Bootstrap Framework 3.3.6

[Blond Brat]

Originally posted by jovanabeograd
http://www.benettontalk.com/ash-diamond-forever/

E ja cu ovo da uradim.

"Diamonds are foreeeveeer"

Znam za to
Nije ti losa ideja

[Daliborka]

Originally posted by stefan19
pa bre vise ocu zvezdu!

Stefane, zlato, do sada je trebalo da ti postane jasno - petu zvezdicu neces dobiti

[iWanna]

Originally posted by Daliborka

Originally posted by stefan19
pa bre vise ocu zvezdu!

Stefane, zlato, do sada je trebalo da ti postane jasno - petu zvezdicu neces dobiti

ako nauci da broji, mnozi i sabira, ne sumnjam da ce mu neke stvari biti jasnije







a mozda i nece

[fazza]

Originally posted by stefan19Bolje okean

Pa da te pojedu ajkule.

[Darling]

Kremacija, ne biK bas volEla da ime grickaju pod zemljom...
Cula sam da kod nas stede, pa grupno spaljuju leseve, al' opet mi je draza kremacija...

@ jovanabeograd
Luda fora skroz, sve si "prosta"!

[...Sitnicava...]

Originally posted by Allkey


Gledam previše horora i strahujem od buđenja u kovčegu. Pod zemljom. Da.

Želim da me kremiraju. To je definitivno.

Ako si već klaustrofobičan, mislim da ti je ipak gore u bočici nego u grobu.

ONT: Ne znam, ne smem da mislim o takvim stvarima.

[Delete]

Originally posted by ...Sitnicava...
Ako si već klaustrofobičan, mislim da ti je ipak gore u bočici nego u grobu.

[fazza]

Ovo MORATE da prochitate

Cena smrti
iliti – Maratonci trče nečasni krug u Novom Sadu

Sticajem okolnosti (jedan moj prijatelj je shranio oca, Bog da mu dušu prosti), saznao sam nekoliko podataka koje želim sa čitaocima da podelim, priključujući im i neke druge informacije koje znam od ranije, kao i moje neizbežne komentare i razradu:
Dakle, stvari na novosadskom groblju, čijim „poslovanjem“ se bavi firma „Lisje“, stoje ovako:
U trenutku kada je ožalošćeni, u pomerenom stanju svesti (što od tuge, što od šoka), stigao na Novosadsko groblje sa namerom da sahrani pokojnika, tamo mu se nude tri mogućnosti, i to po sistemu „uzmi, il’ ostavi!“ /ima to što ima, tipski, a varijacije i svoje želje ostavite za potomke/:
- grobnica (raka koja je obložena grubo izlivenim betonskim pločama i pokrivena jeftinim i „na veliko kupljenim“ „spomenikom“ /horizontalni i vertikalni „kamen“, najčešće od presovane kamene prašine), po ceni od tričavih 5157.- evra (slovima – pet hiljada sto pedeset i sedam evra!!!!!!!; dinarima – 448.666.- komada /mogli su baš poslednju šesticu da dignu, ili spuste za 1.- din!/. 1 hektar zemlje, dakle, oplodnjom jeftinim betonskim pločama, nadgrobnim pločama od jeftinog kamena i radom /kopanje raka - spuštanje sanduka - zatrpavanje raka/, donosi bruto prihod od 20.628.000. evra, odnosno – 1.794.636.000.- dinara /1.- eu – 87.- din/). (Dodatni profit od ostalih usluga /korišćenje prostorije za daće, sanduk, oprema, puštanje zvuka zvonâ sa trake.../, ovde, kao ni u sledeće dve „varijante“, nije uračunat!)
- američki grob (grob, k’o grob, samo se kao „poklopac“ postavlja trava /slovima – t r a v a/, uz malo kameno „jastuče“), po ceni od oko 70.000.- din (805.- eu) do oko 90.000.- din (1035.- eu), u zavisnosti od toga da li je „jastuče“ od „prirodnog“ kamena, ili pak od „veštačkog“ (presovana prašina)...
- običan grob (stručni naziv u grobologiji je – grobno mesto), koji se po vrlo pristupačnoj ceni od oko 80.000.- din, do oko 130.000.- din, odnosno, od 920.- eu do oko 1495.- eu, može dobiti na tzv. VII polju, smeštenom na oko 10 minuta jahanja, ili, za slučaj da nemate konja, 30 minuta brzog, džoging hoda, od zgrade direkcije do „sedmice“, a u pravcu Veternika (do čijih /živih/ stanovnika u ovom trenutku ostaje još nevelik broj redova). (Na žalost, običan grob izgleda ovako: na licu mesta, na koje ste stigli posle moljakanja da vam bude pokazano, a uz od vas iskamčeno objašnjenje da hoćete da vidite šta kupujete i za šta plaćate, i uz neprestano predočavanje nadležnih da tu nema šta posebno da se vidi, i da vam treba oko 1h tamo i nazad..., zatičete prizor, da prostite – masovne grobnice, odnosno rova koji je bager iskopao, i u koji se, redom smeštaju sanduci – oni će biti zatrpavani zemljom sa velike, zajedničke gomile. Tako se radi sve dok se „rov ne popuni“, kada se pristupa „uređenju“, što je eufemizam za malo poravnavanja zemlje i bacanja u nju semenki trave). U principu, kada su u pitanju ovi „obični grobovi“, poslovna politika Lisja zanovana je na relativno sumnjivom uzdanju u dobru kondiciju ožalošćenih (u vezi pokojnika firma nema očekivanja, jer bivaju voženi /sva sreća/), te pretpostavci da će u pretrčavanju ovog počasnog kruga (kapela-grob-kapela) postići, ako ne i prebaciti, normu od 20 + 20 minuta, uredno zavedenu u knjigu normativnih akata (bilo je predloga da se onima koji prebace tu normu, odnosno uspeju da stignu na, Bože me prosti, – cilj za vreme kraće od 20 + 20 minuta, uruči svečana plaketa sa popustom od 10% na sve buduće usluge koje će od Lisja koristiti, ali taj predlog od neumoljivo-tržišno-monopolski opredeljenog rukovodstva koje (živi) narod naziva – „Topalovići“, nije prihvaćen...).
Uz ovu tripartitnu ponudu,prodavci rupa u zemlji saopšte ožalošćenome da - Novac za bilo koju od ponuđenih opcija mora biti uplaćen 2 časa pre početka sahrane! (Inače – ništa od ukopa, i pokojnik se vraća ožalošćenima kao „roba bez pokrića“, a u slučaju izostanka ožalošćenih, pokojnik se smešta u „zajedničku grobnicu“...; ako potonju cenu godišnjeg održavanja groba /šišanje trave/ neko ne uplati na vreme, niti posle dodatnog roka od 30 dana, pokojnik se iskopava i smešta u pomenutu zajedničku grobnicu, a „grobno mesto“ biva ponovo stavljeno u ponudu, ne kao „polovno“, nego „kao novo“, odnosno – po punoj ceni!!!; dakle, svako ko je odsutan više od mesec dana /bolest, putovanje, amnezija.../, a Lisju nije namirio svoje frizerske obaveze za „šišanje groba“, biće suočen sa pomenutim reperkusijama!)
Dalje, najpre išokiran smrću bliske osobe, a potom i prethodno datim cenama, jadnik biva dotučen sledećim informacijama:
- Prosečna cena sanduka (dakle onog za 1 klasu boljeg od šperploče), uz dodatnu opremu (sklepana krstača od čamovine i sintetički „pokrov“), iznosi oko 50.000.- din (575.- eu).
- Prosečna cena usluga Prostorije za daće i pomen, koja uključuje i okrepljenje /vino, rakija, žito.../, je 658.- din (7,6.- eu) po osobi (moj prijatelj je za 73 osobe koje su u pomenutu prostoriju ušle i tamo kratko boravile (ali dovoljno da ih nadležni sve prebroje, i tako skroje račun), pri čemu su neki nešto „gucnuli“ i nešto od hrane „štrpnuli“, a neki ne, platio oko 48000.- din /552.- eu/).
- Cena usluge koja se sastoji od upotrebe kažiprsta, ili bilo kog radno sposobnog prsta nekoga zaposlenog u Lisju, a nadležnog za „parcijalnu manipulaciju“, tj. „digitalpulaciju“ (digit = vrh prsta), a u svrhu jednokratnog, jednokratkog i jednokrakog pritiskanja dugmeta sa natpisom PLAY na „sokoćalu“, što za neposrednu posledicu ima imati puštanje snimka zvuka crkvenih zvona, (osoba je, za uspešno obavljanje ove izuzetno složene radnje, morala da završi poseban stručni kurs engleskog jezika i kurs baratanja sokoćalima), košta oko 10.- eu (malo podmazivanja, za „dodatno korišćenje „kapaciteta-resursa-mozga-prstiju“ pri okretanju potenciometra na sokoćalu udesno /za ovu izuzetno sofisticiranu radnju neophodna je osoba sa diplomom specijalističkog smera Grobološkog fakulteta/, ne bi li se ta zvona i čula, nije uračunato u cenu!).

I, sve u svemu, moj prijatelj je za sahranu u tzv. grobnici, platio ukupno oko 6500.- eu! Dobro, uračunao sam i cveće! Čovek nije fabrikant, ali je nekako namakao potreban novac. To međutim nije kraj priče. Naime, oca su mu sahranili na pogrešnom mestu, i pored toga što je na to ukazao grobarima, pred stotinjak prisutnih, a i samom šefu grobara, neposredno pre ukopa! Dotični šef mu je, onako rutinski, sviknut da posluje sa nižom rasom ljudi – ožalošćenima, objasnio da je zasigurno položaj i broj rake pogrešno video i zapamtio, jer je skicu u kancelariji, pri „biranju opcije“, gledao naopačke!!! „Šef“ je, smatrajući da je potpuno nepotrebno izvučen iz udobnosti kombija iz koga je, zainteresovanošću sitog medveda za klimatske promene, posmatrao zbor dosadnih klijenata, na insistiranje mog prijatelja da oni čine grubu grešku, - ostao „hladan kao špricer“, koji je verovatno isparavao u njegovom mozgu. Sat po sahrani zvao ga je „nadležni organ“ Lisja, da mu kaže kako je, izvin’te, u pitanju greška, i da dođe ujutro u 7h da „premeste sanduk“!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! na regularno mesto. Na primedbu mog prijatelja da je on ukazivao šefu da su pogrešili, i da ne oseća nikakvu odgovornost za njihovu grešku, te da su mogli pregovarati o „robi i usluzi“, odnosno „rupi u zemlji i zakopavanju sanduka sa pokojnikom u istu“ pre sahrane, ali da je sada svaki pregovor i razgovor završen, jer je „rupa u zemlji“ u međuvremenu postala osveštani grob, a usluga obavljena kako je obavljena, dotični nadležni organ je rekao – A, šta ćemo mi sada da kažemo ljudima koji su to mesto kupili!!! Prijatelj mu je objasnio da je to samo njegov problem, i da pokojni otac ostaje tamo gde je i sahranjen, uz pretnju da će napraviti skandal ako nešto učine mimo njegove volje. Da, tako mu je rekao, ali organ je žilav i uporan, i nastavlja da zove i insistira na „viđenju“, čak i tri dana po sahrani. To što moj prijatelj ima noćne more, što mora da se bori da sahranjeni otac ostane tamo gde je i sahranjen, da pretnjom, kojoj svakako nije sklon, sprečava prisilnu ekshumaciju posmrtnih ostataka svoga oca........., toga nema ni u jednom cenovniku humanokorpomanipulativnog, rupokopnog komunalnog preduzeća Lišće, pardon – Lisje.

Čitava ova horor-stvar počinje u trenutku kada imate kontakt sa bolnicom u kojoj vam je neko preminuo, ili sa službom hitne pomoći koju zovete jer neko vaš umire, ili je već umro – pa da ustanove smrt. Odmah vam uvaljaju broj neke pogrebne službe, ali uz opasku - Nemojte to shvatiti kao moju preporuku, ali samo kažem – sa njima smo imali pozitivna iskustva! (šta su negativna – izgubili su pokojnika?, zamenili ga sa nekim?, odneli ga greškom u krematorijum, pa su rođaci neočekivano morali da shranjuju vazu sa pepelom...?; je l, a da nije to zbog procenta...?). Doduše, u bolnički krug može da uđe samo služba „korporacije“ Lisje, tako da i nemate neki izbor, kao što ga nećete imati ni kada vam predoče svoju „uzmi il’ ostavi“ ponudu.

Ja sam sahranio oca 1991. godine. Šta je moje iskustvo sa Lisjem: na licu mesta zatičem grob čija dubina nalikuje nekoj mega arheološkoj iskopini. Dajem primedbu grobarima da odande samo što nije pokuljala nafta, ili voda Pacifika, na šta oni gledaju malo u raku, malo u papir („radni nalog“) koji im je „stručno lice“ dalo, i konstatuju da je sve po planu i programu i da tako treba, jer je uplaćen „dubinski ukop“ (to je ono kada želite da posle sahranjujete još nekoga na istom mestu, „na sprat“). Objašnjavam da nisam to uplatio, nego redovnu sahranu i redovan grob sa redovnom dubinom... Ali, oni sada više ne mogu ništa, osim ako ne želim da stopiram sahranu, truplo pokojnog oca pošaljem u hladnjak, raspustim skup, odem u direkciju i uz kaficu i prijatno čavrljanje sa uviđavnim ljudima izgladim stvar i ugovorim „podsipanje“ prikladnog volumena zemlje u plaćenu raku, do „normalne“ visine! Naravno da sam pristao na „stanje na terenu“, imajući posle noćne more u kojima bacam grumen zemlje u grob u koji je upravo spušten sanduk sa telom pokojnog oca, čekajući užasno dugo, sve do buđenja u znoju, da taj grumen konačno padne dole, uz prikladan zvuk...!
Šta sam tada još doživeo. Pop, nadležan za naš kraj (Stari grad, crkva u centru grada), čuveni popa Blizanac (to mu je prezime), naručio mi je, taksativno, koliko i kojih peškira treba da kupim, i kojih i koliko košulja, kako bi sahrana bila upriličena „kako Bog zapoveda“, uz napomenu da to sve njemu ostaje!!! Na moje pitanje kakve veze peškiri i košulje imaju sa sahranom, pogotovo sa – Hrišćanstvom?, odgovorio mi je da očito nisam upućen u Pravoslavlje, i da ne bi bilo zgorega da jednom prilikom navratom do njega, da mi on to lepo sve objasni, te da me inicira u „stvar“. Naravno da mi na pamet nije palo da kod tog prerušenog sataniste odem, ali sam sa gađenjem morao da pristanem na sav taj kič i neolitsku duhovnost, jer prosto nisam znao šta drugo da uradim, a i ne nudi se ništa ino, nema konkurencije! Morao sam da otrpim pagansko landaranje peškira i košulja, kao i nemušto pojanje tog „popa“ (uz „terciranje“ nekog vidno slaboumnog pripravnika-pojca), koje me je šokiralo, jer pola teksta je bilo onomatopeično mumljanje i frfljanje, a druga polovina se sastojala od kombinacije protokolarnog teksta na slaveno-serbskom sa jedne, i Blizančevih (mada je to opšte mesto!) improvizacija sa druge strane... Suzdržavao sam se da ga ne raspizdim krstačom po glavi, ili ne pridavim nekom od košulja sa traženim i omiljenim kariranim dezenima. Kada sam ovo govorio ljudima, rekli su mi da sam prestrog, da je takav običaj i ne znam šta. Niko mi, naravno, nije mogao objasniti gde piše, u bilo kom Hrišćanskom pisanju, bilo šta o peškirima i košuljama /da ne idem dalje...!/? A, kada su popa Bliznaca par godina kasnije udaljili iz službe (mogu da mislim koliko je morao da zasere da bi do ovoga došlo, jer lično znam popove koji primaju tapije na zemlju od ljudi na samrti, ili debele devize!, a i dalje rade „sveštenički posao“), onda nije bilo nikakvih komentara. Ljudi ne podnose svesnost, promene običaja, zapitanost i konstruktivnu kritiku. Ćuti, il’ umri!, tako je kako je, kako mi tako i ti, - pa to ti je.

Dakle, zaključak: Niste obavezni da pristajete na ono što vam u delikatnim trenucima – smrti nekoga od bližnjih, razni beskrupulozni ljudi i firme nude. Uvek pitajte - da li ima i neka druga varijanta, da li ima nešto jeftinije, da li može i bez peškira i košulja, da li ima neki sanduk bez „pužića sa strane“ (ima, 20-50% jeftinije!), ima li neki popust, povrat novca, odloženo plaćanje, kredit... U Novom Sadu, koliko ja znam, postoji samo jedan proizvođač sanduka (a i taj mi je na zubu, pa da ga sad ne pominjem). Ostali ih preprodaju. Ima varijanta i sahranjivanja u Petrovaradinu, Sremskoj Kamenici, Budisavi, na Čeneju... Tamo je znatno jeftinije. Jeste, posle će, najčešće udovice, kako to već ide, morati da putuju da bi obišle grob, ali i to je bolje od ubitačnog zaduživanja, ili sahranjivanja u „zajedničku grobnicu“...
Ljudi su u trenutku smrti bližnjega potpuno smeteni, i karakondžule će im iscediti i poslednji dinar! Zato je najbolje da posao oko organizovanja sahrane preuzme neki prijatelj, koji nije „neposredno ožalošćen“, i koga neće mrzeti da okrene nekoliko telefona i poseti nekoliko mesta, a da u mrkome Lisju jasno i glasno insistira na predočenju svih opcija, kao i na njihovom pravilnom i prikladnom sprovođenju... Smrt donosi ogromne profite, baš kao i rođenje, odnosno – odgajanje deteta (sve je basnoslovno skupo, jer vi nemate izbora i slabi ste prema detetu /neće moje dete nositi jeftino i/ili polovno!/, pa plaćate za cipelice, koje vam stanu na dlan, više nego za svoje „velike cipele“ br. 45!). Ljudi koji se bave poslovima oko sahrane su ugalvnom nemilosrdni profiteri, krvopije i secikese. Naravno da će uvek biti sakriveni iza lakrimogenih (suzorodnih) naziva firmi i svojih usluga, i iza skrušenih izraza lica i naročitog rečnika izgovorenih „soto voće“... Do dana kada ćemo na tržištu imati i privatne pogrebnike, odnosno groblja, moraćemo da trpimo postojeću ponudu..., baš kao i u mnogim drugim oblastima.


P. S. – Da spomenem i svoje iskustvo sa sahranama u Beogradu, na groblju u Ruzveltovoj. Ako ste kojim slučajem uplatili uslugu kremiranja pokojnika, onda ćete tamo doživeti sledeće:
Svi stoje okupnjeni oko odra, kukaju, plaču, popa opeva, ili neko drži govor. Onda, najednom, neka izanđala naprava počne da šklopoće i škripuće i sanduk krene da tone, sve dok ne potone skroz, što je, u stvari, simbolična sahrana. (Ja sam kao mali zamišljao kako je dole krematorijum, tamo ljudi goli do pasa, znojavi i garavi preuzimaju sanduk, skidaju odeću sa pokojnika – to ide na buvljak (naravno da ide), proveravaju zube (naravno da proveravaju), sanduk vraćaju u radnju (naravno da vraćaju), a oni odmah priđu kremaciji (naravno da ne, i samo sam u tome pogrešio: čekaju da se nakupi „ekonomski isplativ broj za paljenje peći“, kada će sve leševe, do tada čuvane u frižideru /posle obavljene sahrane!!!, ej!/ spaliti odjednom, a pepeo uredno rasporediti po vazama; nemojte slučajno da se neko trudi da me uverava kako je proces strogo kontrolisan, i da se svaki leš spaljuje posebno, uz prethodno i potonje kompletno čišćenje „tepsije“ – ja sam dramatično radoznao čovek, sa izuzetnim pandurskim nosem koga ne mrzi da ide svugde, pa i tamo gde niko normalan ne bi, i sve što me zanima - saznam, pa bilo to politički, pravno ili magijski zabranjeno, i znam šta govorim!).... Ali, avaj. Ako neko posle „elektro ’lift’ sahrane“ ostane tu pred vratima „prostorije“ (ne znam stvarno kako da je imenujem) još kraće vreme, kao što se meni i mojima desilo, onda na svoje zgražavanje ugleda sanduk sa imenom pokojnika koga je u pravo sahranio, gde ga iznose na kolicima (dakle nije potonuo u podzemni krematorijum, nego ga je „lift“ spustio tik pod ploču odra, koja se, škrip-škrip, zatvorila, ne bi li se par minuta kasnije, škrip-škrip, otvorila, i ne bi li ga „odsahranila u ’prvobitni položaj’ “, odakle, sa poprišta ove kvazi i surogat i farsiče bumerang-repete sahrane, biva odnesen „dalje“.../naravno, kombi nije perjan, i nema krila i ne voze ga anđeli, dakle, to „dalje“ nije - na nebo, nego do obližnjeg „frižidera“), i tu, pred ožalošćenima, utovaraju u kombi, u kome već ima sijaset sanduka, nakrivo poređanih jedan na drugome, da se što bolje iskoristi prostor i da ih stane bar jedan više (naravno da vam je jasno da se i trupla unutra drmaju dok oni radnici tamo cimaju i nameštaju reciklirane sanduke, kao i to da u onima nakrivljenim nema govora o nekom inom položaju „onoga unutra“ osim „postrance“). I onda taj kombi odveze sadnuk(e), i to vam je još jedna mala mobilna, automobilna, ili kombična - sahrana, jer vam je sanduk i opet nestao iz vidnog polja bivajući pohranjen u neki zatvoren prostor, odvojen je od ovog sveta i nas naivnih ožalošćenih, i opet ste ga ispratili.
Naravno, posle izvesnog broja dana (kad se nakupi „posla“, obavi masovno spaljivanje, hlađenje i „pakovanje“ pepela), sledi još jedna sahrana. Pojavite se u zakazano vreme i tamo vam na šalteru ili u kancelariji, zavisi od firme, predaju saksiju, iliti vazu, tj urnu, navodno sa pepelom baš vašeg pokojnika (ne želite da se pitate, a pretpostavljam da ne biste ni pristali da izvršite kontrolu spaljivanja, tj. da mu prisustvujete...). Onda vi pokojnika nosite pod miškom, nastojeći da to bude svečano, ozbiljno, prikladno, a sa vama ide grobar-komunalac u plavoj uniformi, sa špahtlom u gornjem džepu (za koju ne želite da znate, a znate, čemu služi), i koji povremeno počne da zvižduće, pa se trgne i prekine. Posle vam on iskopa malu „raku“, ubaci onu vazu unutra, i izgovori nešto kao – ’Aj’’ kevo, laka ti zemlja! (Ovo je „špahtl-man“ izgovorio na sahrani moje babe Gordane (Viktorije), i pri tome se onako, kao i 90% puka, nepravilno prekrstio.) I, to je ta „sahrana“, odnosno, njeno – veliko finale! Naravno, bude tu i pop (kod onih koji to vole i/ili moraju), i on izvede svoje vračanje nad vazom, da bi potom, zadigavši suknje i sve preskačući grobove, pohitao na sledeću „sahranu“ („polaganje urne“) gde su ga već čekali... Znam da smo mi, tada na babinoj sahrani, gledajući kako „naš pop trči 100m sa preponama“, računali kolika mu je dnevnica. Sramota me je da napišem taj iznos. Dotični čovek zvani pop viđen je kasnije kako napušta „poprište“ u svom belom mercedesu... Dobro, mogao je i na magarcu, ali bi to bila samo maska. Jasno je koliko je zarađivao (danas je to verovatno manje, zbog opšteg osiromašenja, ali zasigurno nije na nivou prosečnih 200.- eu).


U Novom Sadu, dana 13.02.2006.




Jeste se odluchili?

[erkondisn]

Originally posted by Darling
Cula sam da kod nas stede, pa grupno spaljuju leseve, al' opet mi je draza kremacija...

meni to nije problem, osjetiti necu sigurno

a i u drustvu je ljepse

klasicno sahranjivanje mi je izrazito primitivno (a kao prvo i nije higijenski) i uopce me ne zanima ta procedura, koja je ionako popracena besmislenim obicajima da bi te strpali u kojekakvu obiteljsku grobnicu s ostalim lesevima i kao fol 'pripremili za zagrobni zivot'.

jab' da me se spali i to dostojanstveno (a moze i uz neki tulum :dinodvornik: ), bez ikakvog placa, naricanja, kukanja, limene glazbe, grobnica. s pepelom nek se napravi sto se hoce - bilo da bude podloga za saksije, bilo kao lug kad se pece ispod peke, bilo da stoji u zabitom predjelu ormara i kupi prasinu (moze i miljé koji pasti), a moze se slucajno prosuti i skupiti usisavacem.

Originally posted by Allkey
Gledam previše horora i strahujem od buđenja u kovčegu. Pod zemljom. Da.

Želim da me kremiraju. To je definitivno.

dakle da te spale zivog?

[MILENA-otrovnica]

Ja bih volela da me kremiraju,jer se gadim crva i ne zelim da me grickaju kada umrem,ali cisto sumnjam da ce neko ispostovati moju zelju.

[Lepa Krepa]

Originally posted by colorado
kremacija, ali da me ni slucajno niko ne cuva ni u kakvoj urni. Pre toga bih najverovatnije donirao svoje organe nekom institutu.

ovako nešto sam i ja kontala. kad povade sve što bude iole upotrebljivo, ostatak u peć, a pepeo da se raspe po jednom posebno mi dragom mestu.

[Lepa Krepa]

Originally posted by erkondisn

klasicno sahranjivanje mi je izrazito primitivno (a kao prvo i nije higijenski) i uopce me ne zanima ta procedura, koja je ionako popracena besmislenim obicajima da bi te strpali u kojekakvu obiteljsku grobnicu s ostalim lesevima i kao fol 'pripremili za zagrobni zivot'.

ne kontam to za higijenu, ali nalazim da su groblja i priličan waste of space. u beogradu se već dugo javljaju problemi oko mesta za sahranjivanje, jerbo ih fali, a groblja prosto nemaju više gde da se šire. u toj situaciji računam da je mnogo humanije prema živima to opt 4 cremation.

[haemoglobin]

kremiranje - da se ne cimaju sa kupovanjem sanduka i tako tih sranja

[Mage]

kremiranje: što je sigurno, sigurno je

[RuznaGlupaZla]

Biću tad mrtva, pa mi je svejedno.

[smaug]

Kremacija pa sahrana.
Sa sve urom upsidedown u grobu. Jos ako je urna keramicka and fish bone decorated...Nema lepseg nalaza.
Ne znam zasto je 'vs' izmedju.
Ali u svakom slucaju ako bi moglo sa sve imenom, adresom, datumom sahrane, itd, itd.
Hvala u ime svih arheologa ovog sveta.

[Mariška]

Svojedobno, u vreme kada sam želeo da se ubijem, želeo sam da budem kremiran. Nekako mi je to išlo jedno sa drugim: brzo prekineš život, a zatim se brzo oslobodiš od tela.

Kada sam shvatio da ipak želim da živim, opredelio sam se za klasičnu sahranu. Ali uz uslov da mi se ne pravi nikakav spomenik, niti da se moje grobno mesto zakupljuje duže od deset godina. Kao što rekoše oni grobari u Šekspirovom Hamletu, telo istruli za deset godina, a ko je bio "truo za života", njegovo telo istruli i za kraće vreme. Tako da je deset godina sasvim dovoljno.

A onaj kult obilaska groba decenijama posle smrti mi je besmislen. Jer ja verujem da se duša umrlog/umrle, još daleko pre nego što je njegovo/njeno telo istrulilo, već inkarnirala u novo telo, ili se pak uzvisila u duhovni svet božanskog.

Dakle ja ne bih želeo da se meni podiže nadgrobni spomenik. Umesto toga, želeo bih da se, kada istekne deset godina od moje smrti, na isto mesto na kojem je bilo sahranjeno moje telo sahrani telo neke druge umrle osobe.

A kremacija mi je ipak isuviše nasilna i brza metoda. Tako da sam protiv kremacije.

[Sutekh]

Originally posted by Daliborka

Kako biste vi voleli da se postupi sa vasim zemnim ostacima kada izdahnete i zasto ?

Secjam se kroz shta sam ja proshao onog trenutka kad se desio smrtni sluchaj u mojoj kucji.

Sva ona cimanja vezana za mesto na groblju, pa uzhasna sahrana.. Pa uber skup spomenik... Kad sam otishao na groblje posle 7 dana imao sam shta i da vidim.. Sanduk se video u kompletu zato shto je kisha sprala zemlju iz rake. Uzhas.

Glasam za kremaciju. Mnogo manje peripetija.. A sa pepelom cje mocji da rade shta god zhele.

[zozefin st]

Originally posted by jukie
Ma ja mislim da dok to vreme dodje, niko nas ne?e pitati �ta bi mi �eleli, kao u onom filmu Boja hrane, gde le�eve presuju u neku vrstu zelene salame ili keksa, ne se?am se vi�e, jer nemaju ?ime da hrane pre�ivele ljude
(a kada nema dovoljno zelene hrane, glupi narod pravi demonstracije, i onda pohvataju demonstrante pa od njih prave zelenu hranu)

ne mogu da verujem, i ja sam gledala taj film, i kome god sam pricala o njemu niko nije znao za njega, imala sam mozda 7-8 godina kad sam gledala, ostavio na mene veliki utisak...

[Dina]

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako
Svojedobno, u vreme kada sam želeo da se ubijem, želeo sam da budem kremiran. Nekako mi je to išlo jedno sa drugim: brzo prekineš život, a zatim se brzo oslobodiš od tela.

Kada sam shvatio da ipak želim da živim, opredelio sam se za klasičnu sahranu. Ali uz uslov da mi se ne pravi nikakav spomenik, niti da se moje grobno mesto zakupljuje duže od deset godina. Kao što rekoše oni grobari u Šekspirovom Hamletu, telo istruli za deset godina, a ko je bio "truo za života", njegovo telo istruli i za kraće vreme. Tako da je deset godina sasvim dovoljno.

A onaj kult obilaska groba decenijama posle smrti mi je besmislen. Jer ja verujem da se duša umrlog/umrle, još daleko pre nego što je njegovo/njeno telo istrulilo, već inkarnirala u novo telo, ili se pak uzvisila u duhovni svet božanskog.

Dakle ja ne bih želeo da se meni podiže nadgrobni spomenik. Umesto toga, želeo bih da se, kada istekne deset godina od moje smrti, na isto mesto na kojem je bilo sahranjeno moje telo sahrani telo neke druge umrle osobe.

A kremacija mi je ipak isuviše nasilna i brza metoda. Tako da sam protiv kremacije.

Da ne gledam neki moj prethodni odgovor, uverena sam da sam ja ovde glasala za klasicnu sahranu. Inace i kad sam razmisljala o samoubistvu nisam isto htela kremaciju.

Mislim da ti obicaji itekako imaju smisla i da olaksavaju koliko toliko bol ozaloscenima. Majka moje drugarice je kremirana jer je tako zelela. I ta moja drugarica kaze da je ispunila zelju majci ali da je to sebicno prema njoj (drugarici). Nema groba, nema mesta gde moze da dodje i bude sama sa majkom i svojim bolom, kaze da uopste ne moze da se isplace a da veruje da bi to uspevala da postoji neko takvo mesto. U tome je i smisao obilaska groba, osoba oseca nedostatak drage osobe i negde je lakse da postoji neko mesto na kome je eto simbolicno sa njom i gde moze da se prepusti svojim tuznim osecanjima i secanjima.

[tintily]

Kremacija! Sahranjivanjem se sire groblja i zauzimaju zemljiste parkovima , igralistima , oranicama...

[Mars]

Sahranjivanje.

Volim groblja.

[Tungi]

Kremacija,takodje bih donirao pre toga organe...A pepeo,moze da se prospe sa Kalemegdana:)

[Rewind]

U neku ruku, oba.

Želja mi je da jednog dana budem kremiran, ali ujedno sam oduvek potajno priželjkivao sahranu koja će biti vrlo... uhm... Felliniesque.

[Tungi]

Originally posted by Mars
Sahranjivanje.

Volim groblja.

Kako beshe ono:"Hrana crvima,crva pojede koka,pa snese jaje,jaje pojede neki decak...":D

[Mars]

Originally posted by androglam
U neku ruku, oba.

Želja mi je da jednog dana budem kremiran, ali ujedno sam oduvek potajno priželjkivao sahranu koja će biti vrlo... uhm... Felliniesque.

Pa spojivo je jedno sa drugim. Ne mora pepeo da se razvejava nigde, može da se položi i eto sahrane.

[Mars]

Originally posted by Tungi
Kako beshe ono:"Hrana crvima,crva pojede koka,pa snese jaje,jaje pojede neki decak..."

Jeste, ali to je prosto jedan fizičko-hemijski sled događaja.

Al ja groblja volim iz metafizičkih razloga.

[Sunce]

Ja bih voleo da me mrtvog prvo pojebu zestoko, a onda bace. Da se zna da nisam vise monahinja.

E, da, jedina mi je zelja da me sahrane na nekoj planini.

[krpica]

sahrana .imam parcelicu na jednom bash finom mestu .

[Mars]

He. Cool.

Ja imam i umrlicu.