Originally posted by haemoglobin87
ubio sam nekog
Sigurno je bilo mnogo luđih stvari koje sam uradio u snu, ali ih se ne sećam.
Međutim, ovo je bio jedan od onih "ponavljajućih" snova, pa sam ga zato valjda i zapamtio.
Elem, to je bilo u onom periodu 2001-2003. Milošević je bio u Hagu, ali je zato njegov general Pavković još uvek bio prvi u Generalštabu. Pričalo se o tome kako će uvesti civilno služenje vojnog roka, ali nikako da zaista i uvedu (uvedeno je tek na jesen 2003). A meni istekao apsolventski staž, na osnovu kojeg sam odlagao služenje vojnog roka...
Strepeo sam da će doći po mene i odvesti me u vojsku. Da ni kriv ni dužan robijam godinu dana (kasnije nešto kraće, ali nebitno), da živim kao robot, kao zombi, po nečijoj komandi. A to, jednostavno, ne mogu! Mrzim ljude koji smatraju da imaju pravo da, bez moje saglasnosti, upravljaju mojim životom, da mi naređuju itd. Drugim rečima, mrzim oficire, mrzim vojsku!
I onda sam stalno sanjao taj isti san. Kao, odvukli su me u vojsku, došao sam tamo, komanduju mi, maltretiraju me, ali ja sve trpim, izdržavam, trudim se da ne obraćaju pažnju na mene. I onda, jedne noći, kada već skapiraju da ne pravim nikakve probleme, uzimam nož, prikradam se oficiru, sa leđa, čvrsto držeći nož u ruci. Podižem ruku, zabijam nož oficiru u leđni deo vrata. Jedanput. Drugi put. Treći put. Četrvrti put... Dok vadim i ponovo zabadam nož govorim: "Ubiću te! Ubiću te! Ubiću te! Ubiću te!"
Nekada sanjam i dalje, vidim kako mi pritrčavaju, ubijaju me na licu mesta, ili me pak obaraju na zemlju, razoružavaju, odvode u zatvor, sude mi, osuđuju, šalju na robiju... Ali srećan sam. Jer oficir je mrtav. Gledam njegovu sahranu. Njegova žena plače, njegova deca plaču. Srećan sam. Zadovoljan. Neka sam izgubio život, ali sam ubio bar jednog od tih idiota koji misle da imaju prava da se iživljavaju na drugim ljudima, da im naređuju, da ih ponižavaju. Nemam potrebu da ih ubijem kada maltretiraju druge ljude. Nikada ne pomažem napadnutom. Samo okrenem glavu. Kukavica sam. Pička. Jedino kada lično mene ugrožavaju želim da ih ubijem. Želim da umru. Da nestanu. Mrzim ih. Mrzim. Mrzim.
Nekada ne sanjam opisani dalji razvoj događaja, probudim se u momentu dok još zabadam nož u leđa oficiru. Probudim se tako što se iznednada trgnem u krevetu, podignem se iz ležećeg u sedeći položaj, i tako u sedećem položaju shvatim da sam budan, shvatim da držim stisnutu desnu šaku, u kojoj u snu držim nož, shvatim da šapućem reči koje govorim u snu, dakle: "Ubiću te, ubiću te, ubiću te."
Elem, više ne sanjam ovaj san, uspeo sam da se oslobodim vojske. Na osnovu nalaza očnog lekara.
