Evo fragmenta Popuseljuge... za sve one koji me vole ili ne.
Poslato: 18 Avg 2007, 00:12
od Dušan Maljković
POPUŠELJUGA
markizu de Sadu, svetlosti na kraju tunela
Dragi čitaoče, štovana čitateljice, želim da Vam ispričam veoma bezobraznu priču. Kako je reč o bajki, događaji, pomalo bizarni za ljude odveć klasičnog erotskog ukusa, nikada se nisu ni desili. Naredni redovi, stoga, plod su mašte, mašte koja previše nedostaje današnjim, uglavnom ispraznim „bludnim radnjama“. Stoga, ove rečenice su put kojim se ređe ide, na koji se odvažuju dovoljno hrabri da suoče se sa porivima, od moralista osuđenih i Crkve prezrenih, htenjima koji bi mogla, da samo smeju i umeju, biti i njihova vlastita. Vi, koji želite da saznate kakve sve prokažene oblike zadovoljstvo može preuzeti u pohoti, na koje načine se glad ploti može ospoljiti u drskosti nezajažljivog apetita, nastavite da hodite ovim opscenim lavirintom reči. Za one, koji radije pogled ne bi upravljali ka ovakvim komadima papira, punih bludnih pokliča, delikatesa kuhinje telesnih tečnosti, sladostrašća kome ništa nije sveto sem zadovoljavanja, za njih imam nedvosmislenu molbu – prekinite putovanje, jer ono počinje već u narednom pasusu. Vratite se sigurnoj skromnosti Vaših života i ne otvarajte previše prozora na kući sudbine – blagosloveno je neznanje, kao i nišči duhom, jer njihovo je carstvo nebesko. Ukoliko ste spremni da saznate nešto novo i o carstvu ovozemaljskom, golicavo i nepokorno u svojoj perverznoj istrajnosti, za vas je ova priča, puna drhtaja tavnih strana i stranputica duše, upravo počela...
Negde daleko, daleko, iza sedam mora i sedam gora, i još malo dalje, živela je, u kraljevstvu kao iz bajke, svojim paćeničkim životom slatka mala Popušeljuga. Rano je ostala bez majke, koje se sećala samo kroz izmaglicu detinjstva, prerano prekinutog ponovnom ženidbom njenog oca. Maćeha, grofica de Sent-Anž, žena okrutnog duha i strogih shvatanja po pitanju vođenja domaćinstva, usvojila je nesrećnicu kao sluškinju, naloživši joj najteže kućne poslove. Morala je da radi od svitanja do duboko u noć, tako da jadnica nije, kako kažu, ni bela dana videla. Odmarala bi se samo kratko, u snu, gde tražila je utehu za svoje zemaljske patnje, nadajući se da će jednog dana njima doći kraj, makar i u zagrljaju voljene majke, gore, na Nebu.
U dubokoj molitvi svake večeri obraćala se Svevišnjem, preklinjući da je izbavi iz ove naizgled bezizlazne situacije, ali On je ostajao nem na njene molitve. Kao da nije primećivao patnju ove nesrećne devojke, ili je naprosto čekao pogodan trenutak da joj pomogne, trenutak koji, avaj!, nikako nije dolazio. Čudni su putevi Gospodnji, kažu mudri i upućeni ljudi, i tamo, gde naizgled Boga nema niti ga može biti, na mestima najveće okrutnosti i greha, ipak, njegova nevidljiva ruka deluje i stvari menja uvek i samo u pravcu ostvarenja svog Velikog plana. Uskoro ćemo videti, a osetićeš to i ti, draga Popušeljugo, kako milost nebesna dolazi onima koji su mu odani u vrlini, te kako strašna kazna stiže, sporo ali pravedno, sve one što dejstvuju protiv Njegovih zapovesti.
To jutro, baš to jutro najavilo je predivan dan. Sunce je sijalo iznad prestonog grada snažno, razlivajući svoju svetlost po otmenim kućama i straćarama, podjednako. Lagani lahor hladio je ugrejane vratove i svima donosio pirkavo osveženje. Cvrkut ptica, ta opojna pesma prirode, mogla se čuti u uhu siromaha kao i najvećeg bogataša, veseleći srca svih dobronamernih ljudi, i to za džabe, koliko košta sve što je u životu najvažnije. Jer najvažnije stvari uvek su besplatne. Ipak, ne misle svi tako, kao što divni darovi prirode nisu za sve radost (a naročito za one okrutna srca) – Popušeljugine sestre nisu stigle da u tome uživaju, jer je veoma važna vest previše okupirala njihovu ne sasvim temeljnu pažnju.
"Princ se ženi!" – povikala je polu-onesvešćena Justina – "I priređuje bal na kome će izabrati svoju nevestu!", dočekavši se na fotelji presvučenoj crnim tilom. "Oh, kako me to uzbuđuje! Moram da budem najlepša za njega, tog divnog, garavog princa, ah tako snažnog i moćnog...", sve sporije je govorila, lagano dodirujući svoj čedni hram užitka, čiji je netaknuti oltar čekao prvog hodočasnika. "O Bože, blagi Bože! Već vidim kako dodirujem njegove preplanule mišice, njegov jezik se prepliće sa mojim, a mač njegove muškosti skače da zada smrtni udarac mojoj nevinosti! Oh..." i tako je Justina govorila, pojačavajući ritam pokloništva, penjući se sve više i više po heruvimskim lestvama, vrišteći stižući do sedmog neba. Kako drugačije i gledati rajske predele, ako ne u ekstazi?
Svakako se sada, dragi čitaoče, a i ti, štovana čitateljice, pitaš kako tako strasno, još nedozrelo biće, u svojim ranim godinama, ima toliko obzira prema svojoj nevinosti? Kako do sada raskalašnost mladosti nije odvela Justinu putem razdevičenja, kako bura želja nije mladu i ludu glavu dovela do nekog razbludnog pastuva, željnog da joj olakša muke predugog suzdržavanja? Znamo da je čistota u detinjstvu ponos svake devojke i drugačije ni ne treba da bude, ali, kako vreme neumitno protiče, ona polako postaje teret koga se mora osloboditi, a potom i patnja, s kojom je teško i bolno živeti. Jedini lek je predavanje strastima, jer želja mine samo kada se ostvari, a iskušenje prolazi tek kada mu se prepustimo u celosti. Tu Justina nije predstavljala izuzetak, te ne treba biti obmanut da se ona nije predavala žudnim milovanjima, naprotiv – očuvana čednost na jednom mestu kod ove devojke značila je izrabljenost svih ostalih. Bog nas je, u svojoj beskonačnoj mudrosti, stvorio sa više telesnih otvora od kojih neki i nemaju zastore koje preče poklonuće pred ikonama svetim, već nam se daju bez prepreka, samo da bi očuvali onu jednu, najvažniju, pred kojom prolaz imaju samo posvećeni u tajnu braka.
Justina se, dakle, predavala grehu, pazeći da ne počini najveći. Njena usta primala su pričest drugačiju od hostije i behu zalivana tečnostima nesličnim vinu. Njen drugi otvor, odmah ispod neosveštanog hrama, namenjen samo da izbacuje, a nikako da prima, prečesto je ugošćavao zvane i nezvane goste, ponekad i više njih istovremeno. Nije se zadržavala samo na pripadnicima suprotnog pola, već je strast pronalazila i sa svojim, predavajući se nežnim milovanjima devojaka sa istom strašću sa kojom bi se podala i od Boga za to određenoj polovini čovečanstva. Na taj način uspela je da očuva tajni ključ od riznice bračne sreće nepohabanim, brižljivo skupljajući iskustvo da u prvoj bračnoj noći pokaže sve veštine savladane dugotrajnim obrazovanjem.
U susednoj sobi porodične vile druga sestra, Žilijeta, takođe je primila ovu važnu vest. Za raliku od Justine, ona nije sačuvala blago od prirode joj darovano za svog ženika, već ga je odavno potrošila, sama sa sobom, nabijajući se na veštačko udo, koje je ukrala iz majčinih odaja, kada je imala svega deset godina. Do svoje dvanaeste nije shvatila svrhu ovog neobičnog predmeta, a onda je, krišom, videla majku kako se nabija na kolac i u teškim mukama ispašta grehove, tražeći oprost u ovoj strašnoj kazni. Kao dobra hrišćanka, Žilijeta je pošla za primerom svoje roditeljke, otkrivajući da je otkup greha prvo bolna, a zatim prijatna misija, i u tome pronašla još jednu potvrdu svojih hrišćanskih nazora – put do sreće mora biti obasut trnjem, i da bismo stigli do spokoja i zadovoljstva moramo prvo iskusiti nemir i bol. Kako je i dalje grešila – jer nema stvora pod kapom nebeskom koji je od greha oslobođen vo vjek i vjekov, nastavila je da upražnjava ovu pokajničku delatnost, smatrajući da je nestanak bolova i rast užitka siguran znak da je na pravom putu ka blaženstvu. Zbog nedostatka ključnog zlatnika za otkup bračne sreće nije mnogo marila. Njen praktični duh znao je da se dobrim mirazom mogu prevazići sve neprijatnosti preranog raspakivanja dara na koje pravo polaže suprug, kao što je, u krajnjem slučaju, uvek mogla da ode kod onih baba, veštih u obmanama, koje su svoju mudrost crple iz starina, od prababa njihovih prababa, te posedovale umeće kako da svežim kravljim crevima prikriju gubitak dragocene opne.
Zbog toga se Žilijeta bacila na mramorno koplje poput svetomučenice, iznova polazeći putem Golgote. I dok je vrh oštrice razdirao mekotu njene unutrašnjosti, ona je, pomalo zastajkujući i stalno hvatajući vazduh, na glas pročitala kraljevski poziv. "Pažnja, pažnja! Oh, pa ja pazim, kako da ne pazim! Idem gore i dole veoma polako, a onda, kada osetim da ne preti mi sakaćenje, menjam ritam sve brže i brže! Želim da me boli, ali ne do smrti – u Božjim rukama deluju samo živi instrumenti, a premlada sam da bih se sa njim sada srela na pašnjacima Nebeskim. Uostalom, samoubistvo je smrtni greh, a ko bi želeo da ga počini, kada nam je on podario ovako divan način da ceo život provedemo u oslobađanju od greha, trošeći ovozemaljske sate kao pripremu za život večni. Oh, oh! Uh, oh! Daje se svim podanicima na znanje... Da, daje se, daje, upravo je tako! Svima nam je dat put ka spasenju! Samo treba njime stalno hodati i već će nam se kapija Raja otvarati, čak i u ovoj dolini sluza, ovaj suza! ...da kraljević mlađahni, ponos i dika našeg divnog i uvaženog kraljevstva... Ah, tako je! Videla sam ga i volela bih da je on sada ispod mene... Tako prelepog, rado bih ga uzela za svog iskupitelja – stavila bih njegov kraljevski skiptar u svoj kovčežić, gde i pripada, a onda ga više ne bi ispuštala, jer je na pravom mestu... Mmm!!! ...priređuje grandiozni trandebal u čast dana svog rođenja... Grandiozno, nego kako! Sve u vezi sa veličanstvom je veličanstveno veliko! Tako sam bar čula, a i drugačije ne može biti – kada krenemo putem pravedništva, Bog nas stavlja na sve veća i veća iskušenja, ali su i naše nagrade takve! Oh Vaše veličanstvo, vaše veliko veliko velikooooooo oooooooooh! veličnastvooooooooooo!!! Uf! ...na kome će izabrati i svoju životnu saputnicu. Pa to bih mogla biti i ja! Ne, ne i ne – to moram biti ja! To će biti vrhunac moje pobožnosti – onako kako je u izobilju na Nebu biće i na ispošćenoj zemlji – ja, kraljica vrla, sedeću na prestolu pored svoga muža, baš kao što majka Božja sedi pored Njega na tronu nebesnom! O sreće, o radosti li prevelike! Oh, ooooooh! Stoga, pozivaju se sve devojke u dobi za udadbu, propisanoj od Boga i ljudi, da se neizostavno pojave, ne bi li odužili dug otadžini, te ispunili svoju građansku i božansku dužnost i zapovest! Da, u pravim sam godinama! S radošću ću se pokoriti višnjim silama zakona i rajskih vrtova – dolazim ti prinče moj da ti budem najvernija druga! Aaaaahhhh!", svršila je svoju pokajničku misiju za danas, i u znoju pravednika legla na plišani jastuk punjen guščijim paperjem da se sankom laganim okrepi.
Istovremeno, u zapadnom delu vile, grofica de Sent-Anž boravila je u svom budoaru. Nije bila sama, nikako – sa njom su dvojica mladića u najboljim godinama (jedan tek šesnaest, a drugi već dvadeset) ležali na krevetu, čvrsto je stežući svojim snažnim rukohvatom, ne dajući joj da se izmigolji. Ukoliko mislite da je reč o nečemu što se protivi volji preuvažene madam u velikoj ste zabludi. Naime, ona je bila poznata po raskalašnosti pred kojom bi se i Saloma postidela. Preferirala je svojim nasladama da doda malo bola jer je verovala da je umeće vođenja ljubavi slično kulinarstvu – uvek postoji jedan začin koji daje neponovljiv ukus jelu, a to je za groficu bila kombinacija svežeg mesa, dobro prokrvljenog udarcima. Da, volela je da bičuje njihova mlađahna dupeta dok krv ne bi liznula u brazdama koje je napravila vitlajuća šiba, vođena njenom preciznom, sigurnom rukom. Zahtevala je da njeni ljubavnici budu sasvim goli, sa jednim detaljem – posebno bi je uzbuđivalo da ostanu u svilenim, podvezanim čarapama, koje je na kraju koristila da bi zaustavila puštenu krv. Nije htela da prlja svoje čaršave. Ispod razbludne površine krila se proračunata, praktična žena.
Zbog toga i nije mogla da prestane da razmišlja o pozivu koji je uputio princ. I dok bi prvi ud istraživao njenu vlažnu pećinu spreda, dotle se onaj drugi duboko spustio u memljivi bunar otpozadi, oba uporno tražeći skriveni majdan u dubini, ulazeći iznova i iznova. Sva ta istraživanja njene unutrašnjosti, bolna u svom užitku i mrska svakoj bogobojažljivoj duši, nisu mogla da odagnaju brigu i uznemirenje – šta ako se bar jedna od dve kćeri ne uda za princa? Sjaj dvora zaslepljivao je njen pogled i ona je za luksuzom i prestižom žudela više no za bilo čim na ovom kukavnom svetu, tim više što ga je nekoć imala, pre nego što su skandali u vezi sa orgijastičkim svečanostima koje je priređivala stigli do javnosti. Visoki sveštenik čije ime mora ostati tajna, saučesnik u toj strašnoj sablazni, blateći sveti poziv svoje profesije na tako grozomoran način, kralju je predočio negativan uticaj ove đavolske žene na poverenje koje monarhija uživa u narodu. Bila je prognana iz kraljevske palate zauvek. Ipak, držala se gesla da nikad ne treba reći nikad, i nada, taj omamljujući šaptač slatkih neistina kojima se (p)odajemo jer podilaze sujeti, nikada nije zgasnula. Naprotiv, prinčevskom najavom ona je dobila novi plam i njena zla duša gorela je na paklenim mukama halapljive neizvesnosti. Besna i pomalo očajna, ali ne bez uobičajene odlučnosti, još jednom dobro je izdevetala guzove svojih mlađahnih pastuva, te je, pijući vodu sa njihovih izvora mladosti, bivala ponovo krštena. Krštena vrhuncem koji je sama, odgurnuvši ih, proizvela s nekoliko brzih poteza dlanova, nepodesnih za molitveni položaj.
Da li joj je sam Nečastivi u tom trenutku na uvo došapnuo zli plan ili je on u umu ove đavolske žene sam izrodio svoje izopačeno obličje nikada nećemo saznati, no ona je došla na strašnu primisao da skuje zaveru protiv samog princa i povrati uticaj na dvoru. Jedan od njenih mladih ljubavnika, zanosni vitez Dolamanse, kome su se žene koliko i muškarci bacali pod noge, nudeći svoja obnažena tela na žrtveniku telesne bogomolje, bio je glavna karika u lancu kojim je namislila da zasužnji prestolonaslednika samog – osebujni vitez, podanik njene ljubavi i rob strasti kojom ga je kontrolisala, trebalo je da iskoristi dobro skrivane prinčevske sklonosti ka grehu koji se među hrišćanima ne sme ni izustiti. „Da, on će ga svojim lepotama opčiniti, a tajnim trikovima izludeti, da će ovaj morati da se pokori svakom njegovom kapricu. Princ, uhvaćen u tu ljubavnu klopku, sasvim će mu se prepustiti i potčiniti, a onda, na vrhuncu afere, ostaviće ga, slomljenog srca, u dubinama očaja. Uslov da se to dogodi, za taj dešperatni akt, biće da ona matora drtina od kralja pristane da oženi princa mojim kćerima, inače će se njegova draga monarhija utopiti u vrtlogu prokaženih strasti. Rastavljen od svojih slatkih iluzija, princ će potražiti utehu u ženidbi i braku, i neće puno mariti ko će udavača biti – sve će prepustiti brižnome tatici da za njega aranžira! Ahahhahahahhahah!!!“ I tako je dragi moji čitaoci i još draže čitateljke razmišljala ova zlica i bestidnica! Zar je sram mrtav na zemlji i zar se preselio zauvek na nebeske ispaše?
I dok je grofica dalje, sa osmehom na licu, razrađivala gnusne spletke u dubokoj konspiraciji svojih misli, dotle je mučena Popušeljuga obavljala, od cika zore, teške kućanske poslove. Bilo joj je zapoveđeno da ustane već sa prvim petlovima (čak i malo ranije) ne bi li počela sređivanje od podruma do tavana, od jutra do sutra! Trebalo je obrisati prašinu, sklanjati paučinu, razračunati se sa gamadi raznih vrsta, od paukova i buba-švaba sve do nagojenih pacova, oribati podove, oprati sudove, odeću i posteljinu, skuvati nekoliko ručkova i zadovoljiti razmažene ukuse sestara i maćehe te spremati kolače za užinu (obavezno posute vanil-šećerom!) i donositi sveže voće iz bašte, šivati i ušivati, štrikati, heklati i vesti, istresti tepihe, mesti, štirkati i peglati i šta sve već ne, da bi kao zahvalnost i nagradu često dobijala samo koricu hleba i vode, a ponekad i prekor i udarac, samo ako ne bi ispunila svaki kapric svojih gospodarica. Kada bi konačno muci došao kraj, jadnica bi se samo sručila na tvrd krevet i namah zaspala, pre toga ipak nalazeći vremena da izgovori „Oče naš“ i pomoli se za bolju budućnost.
Kako Gospod, bivajući neograničeno milostiv, ipak ne dozvoljava da ni jedno biće neprekidno pati, dajući i onima na najvećoj kušnji utehu i okrepljenje, tako je i Popušeljuga imala neobičan dar – mogla je da komunicira sa životinjama, od kojih su neke bili njeni vrli prijatelji. Tako je sa malim miševima uspostavila tople odnose, hraneći ih i štiteći od odvratne, lenje i proždrljive gazdaričine mačke Mimi, koji bi joj često zauzvrat pomagali u teškim poslovima. Takođe, ptice koje su sletale na njen prozor u najvišoj kuli gde je bila izgnana svojim pojanjem olakšavale su joj svakodnevne tegobe. Bila je beskrajno zahvalna Svevišnjem na tome, na jedinim prijateljima sa kojima je provodila retke trenutke sreće, samo kada bi, u moru obaveza, našla nekoliko slobodnih minuta. Madam de Sent-Anž mislila je da je devojka luda ili bar mentalno zaostala kada bi je ponekad zaticala kako razgovara sa životinjama, što bi joj dalo još jedan povod za iživljavanje. Tog dana bila je posebno raspoložena da joj naudi, vežbajući okrutnost za sprovođene svog crnog nauma da se ponovo dočepa sjaja prestone dvorane.
.... znaci ipak ljubav bez seksa
ali mi pokatkad ideš na živce, što je opet vrlo rijetko 
