Gay-Serbia.com | Diskusije

Potaknut tragicnim dogadjajem o kom sam malopre obavesten, ponovo mi se vraca stara dilema. Da li je tuga sve sto je ostalo na ovom svetu da vidimo, osetimo ili prozivimo? Ne secam se kada sam zadnji put cuo stvarno lepu vest koja me je obradovala. Medju starijom populacijom je vec postala navika da se prica o tome ko je od poznanika umro, kome je dijagnostikovana vec neka tamo neizleciva bolest, ukratko globalna crna hronika. Nove generacije to isto prihvataju sa nekom lakocom i od tudjih nesreca se prave statistike. Koliko i kada smo postali mrtvi iznutra da su te stvari prestale da nas dotichu?

Inache, saznao sam da se moja drugarica obesila pre nepunih sat vremena. Otac ju je pronashao i ne znam kada i da li cu uopste imati snage da mu izrazim saucesce. Dvoje predivne dece koju obozavam do besvesti su ostala bez majke. Pitam se, da li je vredelo?

Originally posted by colonia_boy
Potaknut tragicnim dogadjajem o kom sam malopre obavesten, ponovo mi se vraca stara dilema. Da li je tuga sve sto je ostalo na ovom svetu da vidimo, osetimo ili prozivimo? Ne secam se kada sam zadnji put cuo stvarno lepu vest koja me je obradovala. Medju starijom populacijom je vec postala navika da se prica o tome ko je od poznanika umro, kome je dijagnostikovana vec neka tamo neizleciva bolest, ukratko globalna crna hronika. Nove generacije to isto prihvataju sa nekom lakocom i od tudjih nesreca se prave statistike. Koliko i kada smo postali mrtvi iznutra da su te stvari prestale da nas dotichu?

Inache, saznao sam da se moja drugarica obesila pre nepunih sat vremena. Otac ju je pronashao i ne znam kada i da li cu uopste imati snage da mu izrazim saucesce. Dvoje predivne dece koju obozavam do besvesti su ostala bez majke. Pitam se, da li je vredelo?

fuck.....grozno zaista....u zadnje vreme je toliko ljudi koje sam poznavao koliko-toliko izvrsilo samoubistva da vise ne mogu da razmisljam o tome....
Najvise me boli sto su to uradili neki cije razloge za tako nesto ne znam....
Ne mogu da pisem toliko na ovu temu zato sto me asocira na masu shit stvari....
Ta tvoja drugarica je propustila toliko stvari koje su mogle da se dese...mada opet u takvim trenutcima kad covek razmislja o samoubistvu ne vidi nista....samo njihova osecanja postaju jasna....

Colonijice,
Bas mi je zao. Moje saucesce

Pre neki dan se Seamanova drugarica takodje ubila... Imam utisak da ljude tek sad stizu godine kriza i stresova. Mene kad uhvate tako neki momenti imam neki avetinjski osecaj da su najveseliji najtuzniji, da svoju promasenost kriju iza osmeha... Za one tuzne vec je i jasno. I nekako da nikome od nas nema pomoci... Meni se cini kada bih imala dete to bi dalo smisao i ne bih nikada pomislila na samoubistvo. Ali eto po tvojoj drugarici vidim da i to ne mora biti... Ko zna sta ju je nagnalo na taj korak, verovatno se njoj to cinilo kao jedini izlaz ma kako nama tako ne izgledalo... Ne znam sta bih ti rekla, nema tu reci... Drzi se

Odavno se to desava, samo sto mi to primetimo tek kada se desi nekome ko je nama poznat ili blizak. Godine stradanja su ostavile veliki trag na ljudsku psihu a motivi samoubica ponekada ostanu zauvek tajna. Narocito kod onih za koje mislimo: pa gle, on je SVE imao /materijalne stvari, novac.../.

Meni se brat ubio, tako da i dan-danas posle toliko godina ponekada sednem i mislim se zasto je to ucinio? Zar nije mogao da nastavi da se bori?

Na zalost, borba Erosa i tanatosa u nama je stalna i nikada se ne zna ko ce prevagnuti.

Kao i za svakoga drugog, tako mi je zao i ove drugarice, jos je ostavila i dvoje dece iza sebe a to je vec ne jedna vec nekoliko tragedija jer pate svi sa kojima je bila.

Originally posted by colonia_boy
Koliko i kada smo postali mrtvi iznutra da su te stvari prestale da nas dotichu?

Nije prestalo. Nikada neće...
Samo je ovaj život tako brz, da jednostavno nema vremena za patnju.

Uhhhh...heavy...

Sta reci?

Originally posted by bigirl

Originally posted by colonia_boy
Koliko i kada smo postali mrtvi iznutra da su te stvari prestale da nas dotichu?

Nije prestalo. Nikada neće...
Samo je ovaj život tako brz, da jednostavno nema vremena za patnju.

OH, kako dobro receno...
ja sam cesto sebe krivio sto ne osjecam konstantnu tugu zbog gubitka oca.. sjecam se da sam se cudio, otkud mi zelja za izlaskom, muzikom, kako to da ne tugujem,i kako to da ne mogu da placem mjesec dana posto je umro...

sada, cudim se sebi, kako to da placem na scene iz filma, kako se raznjezim vrlo lako. mislim da me je stiglo svo ono visegodisnje bjezanje od tuge..

nije tuga jedino sto nam ostaje, colonijice, ali je isto tako dio nas, osjecanje od koga ne treba bjezati, vec ga prigrliti i dozivjeti. zato nam cesto kazu "isplaci se, bice ti lakse".

tuguj, ako je danas vrijeme za tugu.

a sjutra se smej, jer divnom mladicu kao sto si ti, i samo postojanje je razlog za srecu. kao sto si ti razlog mog osmijeha kad te vidim na forumu (banalno poredjenje, znam)

to smo mi, ljudi smo, i ne treba od toga da bjezimo - sve je ljudski, i plakati i smijati se, i mrzjeti i voljeti.

a to, sto je njoj ponestalo snage da se bori, ne treba je kriviti. vjerovatno nije imala izbor, ili istog nije bila svjesna. jedino sto treba je da se molimo da ce naci svoj mir tamo negdje, kada ga je ovdje izgubila..

*...Niko od nas ne zna sta je od onog sto dozivljavamo i zapazamo stalno i stvarno, a sta sporedno i prolazno...sta bledi i nestaje zauvek, a sta ostaje zivo! Samo sad, kad nam se npr. Desi da po nuzdi i sticanjem prilika, ostanemo sami sa sobom, napusteni od ljudi, iznevereni od stvari koje smo voleli, ili kad nas izuzetni udarci bace odjenom iz struje zivota na ivicu smrti...Tek tada nasa svest o tom nekom zivotu postaje za nas jedina stvarnost i njena igra, nasto nalik toku krvi-jedini zivot, a njene uspavane i pokopane slike-jedini dozivljaji.
U toj muci sto se zove ZENA i zelja za ZENOM ima stvari koje su premet sala i razgovora, ovako javno pred svima; zatim ima drugih o kojima moze samo da se sapuce sa dobrim drugovima, u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori sa najblizima, koje se ni imenom ne mogu nazvati, nego se o njima samo masta, kao o necem dalekom i nedostiznom...*

*Ne ide mu se?! Ne ide mu se!! Ni zrnu se ne ide pod zrvanj, pa...*

-jbg tesko vreme neko, tuga nam je postala vezni deo za svaki trenutak i za svaki cin koji nam se desava u zivotu, moramo se boriti sa tim... Nada poslednja umire, nijedan covek ne sme pokleknuti ma bilo sta da se desava; ne govorim ovo sa lakocom, kroz uzasan period prolazim al bas zato i ovo pricam...evo me, stojim tu, jednostavno postojim!!! Colonche glavu gore!!! Zivot je kurva!

Moje saucesce.
Ali naslov teme mislim da je pogresan tuga nije jedino sto preostaje LEPA SECANJA koja imamo na doticnu osobu je ono sto najduze traje kada neka osoba premine kao i svi oni lepi trenutci koje smo proveli sa tom osobom.
Takodje zivot je kombinacija uspona i padova,dobrih i losiih trenutaka,ljubavi i mrznje nekad preovladjuje jedno nekad drugo.THE TRICK IS TO KEEP BREATHING.

Originally posted by Lakiboy_ns
Moje saucesce.
Ali naslov teme mislim da je pogresan tuga nije jedino sto preostaje LEPA SECANJA koja imamo na doticnu osobu je ono sto najduze traje kada neka osoba premine kao i svi oni lepi trenutci koje smo proveli sa tom osobom.
Takodje zivot je kombinacija uspona i padova,dobrih i losiih trenutaka,ljubavi i mrznje nekad preovladjuje jedno nekad drugo.THE TRICK IS TO KEEP BREATHING.

Slazem se....
U ovakvim temama tesko je napisati nesto vise jer ne postoje prave reci...
kada ja imam ozbiljne probleme ili kad mi je zaista tesko, u tim trenucima se setim izreke:
"Svako nosi svoj krst i svakom je njegov najtezi..."


....moje saucesce.

...slazem se sa tobom. Neka nam ostanu samo lepa secanja, tugu i sve sto ide uz nju treba ostaviti sa strane, ma koliko bolelo. Stisnes zube i ides dalje...

Bas zalosno... Toliko nesrece.
Malopre mi rece drugarica, koja se bavi astrologijom, da je Mars imao jako tesku konjukciju sa Plutonom, tako da je bilo dosta nesreca i samoubistava u toku prosle nedelje. Izgleda da ima veze...

Drago mi je sto ima jos ljudi koji UPRKOS i USPRKOS svemu imaju pozitivan stav prema zivotu.
Jos jednom tuga dodje i ode a ljubav,lepi trenutci i secanja je ono sto ostaje ZAUVEK sto je samo tvoje i sto ti niko,nikada nemoze oduzeti.
Samoubistvo nije nikada resenje nizasta,resenje je boriti se sa sopstvenim demonima dok ih ne sateras u cosak i pobedis pa makar ta borba trajala vecno:zen:

Kad se desi nešto ovako, bude tuge kod mene, zavisno već od toga ko je ostao da živi. Bude nekad pitanja. Ali nikad čuđenja.

Originally posted by Lakiboy_ns
Samoubistvo nije nikada resenje nizasta,resenje je boriti se sa sopstvenim demonima dok ih ne sateras u cosak i pobedis pa makar ta borba trajala vecno

Nije da ima neke veze, meni se lično u ovim trenucima smuče sve knjige i napisano u njima, ali... ko nije čitao: Alber Kami "Mit o Sizifu". Prvo poglavlje: APSURD I SAMOUBISTVO. Prva rečenica:"Postoji samojedan zaista ozbiljan filozofski problem-samoubistvo".

Ja još uvek ne znam šta je veća hrabrost-nstaviti žvot ILI prekinuti ga sam sebi.

Da.Ta knjiga je u moje doba bila obavezno stivo u Gimnaziji i koliko se secjam ostavila je dobar utisak na mene,verovatno i zbog moje profesorice knjizevnosti koja je svaku knjigu analizirala sa takvim entuzijazmom kao da je to prvo stivo koje je procitala(to ja zovem ljubavi prema sitnicama koje cine zivot interesantnim).
Kod mene dileme oko samoubistva nema.To je po meni cin kapitulacije,predaje zivot neshvatam kao bajku u kojoj je sve onako kako bih ja zeleo nego kao CHUDO i DAR koga treba iskoristiti i nikada se nepredati(povucji se privremeno da) ali predati se nikada.U toj "borbi" usput upoznajemo drage ljude koji nam ulepsavaju zivot i mi njima,desavaju nam se lepe i ruzne stvari sve to cini zivot interesantnim i vrednim.Neznam dali cu se tako osecjati kada budem dosta stariji ali nadam se da ce osecjaj da ostane uz mene zauvek.

Naravno.Tajna je po meni naci zadovoljstvo u malim stvarima.Rizikujuci da zvucim pateticno meni stvari poput osmeha voljene osobe ili lepog prolecnog dana, setnje kroz sumu u jesen kroz sve to sarenilo boja uvek pruze osecaj zahvalnosti sto sam bas ja sada tu na tom mestu i uzivam u datom momentu.
Razloga za zivot a protiv samoubistva uvek ima samo ih treba pronacji,nekom je to religija,nekome deca nekome....
Mene isto sama cinjenica da bih samoubistvom naneo neizmernu bol voljenim osobama odvrati od takvog razmisljanja.

Znam da ima ljudi koji su u stanju da cuju odjeke tudje dushe...ali ih je zbog njihove povucenosti vrlo tesko uociti...to su uglavnom ljudi koji nerado pricaju o sopstvenim nevoljama. Istina da svako razocarenje odnosi deo volje za daljim kontaktima..sto dovodi do osecaja beznadja....mislim da uvek treba o svom problemu popricati sa nekim...jer mozda ces naici na coveka koji ce tvoj problem osetiti kao svoj i pomoci ce ti. ..zato uvek pitaj...ima nade..

Hvala svima

Raspolozenje mi se polako vraca, iako cu tugu za njom kao i za svima koji su preminuli zauvek nositi u sebi. Mogu se nasmejati pri pomisli na to drago biće, sada dok slusam neke tuzne akorde, jer bez muzike bih i sam svenuo odavno.

Nakon neprospavane noci opet sam shvatio dragocenost svake sekunde koju prozivim. Popodne sam proveo pored osobe koja mi mnogo znachi iako nismo zajedno a mozda necemo ni biti. Ipak sam bio neizmerno srecan sto je pored mene i te trenutke cu cuvati kao nesto vredno, sto mi daje snagu da se budim narednog dana.

Druga, ali ne i manje bitna stavka u mom zivotu ste VI. Dragi prijatelji, jedva cekam videti opet vasha nasmejana lica i druziti se sa vama - I wouldn`t miss it for the world. Bit cu ja dobro i sve se nastavlja kao i uvek. Bice samo jedna senka vishe na mom licu, ali plakacu kasnije, izmedju svoja 4 zida. Zivot je prokleto kratak.

Sve vas ljubim

ljubimo i mi tebe

...i kad je zivot tezak ne smes pasti na kolena... Take care Colonche!:saint: