- 10 Jan 2008, 03:05
#1014532
Večeras su svetla bila tako fantastična, tako jedinstvena. Nova godina je prošla, a grad i dalje blista i sjaji. Koračam napred i često bacam pogled dole i gledam svoje patike koje su se malo zaprljale od bljuzgavice. Razmišljam o nama, o svemu što smo imali. O ljubavi. O tome kakav će biti moj život bez tebe. U isti mah sam sebi zvučim smešno i dođe mi da kažem sebi kakav sam glupan i naivko, i da će sve to vrlo brzo proći. I pored svega toga, nisam mogao da ne zaplačem. Slab sam na tebe. Nikada nisam umeo da se kontrolišem, umeo sam samo da te volim. Osećam se tako krhko, tako bezvredno, tako istrošeno. Svi ovi ljudi koji mi idu u susret se pitaju šta se dešava, vidim njihove izraze lica. Tražio sam odgovore na mnoga pitanja, govorio sam sebi šta ako bi samo... Ma gomila gluposti, znaš to i sam. Opet. Kada bi me makar još uvek voleo. Kada bi makar znao kako se osećam. Ne znam više šta mi sve pada na pamet. Sve je tako izmešano, tako isprepletano. Sve je tako neuredno, kao tvoj život. Kao haos koji si uneo u moj život. Kao haos koji sam zbog tebe zavoleo.
Sve je bilo tako nevino, tog 19. avgusta. Sve je bilo tako lepo. Upoznali smo se tog lepog, toplog dana, i tada si kasnio, naravno. Rekao bih da je to zaista bila ljubav na prvi pogled. Bilo je čarobno. Sećaš se priče o Aristotelu? Sećaš se proče o Dorijanu Greju? Naravno da se sećaš. Pričao sam kao vodenica, kako ti kažeš. Gledao si me tvojim prelepim, krupnim smeđim očima dok sam lupao gluposti, trudio se da te impresioniram. A nije bilo potrebe, jer si ti već zavoleo deo mene, bez obzira na sve te bele laži koje sam koristio da bih bio bolji, da bih bio naizgled kvalitetniji. Sećaš li se našeg prvog odlaska na žurku? Ostao sam do pola 6 ujutru, moj najduži izlazak do tada. Da, upravo to, i ja se smejem sada. Bilo je tako slatko. Celo veče nismo skidali pogled jedan sa drugog. Sećam se i kada sam išao do WC-a ti si me pratio a kada bih otišao po piće okretao bih se da te vidim. Plašio sam se da ako se ne okrenem, možda više nećeš biti tu, jer pre tebe nikada nisam bio stvarno zaljubljen, pre tebe ni zbog koga se nisam toliko radovao.
Sećaš li se samo kako smo među tih 200, 300 ljudi postojali samo mi? Sve se vrtelo oko nas, i svi su nekako bili neprimetni. Upoznavao si me sa svima i govorio "Ovo je moj malecki", a ja bih ponosan što to kažeš prvo gledao u tebe a potom se tako sav važan upoznao sa nekim. Bio sam toliko rasejan, toliko srećan što sam sa tobom da sam zaboravio foto aparat kod obezveđenja. A potom sam pojurio ponovo ka toj zgradi, uskočio u lift, i u 6 ujutru išao na 20. sprat da uzmem ono što sam zaboravio. Potom bih te pozvao, samo da ti čujem glas, samo da ti kažem kako mi je bilo lepo. I da, nekoliko dana posle toga smo imali prvu svađu. Sećaš li se toga? Ja, ovako mali i prgav, sa nekom čupavom kosom, prekvarcovan skačem i mašem rukama u nadi da ćeš obratiti pažnju na mene, da ću zaista biti neko poseban za tebe. Meseci su prolazili tako brzo. Zaboravio sam da postoje svi oko mene. Sve drage osobe su nekako bile po strani. Želeo sam samo tebe. Tvoje divne okice i usne. Želeo sam da te gledam i slušam po ceo dan. Plašio sam se da ti kažem koliko sam se brzo vezao za tebe i koliko si mi od samog početka značio. Mislim da si to znao. Video si kako te gledam. Čuo si kako sa ushićenjem i ljubavlju pričam o tebi. Svi oko mene su videli koliko sam zaljubljen u tebe, videli su da sam bio stvarno srećan. Videli su koliko sam imao energije, samo za tebe. Mislim da me nisu odbacili jer su znali koliko je i meni značilo to što sam posle gomile problema našao nešto lepo čemu sam se posvetio, nekog toliko posebnog da je uspeo da me opčini potpuno. Znali su da si moja prva ljubav. Praštali su mi i kada nemam vremena, iako su znali da sam prijateljstvo stavio iza tebe.
Sećaš li se samo prošle Cinemanie? Koliko filmova smo uspeli da odgledamo? Ali da odgledamo u celini? Nijedan. Trčkarali smo svuda po Sava centru da ukrademo neko vreme od filma i zamenimo ga poljupcima. Potrčao bih ispred tebe i gledao te, tako zaljubljenog, kako ideš prema meni, radostan i srećan. Nije bilo ničeg lepšeg od tebe. Video sam te u svemu. Delovaće smešno, a znaš sve ovo. Kada sam kupovao namirnice, razmišljao sam da li ih i ti koristiš. Kada sam sređivao stan, radio sam to sa puno energije jer sam se plašio da te pustim u neuredan stan. Kad god bih gledao neki ljubavni film, zamišljao bih da smo ti i ja glavni likovi i potresao bih se ako je kraj bio tužan. Po prvi put sam prespavao sve časove, kada si ti spavao kod mene, a ja sam nakon što si otišao nastavio da spavam zadovoljan i ponosan što si bio kod mene. Grlio sam pokrivač kojim smo se pokrivali. Znajući kakva sam picajzla i čistunica, delovaće smešno, ali ga desetak dana nisam ni prao jer je mirisao na tebe. I da, oni baloni koje si mi doneo sa Noći reklamoždera trajali su skoro tri meseca, nikako nisu hteli da se ispumpaju. Nosio si ih noću kroz grad da ih doneseš meni. A ja sam se tako obradovao, kao malo dete. Bila je to prava bajka, koja se dogodila baš meni.
Nova godina je oduvek bila nešto čega sam se plašio i od čega sam zazirao. Uvek sam se osećao tako usamljeno i odbačeno. Nije bilo nikoga da me zagrli, nikoga da me pogleda zaljubljeno, nikoga da sa mnom popriča. Samo gomila hrane i ljudi koji su se veselili nekim ispraznim poklonima i još ispraznijim željama. Ali kada si ti došao sa prelepom čestitkom u kojoj je pisalo sve ono o čemu sam maštao, sve ono što sam želeo da pročitam i doživim... I oni parfemčići koji su bili spojeni magnetom, samo za tebe i mene. Iako ih na ovom svetu ima još ko zna koliko miliona, za mene smo ih samo ti i ja imali. To prelepo veče, koje nikada neću zaboraviti je nešto što se sigurno neće ponoviti mnogo puta. Šapat na jastuku, naši zagrljaji, poljupci... Svašta nam se izdešavalo do tada. Još onda smo imali burnu vezu. Nikada nije bila slična nijednoj koju sam video. Mislim da su nam mnogi zavideli na tome što smo apsolutno bili dovoljni jedan drugom. Tačnije bili smo zaslepljeni jedan drugim.
U novu godinu smo ušli tako zaljubljeni, tako vezani jedan za drugoga. Doduše nije da se nismo svađali, ali nekako su sve te svađe bile smešne. Kako sam samo umeo da te vređam, da te psujem. A ti... Ti si me samo gledao onim svojim pogledom punim ljubavi i smirivao me. Ili si mi se smejao pa sam ja još više besneo. Verujem da sam delovao kao neki lik iz crtanog filma. I tako smo mesecima prevazilazili mnoge stvari, praštali jedan drugome sve i svašta. Bili smo umorni jedan od drugog, želeli smo da pobegnemo nekada... Ali smo se nekako uvek sa razlogom vraćali. Znali smo da ima još dosta toga da proživimo zajedno. I jesmo. Sećaš li se samo naše šetnje kroz Zoo vrt na moj rođendan. Prvo si prespavao kod mene a potom smo otišli da gledamo sve one životinjice, a ti si samo tražio prasiće ne bi li mi rekao "Ovo si ti". I bilo je tako slatko. Ne mogu da zabpravim kada smo se slikali u parku ispred Zoo vrta. Bio je još uvek dan i čak smo se i zagrlili par puta. Znao sam da ti spustim glavu na rame. Ljudi su prolazili, gledali nas, a mi ih uopšte nismo rezonovali. Bili smo isuviše zaljubljeni da bismo dozvolili da nam pokvare te trenutke... Kada je sunce krenulo da zalazi, krenuo si polako kući i ja sam opet postao tužan. Znao sam da ne možeš da budeš tu stalno, i znao sam da moraš poći, ali... Ali... Bilo je jače od mene. Nisam želeo da odeš...
Dolazilo je leto, dani su postajali sve topliji a ti i ja smo odjednom postali tako zauzeti. Mene je stizao prijemni a tebi su sledili ispiti. Sećaš li se onog kišnog dana u junu kada sam išao u pozorište, a terao sam te da dođeš do mene. I ti si tako po najvećem pljusku jurio taksi da bismo se videli samo 20 minuta kod mene. To mi je jedan od najdražih trenutaka. Kada me je hvatala najveća panika oko prijemnog uvek si bio tu da mi kažeš da će sve biti ok, i da ćeš bez obzira na sve biti ponosan na mene. Na putu do škole u kojoj sam polagao prijemni samo su mi tvoje reči bile u glavi... Ne mogu da shvatim to kako si bio u svemu što me je okruživalo. Sve si bio ti... Svaki trebutak, svaka pesma, svaki film, svaka ulica...
Od tog celog leta uspeli smo na kraju da izdvojimo samo dva cela dana jedan za drugog. Samo dva dana u toku kojih smo išli na bazen, ručali zajedno, trčali, zezali se i voleli se... Ali ta dva dana su zaista bila nešto tako veselo. Iako nismo gotovo uopšte spavali, budio sam te jako rano jer nisam želeo da propustimo nijedan sat, nijedan minut. Ubrzo zatim vratili smo se u realnost koja nam je nanela neke nove obaveze i ti si morao na duže da odeš... Nikada neću zaboraviti kada smo se videli 28. avgusta popodne i kada sam ti poželeo srećan put a nisam želeo da odeš. Nisam želeo da te pustim... Znao sam da te neću videti dva meseca. Poljubili smo se naravno, bez imalo straha, a sred ulice i ja sam gledao kako silaziš u prolaz. Par puta si se okrenuo i pogledao me onako nežno kako samo ti umeš a onda je tvoj lik iščezao...
Posle toga više ništa nije bilo isto. Izgleda da ona stara "Daleko od očiju, daleko od srca" nije ni nas mimoišla. Iako smo imali nešto tako posebno, ima i nešto što je bilo klasično kao i kod svih drugih. Ta razdaljina je uspela od nas da stvori dva stranca koji su živeli svoje živote u tom periodu misleći samo na sebe... I u dubini duše smo znali da se ništa više neće vratiti u normalu. A čuli smo se. Čuli smo se često i govorili smo jedan drugome te slatke reči. Slatke reči kojima smo sakrivali te rane, tu patnju... I kada si se konačno pojavio, iako nisam znao mnoge stvari koje sam kasnije saznao, osetio sam da se situacija promenila. Voleo si me, ali je nestao onaj žar, ona ushićenost... Nije više bilo onog pogleda koji je trajao dugo, koji je umeo da me hipnotiše. A nisam se ni ja osećao isto. Imao sam osećaj kao da je neki stranac upao u moj život i pokušao da me zarobi. Želeo sam da pobegnem od tebe. Kako je vreme teklo, uvideli smo da se sve manje razumemo. I došao je taj decembar koji je osim kraja godine nagovestio kraj naše veze... Valjda je to bilo neizbežno. U tom svom bežanju i skrivanju, mnoštvo laži i prevara nanelo je isuviše mnogo rana. Nisam znao šta se dogodilo sa mnom, šta se dogodilo sa tobom, sa nama... Nisam želeo da verujem da si odustao od nas. Nisam mogao da verujem da si poželeo nekog drugog, da si se odaljio od mene. Nisam hteo da verujem da si bio u stanju da me slažeš. Ako sam ikome verovao u ovom životu onda si to bio ti. I tada je krenuo jedan zaista grozan period. Znaš to i ti. Pokušao sam da zaboravim sve, da pređem preko svega, sve sa namerom da te vratim. Nisam znao kako ću bez tebe. Nisam znao kakvi će mi dani biti. Želeo sam da si pored mene i da kada zažmurimo sve loše nestane. Nedostajao si mi onakav kakav si bio... Očajnički sam želeo da te vratim. Ti si već u tom trenutku otišao predaleko i tek onda postao zbunjen. Nisi više znao šta ćeš sa sobom a ni sa mnom... U nekim trenucima si se trudio da me ne povrediš, a u nekim... U nekim si osećao bes što i dalje jurim za tobom, što sam tako naivan i glup i što te i dalje želim. Nisi mogao da veruješ da postoji osoba bez ponosa kao ja. Nisi znao da postoji neko ko bi sve zaboravio zbog ljubavi. Nisi znao kako više da mi objasniš da to nije to... Nisi znao da me odgurneš od sebe... Ja sam se uvek vraćao, ma šta ti rekao ili uradio. Jednostavno sam želeo priliku da te volim, da te mazim, i da sve bude kao pre. Nisam želeo da vidim sve tako crno kao ti... I sve je to tako išlo do trenutka kada sam shvatio da stvarno više ne mogu. Znam da nam je oboma ovih gotovo godinu i po značilo, ali svim stvarima nažalost dođe kraj. I različito se nosimo sa time. Znam da ćeš vrlo brzo sve zaboraviti i da ću još brže postati jedna najobičnija uspomena kao i sve druge, ali ne žalim. Jer istina je da zaista nikada nisam bio u ovoj vezi da bi ti mene voleo iako mi je to bilo potrebno mnogo više nego što si mi pružao. Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam znao da se ti osećaš voljenim, kada sam mogao da ti posvetim pažnju i kada sam mogao da osetim tvoju sreću i vidim osmeh na tvom licu... I sve što si mi na kraju uradio, sve ove stvari i postupci kojima si me povredio, nije ništa umanjilo ljubav koju osećam i koju ću verovatno uvek, na ovaj ili onaj način osećati. Iako mnogo osoba tek ima da prođe kroz tvoj i moj život, svesni smo toga da uvek ima neko ko se izdvaja od svih. Ja iskreno sumnjam da sam u tvom životu to bio ja, ma koliko ja to želeo, ali ipak želim da znaš da si za mene uvek bio neko poseban i nezamenljiv. Te stvari se bez obzira na sve ne menjaju. Znam da sve ovo već znaš i ne znam šta zapravo želim da postignem time što sve to stalno ponavljam... Sada kada je sve gotovo osećam se u isto vreme kao da više nemam ništa da kažem i kao da imam da kažem svašta. Mislim da sve ti vrlo dobro znaš i sve shvataš mnogo bolje nego što mi douštaš da vidim. I nadam se da se nećeš ljutiti što sam ovu priču napisao i dopustio ljudima da vide. Veruj mi da ništa loše ovime nisam mislio, samo sam želeo da napišem ono što osećam, jer ću svakako pisanjem pokušati da prebrodim ovaj bol koji osećam... Ne znam da li ću ikada uspeti. Mislim ne znam hoću li stvarno prebroditi sve... Jer pretvaranje ljudima ide od ruke, to ću valjda i ja brzo naučiti. Ti bar znaš o čemu ti pričam... I kada se setim svega lošeg, ne bih ti nikada poželeo niti uradio bilo šta loše... Sad se baš zasmejah kada se setih kako sam ti par puta pripretio a ubrzo zatim počeo da plačem. Šta ću kada sam takva plačipička i kada sam preterano emotivan. Barem kada si ti u pitanju. Ne očekujem da mi se više ikada javiš, znamo obojica da stvarno nema poente, ali pročitaj ovo s vremena na vreme, barem zbog svih onih lepih momenata, jer ćemo se valjda obojica samo toga sećati, dok sve jednom ne izbledi i polako ne napusti naša srca...
I sve ove ulične setiljke me zbog jedne tvoje fotografije asociraju na tebe... Svaki dan kada ih ugledam poželim da si tu negde pored mene i da ih zajedno gledamo, da se ništa loše nije desilo i da me i dalje voliš... Ubrzo će i te svetiljke morati da skinu... Možda ću uspeti da mislim manje na tebe... Možda ne... Samo bih voleo da ne zaboraviš da si u životu imao nekoga ko te je voleo više od svega, više od sopstvenog života.... Nekoga ko te je, ma šta ti uradio ili rekao, uvek gledao istim očima, s ljubavlju...
Sve je bilo tako nevino, tog 19. avgusta. Sve je bilo tako lepo. Upoznali smo se tog lepog, toplog dana, i tada si kasnio, naravno. Rekao bih da je to zaista bila ljubav na prvi pogled. Bilo je čarobno. Sećaš se priče o Aristotelu? Sećaš se proče o Dorijanu Greju? Naravno da se sećaš. Pričao sam kao vodenica, kako ti kažeš. Gledao si me tvojim prelepim, krupnim smeđim očima dok sam lupao gluposti, trudio se da te impresioniram. A nije bilo potrebe, jer si ti već zavoleo deo mene, bez obzira na sve te bele laži koje sam koristio da bih bio bolji, da bih bio naizgled kvalitetniji. Sećaš li se našeg prvog odlaska na žurku? Ostao sam do pola 6 ujutru, moj najduži izlazak do tada. Da, upravo to, i ja se smejem sada. Bilo je tako slatko. Celo veče nismo skidali pogled jedan sa drugog. Sećam se i kada sam išao do WC-a ti si me pratio a kada bih otišao po piće okretao bih se da te vidim. Plašio sam se da ako se ne okrenem, možda više nećeš biti tu, jer pre tebe nikada nisam bio stvarno zaljubljen, pre tebe ni zbog koga se nisam toliko radovao.
Sećaš li se samo kako smo među tih 200, 300 ljudi postojali samo mi? Sve se vrtelo oko nas, i svi su nekako bili neprimetni. Upoznavao si me sa svima i govorio "Ovo je moj malecki", a ja bih ponosan što to kažeš prvo gledao u tebe a potom se tako sav važan upoznao sa nekim. Bio sam toliko rasejan, toliko srećan što sam sa tobom da sam zaboravio foto aparat kod obezveđenja. A potom sam pojurio ponovo ka toj zgradi, uskočio u lift, i u 6 ujutru išao na 20. sprat da uzmem ono što sam zaboravio. Potom bih te pozvao, samo da ti čujem glas, samo da ti kažem kako mi je bilo lepo. I da, nekoliko dana posle toga smo imali prvu svađu. Sećaš li se toga? Ja, ovako mali i prgav, sa nekom čupavom kosom, prekvarcovan skačem i mašem rukama u nadi da ćeš obratiti pažnju na mene, da ću zaista biti neko poseban za tebe. Meseci su prolazili tako brzo. Zaboravio sam da postoje svi oko mene. Sve drage osobe su nekako bile po strani. Želeo sam samo tebe. Tvoje divne okice i usne. Želeo sam da te gledam i slušam po ceo dan. Plašio sam se da ti kažem koliko sam se brzo vezao za tebe i koliko si mi od samog početka značio. Mislim da si to znao. Video si kako te gledam. Čuo si kako sa ushićenjem i ljubavlju pričam o tebi. Svi oko mene su videli koliko sam zaljubljen u tebe, videli su da sam bio stvarno srećan. Videli su koliko sam imao energije, samo za tebe. Mislim da me nisu odbacili jer su znali koliko je i meni značilo to što sam posle gomile problema našao nešto lepo čemu sam se posvetio, nekog toliko posebnog da je uspeo da me opčini potpuno. Znali su da si moja prva ljubav. Praštali su mi i kada nemam vremena, iako su znali da sam prijateljstvo stavio iza tebe.
Sećaš li se samo prošle Cinemanie? Koliko filmova smo uspeli da odgledamo? Ali da odgledamo u celini? Nijedan. Trčkarali smo svuda po Sava centru da ukrademo neko vreme od filma i zamenimo ga poljupcima. Potrčao bih ispred tebe i gledao te, tako zaljubljenog, kako ideš prema meni, radostan i srećan. Nije bilo ničeg lepšeg od tebe. Video sam te u svemu. Delovaće smešno, a znaš sve ovo. Kada sam kupovao namirnice, razmišljao sam da li ih i ti koristiš. Kada sam sređivao stan, radio sam to sa puno energije jer sam se plašio da te pustim u neuredan stan. Kad god bih gledao neki ljubavni film, zamišljao bih da smo ti i ja glavni likovi i potresao bih se ako je kraj bio tužan. Po prvi put sam prespavao sve časove, kada si ti spavao kod mene, a ja sam nakon što si otišao nastavio da spavam zadovoljan i ponosan što si bio kod mene. Grlio sam pokrivač kojim smo se pokrivali. Znajući kakva sam picajzla i čistunica, delovaće smešno, ali ga desetak dana nisam ni prao jer je mirisao na tebe. I da, oni baloni koje si mi doneo sa Noći reklamoždera trajali su skoro tri meseca, nikako nisu hteli da se ispumpaju. Nosio si ih noću kroz grad da ih doneseš meni. A ja sam se tako obradovao, kao malo dete. Bila je to prava bajka, koja se dogodila baš meni.
Nova godina je oduvek bila nešto čega sam se plašio i od čega sam zazirao. Uvek sam se osećao tako usamljeno i odbačeno. Nije bilo nikoga da me zagrli, nikoga da me pogleda zaljubljeno, nikoga da sa mnom popriča. Samo gomila hrane i ljudi koji su se veselili nekim ispraznim poklonima i još ispraznijim željama. Ali kada si ti došao sa prelepom čestitkom u kojoj je pisalo sve ono o čemu sam maštao, sve ono što sam želeo da pročitam i doživim... I oni parfemčići koji su bili spojeni magnetom, samo za tebe i mene. Iako ih na ovom svetu ima još ko zna koliko miliona, za mene smo ih samo ti i ja imali. To prelepo veče, koje nikada neću zaboraviti je nešto što se sigurno neće ponoviti mnogo puta. Šapat na jastuku, naši zagrljaji, poljupci... Svašta nam se izdešavalo do tada. Još onda smo imali burnu vezu. Nikada nije bila slična nijednoj koju sam video. Mislim da su nam mnogi zavideli na tome što smo apsolutno bili dovoljni jedan drugom. Tačnije bili smo zaslepljeni jedan drugim.
U novu godinu smo ušli tako zaljubljeni, tako vezani jedan za drugoga. Doduše nije da se nismo svađali, ali nekako su sve te svađe bile smešne. Kako sam samo umeo da te vređam, da te psujem. A ti... Ti si me samo gledao onim svojim pogledom punim ljubavi i smirivao me. Ili si mi se smejao pa sam ja još više besneo. Verujem da sam delovao kao neki lik iz crtanog filma. I tako smo mesecima prevazilazili mnoge stvari, praštali jedan drugome sve i svašta. Bili smo umorni jedan od drugog, želeli smo da pobegnemo nekada... Ali smo se nekako uvek sa razlogom vraćali. Znali smo da ima još dosta toga da proživimo zajedno. I jesmo. Sećaš li se samo naše šetnje kroz Zoo vrt na moj rođendan. Prvo si prespavao kod mene a potom smo otišli da gledamo sve one životinjice, a ti si samo tražio prasiće ne bi li mi rekao "Ovo si ti". I bilo je tako slatko. Ne mogu da zabpravim kada smo se slikali u parku ispred Zoo vrta. Bio je još uvek dan i čak smo se i zagrlili par puta. Znao sam da ti spustim glavu na rame. Ljudi su prolazili, gledali nas, a mi ih uopšte nismo rezonovali. Bili smo isuviše zaljubljeni da bismo dozvolili da nam pokvare te trenutke... Kada je sunce krenulo da zalazi, krenuo si polako kući i ja sam opet postao tužan. Znao sam da ne možeš da budeš tu stalno, i znao sam da moraš poći, ali... Ali... Bilo je jače od mene. Nisam želeo da odeš...
Dolazilo je leto, dani su postajali sve topliji a ti i ja smo odjednom postali tako zauzeti. Mene je stizao prijemni a tebi su sledili ispiti. Sećaš li se onog kišnog dana u junu kada sam išao u pozorište, a terao sam te da dođeš do mene. I ti si tako po najvećem pljusku jurio taksi da bismo se videli samo 20 minuta kod mene. To mi je jedan od najdražih trenutaka. Kada me je hvatala najveća panika oko prijemnog uvek si bio tu da mi kažeš da će sve biti ok, i da ćeš bez obzira na sve biti ponosan na mene. Na putu do škole u kojoj sam polagao prijemni samo su mi tvoje reči bile u glavi... Ne mogu da shvatim to kako si bio u svemu što me je okruživalo. Sve si bio ti... Svaki trebutak, svaka pesma, svaki film, svaka ulica...
Od tog celog leta uspeli smo na kraju da izdvojimo samo dva cela dana jedan za drugog. Samo dva dana u toku kojih smo išli na bazen, ručali zajedno, trčali, zezali se i voleli se... Ali ta dva dana su zaista bila nešto tako veselo. Iako nismo gotovo uopšte spavali, budio sam te jako rano jer nisam želeo da propustimo nijedan sat, nijedan minut. Ubrzo zatim vratili smo se u realnost koja nam je nanela neke nove obaveze i ti si morao na duže da odeš... Nikada neću zaboraviti kada smo se videli 28. avgusta popodne i kada sam ti poželeo srećan put a nisam želeo da odeš. Nisam želeo da te pustim... Znao sam da te neću videti dva meseca. Poljubili smo se naravno, bez imalo straha, a sred ulice i ja sam gledao kako silaziš u prolaz. Par puta si se okrenuo i pogledao me onako nežno kako samo ti umeš a onda je tvoj lik iščezao...
Posle toga više ništa nije bilo isto. Izgleda da ona stara "Daleko od očiju, daleko od srca" nije ni nas mimoišla. Iako smo imali nešto tako posebno, ima i nešto što je bilo klasično kao i kod svih drugih. Ta razdaljina je uspela od nas da stvori dva stranca koji su živeli svoje živote u tom periodu misleći samo na sebe... I u dubini duše smo znali da se ništa više neće vratiti u normalu. A čuli smo se. Čuli smo se često i govorili smo jedan drugome te slatke reči. Slatke reči kojima smo sakrivali te rane, tu patnju... I kada si se konačno pojavio, iako nisam znao mnoge stvari koje sam kasnije saznao, osetio sam da se situacija promenila. Voleo si me, ali je nestao onaj žar, ona ushićenost... Nije više bilo onog pogleda koji je trajao dugo, koji je umeo da me hipnotiše. A nisam se ni ja osećao isto. Imao sam osećaj kao da je neki stranac upao u moj život i pokušao da me zarobi. Želeo sam da pobegnem od tebe. Kako je vreme teklo, uvideli smo da se sve manje razumemo. I došao je taj decembar koji je osim kraja godine nagovestio kraj naše veze... Valjda je to bilo neizbežno. U tom svom bežanju i skrivanju, mnoštvo laži i prevara nanelo je isuviše mnogo rana. Nisam znao šta se dogodilo sa mnom, šta se dogodilo sa tobom, sa nama... Nisam želeo da verujem da si odustao od nas. Nisam mogao da verujem da si poželeo nekog drugog, da si se odaljio od mene. Nisam hteo da verujem da si bio u stanju da me slažeš. Ako sam ikome verovao u ovom životu onda si to bio ti. I tada je krenuo jedan zaista grozan period. Znaš to i ti. Pokušao sam da zaboravim sve, da pređem preko svega, sve sa namerom da te vratim. Nisam znao kako ću bez tebe. Nisam znao kakvi će mi dani biti. Želeo sam da si pored mene i da kada zažmurimo sve loše nestane. Nedostajao si mi onakav kakav si bio... Očajnički sam želeo da te vratim. Ti si već u tom trenutku otišao predaleko i tek onda postao zbunjen. Nisi više znao šta ćeš sa sobom a ni sa mnom... U nekim trenucima si se trudio da me ne povrediš, a u nekim... U nekim si osećao bes što i dalje jurim za tobom, što sam tako naivan i glup i što te i dalje želim. Nisi mogao da veruješ da postoji osoba bez ponosa kao ja. Nisi znao da postoji neko ko bi sve zaboravio zbog ljubavi. Nisi znao kako više da mi objasniš da to nije to... Nisi znao da me odgurneš od sebe... Ja sam se uvek vraćao, ma šta ti rekao ili uradio. Jednostavno sam želeo priliku da te volim, da te mazim, i da sve bude kao pre. Nisam želeo da vidim sve tako crno kao ti... I sve je to tako išlo do trenutka kada sam shvatio da stvarno više ne mogu. Znam da nam je oboma ovih gotovo godinu i po značilo, ali svim stvarima nažalost dođe kraj. I različito se nosimo sa time. Znam da ćeš vrlo brzo sve zaboraviti i da ću još brže postati jedna najobičnija uspomena kao i sve druge, ali ne žalim. Jer istina je da zaista nikada nisam bio u ovoj vezi da bi ti mene voleo iako mi je to bilo potrebno mnogo više nego što si mi pružao. Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam znao da se ti osećaš voljenim, kada sam mogao da ti posvetim pažnju i kada sam mogao da osetim tvoju sreću i vidim osmeh na tvom licu... I sve što si mi na kraju uradio, sve ove stvari i postupci kojima si me povredio, nije ništa umanjilo ljubav koju osećam i koju ću verovatno uvek, na ovaj ili onaj način osećati. Iako mnogo osoba tek ima da prođe kroz tvoj i moj život, svesni smo toga da uvek ima neko ko se izdvaja od svih. Ja iskreno sumnjam da sam u tvom životu to bio ja, ma koliko ja to želeo, ali ipak želim da znaš da si za mene uvek bio neko poseban i nezamenljiv. Te stvari se bez obzira na sve ne menjaju. Znam da sve ovo već znaš i ne znam šta zapravo želim da postignem time što sve to stalno ponavljam... Sada kada je sve gotovo osećam se u isto vreme kao da više nemam ništa da kažem i kao da imam da kažem svašta. Mislim da sve ti vrlo dobro znaš i sve shvataš mnogo bolje nego što mi douštaš da vidim. I nadam se da se nećeš ljutiti što sam ovu priču napisao i dopustio ljudima da vide. Veruj mi da ništa loše ovime nisam mislio, samo sam želeo da napišem ono što osećam, jer ću svakako pisanjem pokušati da prebrodim ovaj bol koji osećam... Ne znam da li ću ikada uspeti. Mislim ne znam hoću li stvarno prebroditi sve... Jer pretvaranje ljudima ide od ruke, to ću valjda i ja brzo naučiti. Ti bar znaš o čemu ti pričam... I kada se setim svega lošeg, ne bih ti nikada poželeo niti uradio bilo šta loše... Sad se baš zasmejah kada se setih kako sam ti par puta pripretio a ubrzo zatim počeo da plačem. Šta ću kada sam takva plačipička i kada sam preterano emotivan. Barem kada si ti u pitanju. Ne očekujem da mi se više ikada javiš, znamo obojica da stvarno nema poente, ali pročitaj ovo s vremena na vreme, barem zbog svih onih lepih momenata, jer ćemo se valjda obojica samo toga sećati, dok sve jednom ne izbledi i polako ne napusti naša srca...
I sve ove ulične setiljke me zbog jedne tvoje fotografije asociraju na tebe... Svaki dan kada ih ugledam poželim da si tu negde pored mene i da ih zajedno gledamo, da se ništa loše nije desilo i da me i dalje voliš... Ubrzo će i te svetiljke morati da skinu... Možda ću uspeti da mislim manje na tebe... Možda ne... Samo bih voleo da ne zaboraviš da si u životu imao nekoga ko te je voleo više od svega, više od sopstvenog života.... Nekoga ko te je, ma šta ti uradio ili rekao, uvek gledao istim očima, s ljubavlju...
Ako ne posrne kod matrica, kod diferencijalnih jednachina sigurno hoce :krevet:
DIVINE! (doduse, jes' da nije medj' zivima, bog da joj dusu prosti, laka joj crna zemlja, al' je bila FILTHY za narednih 100 godina)