ok...i ne treba mi nikakvo utociste za suocavanje sa njom...
mozda njoj treba utociste za suocavanje samnom...

moja realnost je pomalo nasminkana , ponekad ciljano ubedjujem sebe da je bas to sto imam ili ono sto mi se desava bas ono sto mi treba i da mi je super iako cesto nije bas 100% tako

Ne otvaraj pandoruni kutiju....

kakva je takva je moja je...cemu bezanje od iste ako te kad tad stigne i ujede za dupe
"ako ne mozes da je pobedis pridruzi joj se"

Originally posted by Swanheart
kakva je takva je moja je...cemu bezanje od iste ako te kad tad stigne i ujede za dupe
"ako ne mozes da je pobedis pridruzi joj se"

..bravo swan

Ne plasim se onoga sto moze da izadje i da me ujede za dupe, plasim se onoga sto u njoj ostaje.....

Suocavam se uglavnom s njom,retko bezim ali odlazem suocavanje sa nekim cinjenicama.Nacin na koji se suocavam s njima znas odprilike i sama,slicni smo.
Kao sto vec rekoh u STATUSovoj temi,ogradjivanje....ogradim se sa ta 4 zida unutar kojih sam siguran,to je jednostavno moj svet u kome se najbolje osecam.
Tako se upustam u bilo koju da kazem surovu realnost.

Originally posted by Tresh-grl
Bas sam nesto razmisljala o ovome....realan svet,stvari onakve kakve jesu...bez negativnih ili pozitivnih uticaja.
Suocavanje sa realnoscu?Bezanje od nje?Zasto i na koji nacin?
Kako dozivljavate realnost i kada i gde nalazite utociste kad postane teska za suocavanje?

Utociste?

U sebi.

A to i jeste jedina realnost koju priznajem.

Dakle utociste od realnosti trazim u 'realnosti'.
..

A ona, deep & dirty realnost, tipa ' ovaj sto je prilicno materijalan, ovaj profesor moze da mi zagorca zivot, ovo/ono sranje me prilicno yebe..'

Ne trazim utociste.

Trazim resenje.. Sto jeste suocavanje, ali ipak sasvim malo iskrivljenija definicija od 'golog suocavanja'.

Mislim, mozes ti da se suocavas, da 'budes hrabra' takoreci, koliko hoces - ako nemas resenje.

Treba naci resenje.

Reality never used to be a friend of mine...
tako da se trudim da sa istom što manje dolazim direktno u kontakt

Ne bezim od realnosti, ali kada zelim da je zaboravim na par sati - I watch movies...

ako mi se u datom trenutku realnost ne svidja, nastojim da ju poboljsham. Suvishe sam buntovan da bih se pomirio sa onim sto mi ne odgovara.

Originally posted by Swanheart
cemu bezanje od iste ako te kad tad stigne i ujede za dupe

A znaci tako nastaju strije?!

: Bozenka :

Uh... Ranije sam bila u fazonu te neoromanticarske imaginacije.
Ali sam shvatila da realno u sebi sadrzi nestvarnu/nerealnu kolicinu lepog, koje je toliko nesredjeno da ne moze biti tek tako opazeno.
I tako uzivam u realnom kao realnom, i u snu kao snu.

realnost je kada u vise navrata uporedjujes ip selperedejza i manonke i i dalje nema ni najmanje naznake da su ista osoba....... :cmizdri:

ko razume shvatice ))

U okolini vazim za jednu jako realnu osobu... nekad toliko realnu da to prelazi u surovost.

Ali ono sto mozda samo ja znam... jeste da ipak postoji poneka stvar pred kojom jednostavno pokleknem... i nekako ubedjujem sebe da jos uvek nije vreme za suocavanje sa njom.
Nikada je ne stavljam u drugi plan... i uvek je drzim pri sebi... ali jednostavno skupljam dovoljno snage za suocavanje!

Pa sve sto volim i sto me opusta, se moze smatrati nekom vrstom mog bega od realnosti... ali to je vise predah od iste, makar i na sekund.
Ipak se trudim da taj odmor ne traje predugo...

Ja sam uvek bila lik iz crtanog filma, te kao takva
nisam imala mnogo dodira sa realnoscu...

Sustigla me... kad sam se najmanje nadala..

I sad nema vrdanja.. Placam sve ono cime
se nisam bavila ranije...

A bas je bilo lepo u crtanom filmu....

... ma.. napravicu ja novi crtani film.. videcete...
realnost je ono kako sami isprojektujemo stvari,
ne kako se stvari projektuju na nas...

Chinjenica je da niko od ljudi nije u stanju prihvatiti zivot kakav jeste.

Morgan bezi od realnosti kroz hedonizam i egocentrizam, nalazeci ispunjenje u patnjama drugih. Kada je Morgan ziveo u iluzijama bez problema mogao je da se pogleda u ogledalo. Sada sve shto Morgan vidi u ogledalu jeste chudovishte.

prilično sam realna
i kako je neko gore rekao - kada postoji problem , nastojim da ga rešim, jer zaobilaženje i bežanje od problema samo dodatno komplikuje stvari...
mislim da volju za rešavanje problema kao i motivaciju moramo prvo da pronađemo u sebi i sopstvenim ciljevima ...
ali mi je nevidjeno lakse kada znam da imam podrsku bliskih ljudi, ljudi koje volim i da nakon eventualnog neuspeha, tragedije i katastrofe mogu da se vratim tamo gde sam prihvacena, bez obzira na sve...tada mi skoro nista ne deluje zastrasujuce...
mada, čini mi se da i za sučavanje sa određenim aspektima realnosti,treba da dođe pravo vreme...
vreme kada smo u stanju da se uhvatmo u koštac sa njima, kada imamo potenicjala da ih rešimo...

Sve je realno, i ono sto sanjamo, i ono sto mislimo. Postoji samo realni realizam.
Ja sam porocni sanjar i mislim da nikada necu biti na zemlji. Verujem da je covek ono o cemu misli. Moji susreti sa zivotom cesto umeju da budu poput slike busenja leda zamrznutog jezera, a najcesce se desavaju na putovanjima i promenama sredine. Nekada se nerviram sto ljudi ocenjuju zivot samo na osnovu opipljivih dokaza. Meni su drazi neopipljivi, drazi mi je i apsurd i miris puta do apsurda, nego opipljivi predmet. Moj susret sa realnim je kao san koji mi se ponavlja: na planini sam sa kolegama i koleginicama, drugovima i rodjacima, prolazimo kroz sumu, ja zastajem, u senci vidim najlepse i naredje, jedinstvene biljke, zastajem i pokusavam da ih bolje pogledam i dodirnem, ali me divlje zveri srecu i napadaju, ja zastajem a moje kolege, drugovi i rodjaci idu putem i nikada ne skrecu sa staze.

Ja nemam pojma sta je to realnost.

Jel to zavisi od kolicine informacija koju imamo o sebi i spoljnom svetu i o sebi u spoljnjem svetu?

Ja se citav zivot suocavam sa nekom "realnoscu" i uvek ispadne da to u stvari nije bila "realnost" sa kojom treba da se suocim vec nesto drugo...

Ali mi dobro zvuci ovo sto je andjelat rekla:

Originally posted by andjelat

realnost je ono kako sami isprojektujemo stvari,
ne kako se stvari projektuju na nas...

A svidja mi se i ovo sto je Sunce rekao:

Originally posted by Sunce
Sve je realno, i ono sto sanjamo, i ono sto mislimo. Postoji samo realni realizam.

Negde sam procitao i sledecu stvar:"Realno nije svakidasnja realnost oko nas koju prepoznajemo kao blisku, vec ono sustinski spoljasnje koje ne moze biti moje ili nase, vec koje kao strano telo razara sigurnost i situiranost u svetu". (autora nisam zapamtio)

Ovaj citat mi se svideo, ali i dalje ne znam sta je realnost.

Ali ako uzmemo da se ovde pod realnoscu podrazumevaju neke stvari koje ja recimo trenutno smatram cinjenicama onda ne uzmicem ni malo vec se borim ko zmaj.

Mozda sam se iznad i nalupetao, al ja sam citav zivot imao utisak kao da cu da se probudim iz nekog sna, a da pri tom nisam imao blage veze sta cu da zateknem od sebe kad se probudim
evo upravo mi se javio taj utisak i mislim da je to zahvaljujuci "tudjim realnostima" koje napadaju onu "moju realnost" i pride strahu od onog "stranog tela" iz citata nepoznatog autora koji sam naveo.

Često bežim od realnosti tako što se izolujem, kao i većina ljudi.

Originally posted by jukie
Reality never used to be a friend of mine...
tako da se trudim da sa istom što manje dolazim direktno u kontakt

Potpisujem
krenuo sam da pišem apsolutno istu poruku

nemam problema suociti se sa realnoscu. Mislim da je i najgora realnost bolja nego ziveti u "oblacima" i zavaravati se necim, jer kad tad se suocis sa realnosti.

Kao i Momo, ni ja ne znam šta je to realnost.

Sunce je baš lepo rekao: sve je realnost; i snovi i maštanja i računi za struju... samo je pitanje šta će nam od toga odvući najviše pažnje.

Čvrsto verujem da ne postoji "spoljašna" realnost koja je nezavisna od nas samih. Realnost smo mi i sve ono što nosimo u sebi.

Vidljiva realnost je loša kopija istinske, sveta ideja koji postoji s one strane naše egzistencije i vremena, i u kome postojimo kad nestanemo, i pre nego što smo postojali.

Jedina sasvim pouzdana realnost je izvesnost Drugog prisustva -- onda kad će biti novo nebo, i nova zemlja, a mora više neće biti.

Ἀμήν, ναὶ ἔρχου, ἔρχου, Κύριε Ἰησοῦ...

nema vise realnosti, sve je simulacija.

Jurovižn bejbi

''

Strogo se drzim realnosti !