Originally posted by Kiborg
UH.
Cilj nije ništa nepromenljivo, a daleko od toga da je kraj. Kako osoba raste i razvija se i ostvaruje neke od postavljenih ciljeva stvaraju se novi i novi, sve teži za ostvarivanje. Dakle, jednačina "ispunjen cilj=kraj" je netačna, a ispravno bi bilo "ispunjen cilj=novi cilj". Ciljevi mogu biti i nedostižni, nerealni a vreme potrebno za njihovo ostvarenje beskonačno, prema tome cilj nikako nije kraj života.
Smrt je biloška neminovnost, nešto što dolazi samo po sebi, a ciljevi su nešto što moraš da ostvariš sam, tako da postavljajući sebi za cilj da umreš, što ćeš svakako pre ili kasnije morati, predstavlja nesposobnost da se u životi postavi pravi cilj - nešto oko čega bi morao da se pomučiš.
Impresioniranost smrću je po meni samo manifestacija straha od iste i prikriva, zapravo, tvoj pravi cilj - želju da živiš večno. E to već jeste cilj - ali nedostižan. Nazovi ga pravim imenom. Tako što proučavaš smrt pokušavaš da ubediš sebe da je to novi početak i čekajući smrt, zapravo priželjkuješ pononovno rođenje i još jedan život /ne mislim na reinkarnaciju/.
-------------
Moji glavni cilj je KVALITETAN ŽIVOT i to je cilj koji nikad nije konačan, jer uvek može bolje. A prvi koraci ka ostvarenju toga bili bi da zbrišem odavde i da nađem dobar posao. Jedan veliki cilj - da završim faks - je ostvaren, ali to je bio samo jedan u veoma dugačkom nizu.
Uh.
Mislim da si sve pogresno protumacio.
Kako osoba raste i razvija se i ostvaruje neke od postavljenih ciljeva stvaraju se novi i novi, sve teži za ostvarivanje. Dakle, jednačina "ispunjen cilj=kraj" je netačna, a ispravno bi bilo "ispunjen cilj=novi cilj"
Ispunjen cilj = kraj te trke.
Pa onda idemo na novi cilj.
Dakle, jednacina je tacna.
Ima, naravno, presedana, poput 'kvalitetnog zivota'. Ali to bas i nije cilj, kao takav.
Ali to je jos i najmanje bitno.
Smrt je biloška neminovnost, nešto što dolazi samo po sebi, a ciljevi su nešto što moraš da ostvariš sam, tako da postavljajući sebi za cilj da umreš, što ćeš svakako pre ili kasnije morati, predstavlja nesposobnost da se u životi postavi pravi cilj - nešto oko čega bi morao da se pomučiš.
Naprotiv. Ja volim stvari oko kojih moram da se trudim.
Ne volim da se mucim, doduse, to je tacno, ali ne bezim ni od nekih 'mucnih' obaveza.
Smrt je cilj zivota, ne moj licni cilj koji sam odabrao, a cilj zivota je svakako postaje i moj cilj, je li. Posto i dalje cilj smatram krajem, kao u maratonu, kapiras.
Ima stvari kojima tezim, intenzivno cak, ali to su normalne zivotne stvari, promenljivi ciljevi, ajde.
Impresioniranost smrću je po meni samo manifestacija straha od iste i prikriva, zapravo, tvoj pravi cilj - želju da živiš večno. E to već jeste cilj - ali nedostižan. Nazovi ga pravim imenom. Tako što proučavaš smrt pokušavaš da ubediš sebe da je to novi početak i čekajući smrt, zapravo priželjkuješ pononovno rođenje i još jedan život /ne mislim na reinkarnaciju/.
Zasto mislis da je impresioniranost smrcu samo manifestacija straha od iste?
Ja sam impresioniram i zivotom, pa opet ne mislim da ga se plasim.
Impresioniran sam i svescu, ne plasim se ni nje.
A impresioniranost smrcu gledam kao impresioniranost nepoznatim, a ne mogu sporiti da me smrt plasi u granicama normale, ali verujem cak i manje nego vecinu.
Sto se tice religioznosti, nisu to pokusaji ubedjivanja sebe ni u sta.
To je osecaj o svetu koji posedujes ili ne.
A nikako ne bih voleo da zivim vecno.
Pricali smo, znas da nista ne smatram vecnim, osim kruga karme/expanzije & kontrakcije univrzuma.
Tako da ne smatram ni da mogu da zivim vcno, cak i kada bih zeleo, a daleko nilo da pozelim tako nesto, bio bih nesrecan.