Znam dosta strejtera koji su se igrali tzv. gej igara. Podela na muške i ženske igre su više stvar socijalno nametnutih obrazaca, no što su zaista muške i ženske, jer kada bi se igralo suprotno očekivanju dečaci bi dobili opasku 'ženski Petko', a devojčice 'muškarača'.
Ja sam kao mala volela da se igram raznih igara, ono što je bilo upodljivo je to da je kod kuće dolazila do izražaja anima koja se ispoljavala u punini prema plišanim igračkama (Barbike su mi bile previše hladne) koje su bile tretirane skroz antropomorfno sve sa datim imenima i prezimenom (iz meni nepoznatog razloga svaki plišani prijatelj je pored proizvoljnog imena dobijao i moje prezime :ajmegospe: ) . Volela sam ih, pričala sa njima, poveravala im se i plakala pred njima.
Sa drugom decom sam se igrala 'muških', 'ženskih' i društvenih igara. Tada je više do izražaja dolazio animus. Oduvek sam bila svetla, nežne kože, krhka i plačljiva pa me je bilo užasno sramota i onda sam htela da delujem što opasnije. Igrala sam fudbal, puno se tukla, preferirala da se igram rata (rasla sam u ratom zahvaćenom područiju pa je valjda i to uticalo) i posebno sam volela pištolje, puške i sve što je u vezi sa vojskom. Sada prezirem oružije, imam averziju kada vidim policajca ili vojnika, toliko mi je to odbojno.
Volela sam kockice, klikere i skejt.
Kada bi se igrali porodice ja sam se prijavljivala da budem 'tata' sa svim pošastima koju ta uloga nosi.
: 
Bar se meni tako chini... 
))))))))
))))))))
. Pa da vidimo sta anoreksicna tetka ima! 
