Navika jeste gadna stvar. Ali "vezivanje = navika"?!?! Nope.
Vežem se za nekoga jer mi taj neko znači. Vežem se jer volim. Želim da se viđamo jer to ŽELIM. Naravno da vremenom to postaje nekako "normalno", tj. navika, u neku ruku. Ali to je postalo tako jer sam ja to želela. Tako da opet, ne mogu reći, "navikla sam se i what the heck, odgovara mi da je tako da ne bih morala ponovo da se upuštam u novu avanturu vezivanja".
Jbt, u suštini, za svaku stvar koju radiš i za svakoga s kim se viđaš, možeš reći da je "stvar navike". Ali to je malo... "Nenormalan" pogled na svet... Nekako previše pesimističan...
Previše filozofiranja ubija stvari. Pogled na vezivanje kao na naviku vodi ka gubljenju smisla samog vezivanja, osećanja, ljubavi... Šta kao... Smuvaš se s nekim, sve vam je strava, viđate se, mazite se, volite se i... Onda jednog dana utripuješ kako to ustvari i nije tako lepo jer je "navika" i raskineš???
A bio si savršeno srećan???
To se po meni zove nezrelost i strah od vezivanja (radi sprečavanja povređivanja), a ne "vezanost je ustvari navika".