Gay-Serbia.com | Diskusije

Ose?anje krivice ume da bude razdiru?e, neizdrživo. Obrušava se na nas, prete?i da nas satre, povodom ne?eg što smo u?inili ili propustili da u?inimo. Ponekad i povodom ne?eg što smo samo pomislili ili osetili. Visi nam ose?anje krivice nad glavom kao pretnja. Ili rije negde duboko u nama, uz mu?an ose?aj da smo stalno nekome i za nešto krivi.

Zašto to sebi ?inimo? Zašto sebe mu?imo ose?anjem krivice? Ako smo se zaista o nekoga i nešto ogrešili, to jeste razlog da svoju grešku ispravimo, ali od samomrcvarenja krivicom nikakve vajde ni po koga nema. Naro?ito zbog toga što se na ose?anju krivice ?esto sve i završava, i što uprazno prekorevamo sebe umesto da nešto stvarno u?inimo. I što se to ose?anje ponekad odnosi i na stvari koje se više ne mogu izmeniti pa samim tim ni popraviti.

Ose?anje krivice, meðutim, i nema za cilj neki stvarni u?inak. Nije njegova svrha da nas navede da nešto popravimo.

Ose?anje krivice je kazna kojom sebe kažnjavamo jer se nismo pokazali dostojnim sebe, dostojnim strogih standarda i visokih zahteva koje smo sebi postavili. Ono se javlja kao naša odmazda prema sebi samima jer nismo bili "na visini" onoga što bismo morali biti.

Ose?anje krivice nam služi i kao važna potpora uverenja o vlastitoj moralnoj superiornosti. ?ini nam se, naime, da se lako oseti krivom samo osoba veoma visoke moralnosti, kakvom sebe smatramo, dok obi?an, prose?an svet sebi lako i rado sve prašta.

Uostalom, nismo ništa krivi u mnogim prilikama u kojima sebe žestoko okrivljujemo. Iz prostog razloga što ništa posebno i nismo mogli da u?inimo. I što naši postupci i nisu imali taj zna?aj i tu važnost koje im pridajemo. Jasno je da onaj ko nema mo?i ne može biti kriv.

A upravo je odsustvo mo?i i važnosti ono sa ?im se najteže mirimo. Radije ?emo sebe mu?iti rastržu?im ose?anjem krivice nego priznati da nemamo onu mo? i onaj zna?aj koje bismo želeli da imamo.

Tako je, ma koliko to na prvi pogled ?udnovato izgledalo, ose?anje krivice duboko narcisoidno.

Što smo manje zaokupljeni sobom, to ?emo se manje ose?ati krivim. Što se manje bavimo vlasitom krivicom, to ?emo više pažnje posvetiti drugima i, samim tim, bolje prema njima postupati.

Pomirimo se sa time da nismo i ne možemo biti anðeli. Možemo pogrešiti prema drugima, kao što i drugi mogu pogrešiti prema nama. Ponekad i bez ikakve zle namere. Važno je da ogrešenja uvidimo tamo gde ih zaista ima i ne izmišljamo tamo gde ih nema. I da ispravimo ono što se da ispraviti i izbegnemo ono što se da izbe?i.

Svaki covek oseca krivicu, ako u dubini duse oseca da je zbog necega kriv, pa tako i ja.
E, sad, priznavanje krivice je posebno pitanje.

S obzirom da je u Srbiji pravilo da niko ni za sta nije kriv i niko nista ne priznaje ( a marifetluka i malverzacija na angro), i ja sam usvojio taj princip i neprestano tvrdim da ni za sta nisam kriv ( onaj ko tvrdi da jesam, mora to i da dokaze ).

Ni za shta zbog chega ne bih mogao da imam mira ili da spavam

Ðaci stalno pokušavaju da te nabede kako treba da se osetiš krivim zbog ne?ega i da im daš ve?u ocenu i sli?no. A ako ne popustiš, do slede?eg ?asa sve zaborave Tako samo oštro sa njima

Eh, deda-ujo , vi prosvetari danas zaista niste u zavidnom polozaju, kada je u pitanju odnos profesor - djak.
U moje vreme se znalo : Profesor ili nastavnik je uvek bio u pravu.
Ne daj boze da mi se desilo da je razredna pozvala moje roditelje u skolu na razgovor zbog moje nediscipline ili sl., odmah bih bio proglasen krivim, bez prava na odbranu i kaznjen, a od ukora sam se plasio kao djavo od krsta.
Zato nikada i nisam dobio ukor.
A danas, djaci udruzeni sa roditeljima terorisu nastavnike.

Da.


"Marsovo dupe - jer Vi to zasluzujete"
http://www.modernman.com/

Jako chesto se osecam krivim zbog svega i svachega. Nekad bez razloga,
sada sa razlogom. Uspeo sam, nekako, svojim ponashanjem i rechima da
povredim neke ljude oko sebe, totalno nenamerno i sticajem nekih chudnih
okolnosti.

Nikada u zivotu nikoga nisam pozeleo da povredim ni na koji nachin, a takve
stvari se deshavaju vrlo chesto bez ikakve zle namere. Ja sam, jednostavno,
majstor u tome. :king:

Osecala sam se krivom, sada je to proshlost, idemo dalje.

Moja Otadžbina

Ne pla?em samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje roðeno ognjište.

Aleksa Šanti?
1908.


Ali kako je ovo Kafi?, re?i ?u i ovo, beše to Spinoza:
Laetitia perfectio est.

ima nekoliko stvari zbog kojih osecam krivicu..nekad sam se ogresila o neke ljude..nekad sam radila neke stvari koje me teraju da osecam krivicu prema sebi..ne znam,valjda je to tako uobicajeno..

Kriv sam što sam živ. Zato sam postao anarhista. Tako svoju imanentnu kongenitalnu krivnju (ne ste?enu) prenosim na druge.

Originally posted by EYA
Ose?anje krivice ume da bude razdiru?e, neizdrživo.

Ume da bude jos gore.

Zašto to sebi ?inimo? Zašto sebe mu?imo ose?anjem krivice? Ako smo se zaista o nekoga i nešto ogrešili, to jeste razlog da svoju grešku ispravimo, ali od samomrcvarenja krivicom nikakve vajde ni po koga nema.

Tacno. Ali, sta ako smo se ogresili o sebe? A to najvise boli.

Radije ?emo sebe mu?iti rastržu?im ose?anjem krivice nego priznati da nemamo onu mo? i onaj zna?aj koje bismo želeli da imamo.

Što smo manje zaokupljeni sobom, to ?emo se manje ose?ati krivim.

Emil Que - (samo)analiza=(samo)paraliza.

Originally posted by Kupper

Originally posted by EYA

Zašto to sebi ?inimo? Zašto sebe mu?imo ose?anjem krivice? Ako smo se zaista o nekoga i nešto ogrešili, to jeste razlog da svoju grešku ispravimo, ali od samomrcvarenja krivicom nikakve vajde ni po koga nema.

Tacno. Ali, sta ako smo se ogresili o sebe? A to najvise boli.

da. boli. zasu boli. izuzetno je bolno prihvatiti to.
ali, cak i tada opet nema koristi svetiti se sebi osecajem krivice...
najteze je sebi oprostiti, ali je i najisplatljivije, stedimo na buducim greskama.

Velika je to cena.

mnogo sam umorna pa cu samo reci NE!! I ako osecam "neku" vrstu krivice...to je zato sto se nisam pametnija rodila!

Osecam se krivim za mnogo stvari. Samokrivim i prema drugima.

Da!

Zbog jedne stvari koja se desila iako ja nisam objektivno kriv ... ali neki moji mnogo raniji postupci su doveli splet okolnosti do tog nemolog dogaðaja... nikada to sebi ne?u oprostiti... prvih mesec dana je bilo najgore, sada ve? ne razmišljam o tome svakodnevno, ali me u trenucima slabosti napada krivica. Iako, objektivno nisam kriv .. eh, kada bi se onaj ko je kriv kajao bar 1% onoliko koliko se ja kajem, ne bih ose?ao krivicu ... verovatno je koli?ina krivice stalna, pa ako njemu nije krivo, daj da bude meni ... teško je nositi kamen na srcu.

Originally posted by Kupper
Velika je to cena.

u ovom slucaju zaista vazi ona rokfelerova: nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari !


savladanim bolom kupujemo komad po komad sebe...
sto je veca cena, vise smo svoji !

Originally posted by Kittrie
nego da se uhvatim u kostac sa realnoscu, na koju bih volela da imam mnogo veci uticaj nego sto je ljudski moguce.

samo ljudsko verovanje u sopstvenu ogranicenost je ono sto nas ogranicava.
tek kad pocnemo da delujemo na realnost, ona pocinje da se prilagodjava nama.

Da budem kriv jer sam bolji od dugih....Neka, imam pametnija posla.

Originally posted by jukie
Ðaci stalno pokušavaju da te nabede kako treba da se osetiš krivim zbog ne?ega i da im daš ve?u ocenu i sli?no. A ako ne popustiš, do slede?eg ?asa sve zaborave Tako samo oštro sa njima

uh shto sam mrzeo takve profesore koji su imuni na moju retoriku i opisivanje C1232 materijala dvesta puta s razlichitim rechima pa kada krene svadja odlazak s chasa i lupanje vrata a pre toga pisanje na tabli ....strelica prema emstu gde profesor sedi i rech budala, il ponekada padanje u nesvest pred tablom ili pucanje od suza/u apoteci veshtachke suze su jako jeftine/ - ovo poslednje je palilo kod profesorica


shto se tiche TEME: ne osecam grizu savest, jer nemam zbog chega da je osecam, ovaj zivot je shkola tako dase uvek uchimo i na retkim svojim greshkama, al to nije razlog da bi imali osecaj krivice

Originally posted by EYA

Originally posted by Kittrie
nego da se uhvatim u kostac sa realnoscu, na koju bih volela da imam mnogo veci uticaj nego sto je ljudski moguce.

samo ljudsko verovanje u sopstvenu ogranicenost je ono sto nas ogranicava.
tek kad pocnemo da delujemo na realnost, ona pocinje da se prilagodjava nama.

jel to onaj fazon iz matrixa - 'there is no spoon' ????

Definitivno NE.

I one sitnice, zbog kojih sam na tren pomisljala da sam kriva, sama sebi brzo oprostim.

Ali, ako drugi imaju potrebu da me krive za svoje neuspehe...sta reci...?

Da...
Ogreshila sam se za zivota,a mozda i sada to radim, i o sebe i o mnoge druge osobe...
Ovo sad pishem "svesno" a predpostavljam da i u podsvesti,kao i svi,nosim neku potisnutu grizu savesti zbog nechega...
Pokushavam da svoje greshke ispravim,ako je to mogucje,vecjinu sam nesvesno izazvala,izvinim se...sho se sebe tiche,da zatvorim vrata iza i idem dalje...
Uzasno je teshko...

Neki ljudi jednostavno nemaju grižu savest,?ak i kada pokušavaju da je obrazlože...

Originally posted by GOX
Neki ljudi jednostavno nemaju grižu savest,?ak i kada pokušavaju da je obrazlože...

Juce sam bas posetila Labrisovu radionicu vezanu za krivicu i bes, i zakljucile smo da ja nemam osecaj krivice:) Salim, se imam ponekad, ali jako retko, a sto se tice grize savesti:) sta je to?

Originally posted by EYA

Uostalom, nismo ništa krivi u mnogim prilikama u kojima sebe žestoko okrivljujemo. Iz prostog razloga što ništa posebno i nismo mogli da u?inimo. I što naši postupci i nisu imali taj zna?aj i tu važnost koje im pridajemo. Jasno je da onaj ko nema mo?i ne može biti kriv.

Da, da, da, samo ti povladjuj sebi...



Sta vise, krivica kao mehanizam moze izdejstvovati autonomiju, i poceti da se javlja i kad ne treba, mada ok, to je vec patologija.
Mada u zdravoj meri, moze predstavljati sasvim koristan radar za to kako se ophodimo prema ljudima, tj. kad oleshish nekog, javlja se krivica da te podseti sta chinish. Osim ako si psihopata. Onda ne osecas krivicu. Ali dobro. Niko nije savsen.

Mada je ok i nabijanje krivice drugim ljudima u situacijama kada su nesto odgovorni u vezi sa vama, i naravno samo najblizima, prijateljima, roditeljima narocito, kao fini mexanizam za manipulaciju.

E da, guilty as charged, Krivitza is my middle name.

bash me sve ovo morilo ovih dana, bio sam bash smor.
moram da jedem pre posla!

hvala na iznenadnim rechenicama.

Krivica je losha navika, teshko se sa nje skida kao sa cigareta!

It's nice to know you're not alone.

Poprilično sam predisponirana za osećanje krivice. Mnogo više nego što se da primetiti na prvi pogled. Radim na sebi i pokušavam realno da sagledam situacije koje me motivišu da se osetim krivom.

uvijek.