- 29 Nov 2006, 17:06
#638719
Srce je putni kofer…
Juče je bila nezapamćena magla u našem lepom gradu Beogradu. Ne sećam se da sam za tri nedelje provedene u gradu magle(Londonu) doživeo nešto slično. Štaviše prisustvovao sam potpunoj promeni klime, u Londonu +25º a u Beogradu u isto vreme kiša i par stepeni manje. To je ipak bilo pre četiri godine, a od tada se mnogo šta promenilo.
Jutros oko 7.45h krećem u školu u svom sivom duksu na raskopčavanje, iako sam znao da je napolju hladno. Znam da sam povremeno sklon mazohizmu. Primetio sam da kada mi je jako hladno ili pak jako vruće počnem da razmišljam o raznim stvarima među kojima se uvek nađe jedna „šta bi bilo, kad bi bilo“ tema. Čudno je šta sve čoveku padne na pamet za samo 16 i po minuta hoda do svog radnog mesta(još uvek je to škola).
Ušao sam zadihan, rumenih obraza(koliko se to da primetiti od mog solarijumskog tena), čupave kose(češalj upotrebim svega 2,3 puta godišnje, jer više volim ručni rad) i sa nekim izbezumljenim pogledom. Prvo što sam ugledao bila je ona. Raspakivala je svoju torbu, mislim da je tražila neku svesku. Frizura teško da nam se razlikovala. Produžio sam do poslednje klupe gde sam seo sam i nastavio da je gledam...
Već pomenuta „ona“ zapravo jeste moja najbolja drugarica, moj jedini pravi prijatelj i osoba sa kojom delim najviše uspomena. Ipak, distanca koju sam danas osetio bila je tako velika, da sam zaprepastio sebe postojanjem iste u mom životu.
Bio je to septembar 2003. U školsku učionicu sam ušao poslednji, barem sam živeo u tom uverenju. Ali ne zadugo. Seo sam u klupu, jedinu praznu koja je preostala. Pitao sam se, ko li će sesti sa mnom? Vrata su se otvorila. Ona je ušla, u dosta mršavijem izdanju nego što je znam(pošto smo išli u istu O.Š. ali nismo komunicirali), duge smeđe kose, u tvid bermudama i crnim, kožnim čizmama do kolena. Izgleda da je neko ipak odlučio da uđe iza mene. Sela je pored mene i upitala:“Ko je ova?“. Mislila je na našu razrednu koja čim progovori opravdava svoj nadimak(Šiptarka). Gledao sam je, tačnije skenirao od glave do pete i konačno se nagnuh ka njoj da joj šapnem:“Lepa ti je boja laka za nokte“. Pogledala me je jako čudno, a nešto iz nje je govorilo:“He is soooooo gayyyy“. Da se razumemo, malo koji str8 dečko bi uopšte primetio lak na noktima a kamoli boju.
Jednog popodneva, za vreme velikog odmora šetali smo ulicom, a ona je pričala o svom tada aktuelnom dečku. Priča je postala sve čudnija i po meni nerealnija, dok sam u sebi mislio:“Koga ova laže?“. Posle mi je naravno bilo krivo kada sam shvatio da sam sumnjao u osobu koja nikada nije posumnjala u mene. Ubrzo zatim osetih potrebu da i ja nešto kažem. Mislim, zar ja da propustim temu o momcima? Pošto teško držim jezik za zubima, konačno beknuh:“Moram nešto da ti kažem, ali se iskreno nadam da nećeš promeniti mišljenje o meni. Ja sam gay“. Pogledala me je, prijatno se osmehnuvši, a potom mi je uz čvrst zagrljaj odgovorila:“To sam već znala, kaži mi nešto novo“. Otišli smo po soju u prodavnicu zdrave hrane, a dok je kasirka prebrajala kusur, ona i ja smo se gledali, i bez jedne reči razmenili toliko utisaka. Od tog trenutka pa nadalje bili smo „gotovo“ nerazdvojni.
U školi su svi ubrzo zanemarili one „sveže“ tračeve o meni kao pederu jer su me ubacili u kombinaciju sa njom, i svi su bili ubeđeni da smo u vezi. Zaista smo čudno ispoljavali svoja osećanja, grleći se, ljubeći se a ponekad i golicajući se tako da je to više ličilo na ’vatanje.(mrzim žargon, ali ne znam šta bi bilo adekvatnije od ove reči) Srpkinja nas je zvala „bračni par“ zbog svađa kojih smo imali i konstantnih pomirenja. Imali smo običaj da se naglas svađamo, premeštamo iz zajedničke klupe u neku drugu, pa i da ostavljamo jedno drugo na ulici u trenutku govora. Gledano sa strane, delovali smo tako smešno. Mislim da je našoj dragoj profesorki u neku ruku bilo krivo, jer je izgubila svoj glavni trač, a to je da sam ja peder.(Nikada nisam verovao da ću upoznati profesora kom je interesantno da prepričava šta ko misli o đacima i ko je šta o istima rekao) Sećam se kada mi je jednom prilikom, dok je čitala „Gloriu“(ili neki drugi časopis) rekla:“Nisam ni znala da su svi oni homoseksualci. Znala sam za Džordža Majkla i Eltona Džona, ali ova crvenokosa iz „Seks i grada“? Strašnoooo“. Da, baš meni. Pa mi je jednom i dobacila:“Tolike devojke oko tebe, njih 28 a ti sa svakom završiš kao drug“. Izgubila je jedno poglavlje, ali je dobila novu knjigu. Eto, dragi forumaši šta dokonost napravi od čoveka.
Odmicali su dani, nedelje i meseci a naše druženje je postajalo sve prisnije i iskrenije, ali smo imali dva vrlo prepoznatljiva stila. Prvi je bio „Maza i Lunja“ dok bi se drugi mogao nazvati „Gospodin i gospođa Smit“. Nekada sam tako bio ispunjen posle razgovora sa njom a nekada bih pomislio u sebi:“Da nije žensko, udario bih je stolicom u glavu“. Istina je, da kada su fizički okršaji u pitanju, ja sam obično taj koji priča a retko kada šta uradi. Sećam se prvog puta kada smo se ozbiljnije posvađali. Bilo je to neposredno pred polugodišnji test iz istorije u decembru. Ušla je besna, posle neke od naših rasprava u učionicu i rekla:“U ovoj klupi mi više nećeš sedeti“. Ovaj... problem su bile puškice na stolu. Ispoštovao sam je, mada sam osećao da ću je zadaviti u tom trenutku. Danima mi se nije javljala niti je sa mnom komunicirala u školi. Tada sam se prvi put ozbiljnije zabrinuo i rekao:“Izgleda da se više nikada nećemo družiti“. Svaki sledeći put kada sam to rekao doživljavao sam manje bolno i ubrzo shvatio da stvari jednostavno tako stoje sa njom- brzo se naljuti ali i odljuti.
Gospođica koja je uvek imala spremne odogovore na sva pitanja i koja je uvek dobijala petice iz svega živog dobi dva iz informatike. Tragedija! Da li to beše treća ili četvrta ocena manja od petice za ovih devet godina. Ne znajući da će baš tako loše primiti moju šalu rekao sam:“Gde je naš programer?“(Bilo je krajnje neumesno sa moje strane, znam). Ako je pogled ikada mogao da ubije, bio je taj trenutak. Spakovala se i izašla iz učionice. Otišao sam da je potražim ali nisam znao u kom pravcu je otišla. Kako je to bio petak, nije me kontaktirala sve dok se nismo videli u ponedeljak.
Ulazi ona nasmejana u učionicu držeći ruku našeg odeljenskog druga, koji je bio i ostao jedan od najvećih propaliteta u školi. U trenutku kada je izletela iz škole, palo joj je na pamet da ode u jedan park u kom su se okupljali oni koji su bežali sa časova. Kako nije bilo nikog drugog da je uteši, naš drug se ponudio i iskoristio trenutak slabosti. Taj trenutak slabosti trajao je čitavih 13 meseci. I dan danas smatram to jednom od svojih najvećih grešaka. Za vreme njihove veze viđali smo se jako retko, eventualno kada ona nije bila sa njim. Pretvarao sam se jedno vreme da mi je njen dečko ok, ne bih li joj se ponovo približio. Reziltat je bio jako loš, gotovo neprimetan.
Neposredno pred Božić 2005. završila je u bolnici i tada sam stvarno zaboravio na sve prethodne rasprave i njeno ponašanje. Tih nekoliko januarskih dana bili su jedni od najlepših za ove tri godine. Valjda su nas to njeno stanje i moja saosećajnost zbližili ponovo. No, kako je došlo, tako je i prošlo. Po izlasku iz bolnice sve se vratilo, pa i svađe i proređivanje kontakta. Tako je i bilo do avgusta te godine kada smo se nenormalno zbližili. S’ jeseni smo oboje bili samci, pa smo imali vremena jedno za drugo. Oboje smo imali probleme slične prirode i bili smo vrlo depresivni. Narednih nekoliko meseci proveli smo zajedno. Mislim da smo tetošeći jedno drugo, održavali naše prijateljstvo živim. Ona, naravno, nikada nije promenila svoje ponašanje i uvek je bila impulsivna. Međutim trpeo sam sve to, jer posle dve godine našeg druženja prošli smo zaista puno toga... Trudio sam se da je opravdam pred svima živima kada je bilo moguće a vrlo često i nemoguće. Ne sećam se da je iko toliko učinio za mene kao ona i obrnuto. Takve stvari se dešavaju retko u životu. Bio sam toga svestan i onda a i danas.
Par sedmica pošto sam napunio 18 godina(2006.), naš odnos je počeo da se pogoršava. Postao sam indiferentan prema njoj. Nisu me više pogadjale svađe, nisam je više prvi zvao da izgladimo odnose. Nije bilo onih situacija kada bih ja preuzeo krivicu na sebe da bih dobio šansu da se opet družim sa njom. Zbog toga što je nju otac izneverio u svakom pogledu, podsvesno je pokušavala da ugnjetava sve što je muškog roda. Na meni je to najmanje ispoljavala. Trebalo je videti kako su njeni momci prolazili. Ako nisu bili fizički povređeni(ovo je šala, naravno, mada je bilo okršaja) onda su bili emotivno iscrpljeni. Što je najgore, ona to nije radila namerno. Uvek se na kraju kajala zbog svojih postupaka. A vrlo često, za to je bilo kasno.
Postali smo toliko otuđeni da smo se za dva i po meseca čuli svega dva, tri puta i videli jednom. U septembru, na proslavi njenog 18. rođendana, poslednji put sam osetio nešto što bih nazvao ljubavlju prema njoj. Počela je da priča o našem prijateljstvu i koliko joj znači. Rekla je kako dugo nije bila srećna zbog nekoga kao što je zbog mog prisustva i moje sreće bila tada. Sve je to bilo tako lepo rečeno, ali posle svake izgovorene reči njen lik se pomerao po par centimetara ispred mene, dok pri završetku razgovora nije skroz izbledela. Pogledao sam u pod i pomalo su mi zasuzile oči. Znam, kao i ostali pored nas, i ona je mislila da je to jer emotivno doživljavam njene reči. U realnosti, situacija je bila mnogo drugačija. Teško mi je palo što sam konačno priznao koliko smo se udaljili i da su se moja osećanja znatno promenila. Nije bilo više one iste potrebe za našim druženjem kao nekada. Po prvi put sam uvideo da nešto što sam toliko veličao može da nestane. Naredni period proveo sam ubeđujući sebe kako je to stanje neka zakasnela reakcija na povrede koje mi je pre nanela, ali pogrešio sam... I ona i ja smo relativno skoro postali svesni toga da stvari nisu iste kao što su bile...
Nismo više trošili reči na svađe. Sve lepe uspomene otišle su u jedno poglavlje mog života, a novo je već nastajalo. Nekako, postala je sve što sam se nadao da neće. Opravdavao sam sve i svašta i prelazio preko istog, ali shvatio sam da i ja kao i svako drugi, imam granicu. Vizuelno naše prijateljstvo bi se moglo predstaviti pomoću reke. Na površini bih uvek nailazio na njen lik i trudio bih se da ga uvek zadržim. Negde u prošlosti, prestao sam da razlikujem iluziju od stvarnosti i nisam shvatio da je ono što sam na površini video zapravo plod moje mašte. Video sam ono što sam želeo. Shvativši razliku između ta dva pojma pustio sam da tok reke odnese i moje iluzije. Da ne bih gledao tu beskrajnu prazninu, ustao sam i poneo sva svoja sećanja u srcu. To je valjda jedino sigurno mesto gde mogu da ih čuvam...
Juče je bila nezapamćena magla u našem lepom gradu Beogradu. Ne sećam se da sam za tri nedelje provedene u gradu magle(Londonu) doživeo nešto slično. Štaviše prisustvovao sam potpunoj promeni klime, u Londonu +25º a u Beogradu u isto vreme kiša i par stepeni manje. To je ipak bilo pre četiri godine, a od tada se mnogo šta promenilo.
Jutros oko 7.45h krećem u školu u svom sivom duksu na raskopčavanje, iako sam znao da je napolju hladno. Znam da sam povremeno sklon mazohizmu. Primetio sam da kada mi je jako hladno ili pak jako vruće počnem da razmišljam o raznim stvarima među kojima se uvek nađe jedna „šta bi bilo, kad bi bilo“ tema. Čudno je šta sve čoveku padne na pamet za samo 16 i po minuta hoda do svog radnog mesta(još uvek je to škola).
Ušao sam zadihan, rumenih obraza(koliko se to da primetiti od mog solarijumskog tena), čupave kose(češalj upotrebim svega 2,3 puta godišnje, jer više volim ručni rad) i sa nekim izbezumljenim pogledom. Prvo što sam ugledao bila je ona. Raspakivala je svoju torbu, mislim da je tražila neku svesku. Frizura teško da nam se razlikovala. Produžio sam do poslednje klupe gde sam seo sam i nastavio da je gledam...
Već pomenuta „ona“ zapravo jeste moja najbolja drugarica, moj jedini pravi prijatelj i osoba sa kojom delim najviše uspomena. Ipak, distanca koju sam danas osetio bila je tako velika, da sam zaprepastio sebe postojanjem iste u mom životu.
Bio je to septembar 2003. U školsku učionicu sam ušao poslednji, barem sam živeo u tom uverenju. Ali ne zadugo. Seo sam u klupu, jedinu praznu koja je preostala. Pitao sam se, ko li će sesti sa mnom? Vrata su se otvorila. Ona je ušla, u dosta mršavijem izdanju nego što je znam(pošto smo išli u istu O.Š. ali nismo komunicirali), duge smeđe kose, u tvid bermudama i crnim, kožnim čizmama do kolena. Izgleda da je neko ipak odlučio da uđe iza mene. Sela je pored mene i upitala:“Ko je ova?“. Mislila je na našu razrednu koja čim progovori opravdava svoj nadimak(Šiptarka). Gledao sam je, tačnije skenirao od glave do pete i konačno se nagnuh ka njoj da joj šapnem:“Lepa ti je boja laka za nokte“. Pogledala me je jako čudno, a nešto iz nje je govorilo:“He is soooooo gayyyy“. Da se razumemo, malo koji str8 dečko bi uopšte primetio lak na noktima a kamoli boju.
Jednog popodneva, za vreme velikog odmora šetali smo ulicom, a ona je pričala o svom tada aktuelnom dečku. Priča je postala sve čudnija i po meni nerealnija, dok sam u sebi mislio:“Koga ova laže?“. Posle mi je naravno bilo krivo kada sam shvatio da sam sumnjao u osobu koja nikada nije posumnjala u mene. Ubrzo zatim osetih potrebu da i ja nešto kažem. Mislim, zar ja da propustim temu o momcima? Pošto teško držim jezik za zubima, konačno beknuh:“Moram nešto da ti kažem, ali se iskreno nadam da nećeš promeniti mišljenje o meni. Ja sam gay“. Pogledala me je, prijatno se osmehnuvši, a potom mi je uz čvrst zagrljaj odgovorila:“To sam već znala, kaži mi nešto novo“. Otišli smo po soju u prodavnicu zdrave hrane, a dok je kasirka prebrajala kusur, ona i ja smo se gledali, i bez jedne reči razmenili toliko utisaka. Od tog trenutka pa nadalje bili smo „gotovo“ nerazdvojni.
U školi su svi ubrzo zanemarili one „sveže“ tračeve o meni kao pederu jer su me ubacili u kombinaciju sa njom, i svi su bili ubeđeni da smo u vezi. Zaista smo čudno ispoljavali svoja osećanja, grleći se, ljubeći se a ponekad i golicajući se tako da je to više ličilo na ’vatanje.(mrzim žargon, ali ne znam šta bi bilo adekvatnije od ove reči) Srpkinja nas je zvala „bračni par“ zbog svađa kojih smo imali i konstantnih pomirenja. Imali smo običaj da se naglas svađamo, premeštamo iz zajedničke klupe u neku drugu, pa i da ostavljamo jedno drugo na ulici u trenutku govora. Gledano sa strane, delovali smo tako smešno. Mislim da je našoj dragoj profesorki u neku ruku bilo krivo, jer je izgubila svoj glavni trač, a to je da sam ja peder.(Nikada nisam verovao da ću upoznati profesora kom je interesantno da prepričava šta ko misli o đacima i ko je šta o istima rekao) Sećam se kada mi je jednom prilikom, dok je čitala „Gloriu“(ili neki drugi časopis) rekla:“Nisam ni znala da su svi oni homoseksualci. Znala sam za Džordža Majkla i Eltona Džona, ali ova crvenokosa iz „Seks i grada“? Strašnoooo“. Da, baš meni. Pa mi je jednom i dobacila:“Tolike devojke oko tebe, njih 28 a ti sa svakom završiš kao drug“. Izgubila je jedno poglavlje, ali je dobila novu knjigu. Eto, dragi forumaši šta dokonost napravi od čoveka.
Odmicali su dani, nedelje i meseci a naše druženje je postajalo sve prisnije i iskrenije, ali smo imali dva vrlo prepoznatljiva stila. Prvi je bio „Maza i Lunja“ dok bi se drugi mogao nazvati „Gospodin i gospođa Smit“. Nekada sam tako bio ispunjen posle razgovora sa njom a nekada bih pomislio u sebi:“Da nije žensko, udario bih je stolicom u glavu“. Istina je, da kada su fizički okršaji u pitanju, ja sam obično taj koji priča a retko kada šta uradi. Sećam se prvog puta kada smo se ozbiljnije posvađali. Bilo je to neposredno pred polugodišnji test iz istorije u decembru. Ušla je besna, posle neke od naših rasprava u učionicu i rekla:“U ovoj klupi mi više nećeš sedeti“. Ovaj... problem su bile puškice na stolu. Ispoštovao sam je, mada sam osećao da ću je zadaviti u tom trenutku. Danima mi se nije javljala niti je sa mnom komunicirala u školi. Tada sam se prvi put ozbiljnije zabrinuo i rekao:“Izgleda da se više nikada nećemo družiti“. Svaki sledeći put kada sam to rekao doživljavao sam manje bolno i ubrzo shvatio da stvari jednostavno tako stoje sa njom- brzo se naljuti ali i odljuti.
Gospođica koja je uvek imala spremne odogovore na sva pitanja i koja je uvek dobijala petice iz svega živog dobi dva iz informatike. Tragedija! Da li to beše treća ili četvrta ocena manja od petice za ovih devet godina. Ne znajući da će baš tako loše primiti moju šalu rekao sam:“Gde je naš programer?“(Bilo je krajnje neumesno sa moje strane, znam). Ako je pogled ikada mogao da ubije, bio je taj trenutak. Spakovala se i izašla iz učionice. Otišao sam da je potražim ali nisam znao u kom pravcu je otišla. Kako je to bio petak, nije me kontaktirala sve dok se nismo videli u ponedeljak.
Ulazi ona nasmejana u učionicu držeći ruku našeg odeljenskog druga, koji je bio i ostao jedan od najvećih propaliteta u školi. U trenutku kada je izletela iz škole, palo joj je na pamet da ode u jedan park u kom su se okupljali oni koji su bežali sa časova. Kako nije bilo nikog drugog da je uteši, naš drug se ponudio i iskoristio trenutak slabosti. Taj trenutak slabosti trajao je čitavih 13 meseci. I dan danas smatram to jednom od svojih najvećih grešaka. Za vreme njihove veze viđali smo se jako retko, eventualno kada ona nije bila sa njim. Pretvarao sam se jedno vreme da mi je njen dečko ok, ne bih li joj se ponovo približio. Reziltat je bio jako loš, gotovo neprimetan.
Neposredno pred Božić 2005. završila je u bolnici i tada sam stvarno zaboravio na sve prethodne rasprave i njeno ponašanje. Tih nekoliko januarskih dana bili su jedni od najlepših za ove tri godine. Valjda su nas to njeno stanje i moja saosećajnost zbližili ponovo. No, kako je došlo, tako je i prošlo. Po izlasku iz bolnice sve se vratilo, pa i svađe i proređivanje kontakta. Tako je i bilo do avgusta te godine kada smo se nenormalno zbližili. S’ jeseni smo oboje bili samci, pa smo imali vremena jedno za drugo. Oboje smo imali probleme slične prirode i bili smo vrlo depresivni. Narednih nekoliko meseci proveli smo zajedno. Mislim da smo tetošeći jedno drugo, održavali naše prijateljstvo živim. Ona, naravno, nikada nije promenila svoje ponašanje i uvek je bila impulsivna. Međutim trpeo sam sve to, jer posle dve godine našeg druženja prošli smo zaista puno toga... Trudio sam se da je opravdam pred svima živima kada je bilo moguće a vrlo često i nemoguće. Ne sećam se da je iko toliko učinio za mene kao ona i obrnuto. Takve stvari se dešavaju retko u životu. Bio sam toga svestan i onda a i danas.
Par sedmica pošto sam napunio 18 godina(2006.), naš odnos je počeo da se pogoršava. Postao sam indiferentan prema njoj. Nisu me više pogadjale svađe, nisam je više prvi zvao da izgladimo odnose. Nije bilo onih situacija kada bih ja preuzeo krivicu na sebe da bih dobio šansu da se opet družim sa njom. Zbog toga što je nju otac izneverio u svakom pogledu, podsvesno je pokušavala da ugnjetava sve što je muškog roda. Na meni je to najmanje ispoljavala. Trebalo je videti kako su njeni momci prolazili. Ako nisu bili fizički povređeni(ovo je šala, naravno, mada je bilo okršaja) onda su bili emotivno iscrpljeni. Što je najgore, ona to nije radila namerno. Uvek se na kraju kajala zbog svojih postupaka. A vrlo često, za to je bilo kasno.
Postali smo toliko otuđeni da smo se za dva i po meseca čuli svega dva, tri puta i videli jednom. U septembru, na proslavi njenog 18. rođendana, poslednji put sam osetio nešto što bih nazvao ljubavlju prema njoj. Počela je da priča o našem prijateljstvu i koliko joj znači. Rekla je kako dugo nije bila srećna zbog nekoga kao što je zbog mog prisustva i moje sreće bila tada. Sve je to bilo tako lepo rečeno, ali posle svake izgovorene reči njen lik se pomerao po par centimetara ispred mene, dok pri završetku razgovora nije skroz izbledela. Pogledao sam u pod i pomalo su mi zasuzile oči. Znam, kao i ostali pored nas, i ona je mislila da je to jer emotivno doživljavam njene reči. U realnosti, situacija je bila mnogo drugačija. Teško mi je palo što sam konačno priznao koliko smo se udaljili i da su se moja osećanja znatno promenila. Nije bilo više one iste potrebe za našim druženjem kao nekada. Po prvi put sam uvideo da nešto što sam toliko veličao može da nestane. Naredni period proveo sam ubeđujući sebe kako je to stanje neka zakasnela reakcija na povrede koje mi je pre nanela, ali pogrešio sam... I ona i ja smo relativno skoro postali svesni toga da stvari nisu iste kao što su bile...
Nismo više trošili reči na svađe. Sve lepe uspomene otišle su u jedno poglavlje mog života, a novo je već nastajalo. Nekako, postala je sve što sam se nadao da neće. Opravdavao sam sve i svašta i prelazio preko istog, ali shvatio sam da i ja kao i svako drugi, imam granicu. Vizuelno naše prijateljstvo bi se moglo predstaviti pomoću reke. Na površini bih uvek nailazio na njen lik i trudio bih se da ga uvek zadržim. Negde u prošlosti, prestao sam da razlikujem iluziju od stvarnosti i nisam shvatio da je ono što sam na površini video zapravo plod moje mašte. Video sam ono što sam želeo. Shvativši razliku između ta dva pojma pustio sam da tok reke odnese i moje iluzije. Da ne bih gledao tu beskrajnu prazninu, ustao sam i poneo sva svoja sećanja u srcu. To je valjda jedino sigurno mesto gde mogu da ih čuvam...
