Originally posted by devokICA
A jel umete da kontrolisete svoje snove? E to je tripchina! Postanem svesna da sanjam, i onda radim sta ocu 
"hmmmmma...ne bih sada da budem tu i da me smaraju...posto sanjam, ajd sad malo ja da letim...odem do Pariza...i tako" 
Veoma slične stvari su mi se desile nekoliko puta i kome god ispričam, svi me ismevaju.
Doduše, kod mene se nije radilo o tome da kontrolišem šta ću da radim u snu, već dokle ću da sanjam. To je redovno bilo povezano sa velikim strahom u snu, posle kojeg se budite znojavi i umorni kao da ste celu noć rmbali. Ja jednostavno upadnem u sred radnje u snu, kao u nekoj video-igrici gde ste pritisnuli pauzu da biste otišli na ručak i sad se vraćate, otkočite je i nastavljate da igrate.
Primer -
Sanjam da me neka dva ludaka sa sekirama love po šumi i žele da me na mestu ubiju. Trčim kroz tu nepoznatu šumu i trudim se samo da pređem neki breg, jer je tamo naselje koje poznajem. Ja u snu tačno znam da sam spašen ako pretrčim breg i uđem u naselje. I tačno znam u kom smeru treba da trčim da bih došao do brega, iako mi je šuma nepoznata i ne znam gde se nalazim, jer ne vidim breg.
Drveća je sve manje, nailazi livada koja se blago uspinje na vrh tog brežuljka. Trčim kao lud. Breg mi je potpuno poznat (iako ne postoji u stvarnosti), znam tačno kako izgleda pogled sa brega ka naselju i znam kako to naselje u čistoj ravnici bez drveća izgleda. Trčim ka samom vrhu brega, ona dvojica iza mene trče i već izlaze iz šume i penju se na brežuljak. Osećaj olakšanja, jer nekako znam da kad pređem breg i spustim se do prve kuće, ona dvojica staju, okreću se i odlaze nazad. Kao, oni me mogu ubiti samo u šumi, ali u naselja nikako ne zalaze.
Konačno trčeći stižem na sam vrh gde zastanem, pogledam napred gde je naselje i vidim - šumu.
Ista onakva iz koje sam se popeo gore, samo part II. Nepregledna šuma u ravnici. Od naselja ni traga.
I tu nastaje kratki spoj. Sad ne znam ni gde sam, ni kud da trčim dalje, ni šta da radim... a ona dvojica već stižu do mene. Šta ću, trčim dalje niz breg, ulazim u tu šumu i nastavljam dalje između drveća kao sumanut. Ona dvojica me već lagano sustižu. I kako je sve očiglednije da će me ipak stići i ubiti, tako mi postaje jasno da tu negde ima jedna napuštena drvena koliba sa nekakvom rupom u zemlji, kao nekakav šaht. I ako uspem da dođem do tog šahta i samo podignem poklopac, tog trena ću se probuditi. Ako ne uspem, oni će me u snu ubiti i neće biti ništa od buđenja.
U zadnji momenat kad mi je sekira već bila kod leđa, ugledam kolibu, trčim ka njoj, podižem poklopac i tog momenta - PUF!!! - otvaram oči i ugledam svoju sobu. Bio sam toliko umoran da ni ruku nisam mogao da podignem. Posteljina ispod mene skroz mokra. Samo sam se okrenuo na drugu stranu i od umora zaspao. Ovaj put bez ikakvih snova. Iako često imam snove sa daleko strašnijim scenama od ovih, sam intenzitet straha, panike i beznađa nije bio veći ni u jednom drugom snu do dan danas. Strah i panika su me pratili od samog početka sna, pa do kraja. Inače mi se desilo nekoliko puta da se jako uplašim u snu i onda onako sam sebi kažem - nemoj da se nerviraš, ionako ćeš se skoro probuditi... ovo je samo san. I tog trena se budim.
) i zubima desava skoro svima i mislim da imam logicno objasnjenje. 
