- 03 Jan 2007, 22:23
#674069
Eto mene ponovo. Već vidim Dušana Maljkovića kako prevrće očima i smišlja još jedan komentar tipa: „Klinjo, i u ovom tekstu ti nedostaju argumenti“. Ali dobro, i to mi je na neki čudan način simpatično, jer da toga nema bilo bi nekako monotono.
Rekoh jednom prilikom, čini mi se 29. novembra, kako ću pisati svake srede, međutim moje nagle promene raspoloženja i nedostatak inspiracije prouzrokovale su i potpuni gubitak volje za pisanjem.
Taj decembar 2006. koji je okončan tek pre 3 dana sada deluje tako daleko i jako odbojno. Kad god preživim jedan pakleni mesec(a kod mene obično svi problemi idu u nekom mesečnom pakovanju), nadam se da se ništa slično neće desiti, da bi se posle relativno kratkog vremenskog perioda dogodilo nešto još gore. Život je valjda takav, uvek ti priredi ono od čega najviše zazireš.
Opet, za decembar vezujem i jedan od najlepših događaja u životu, a to je ono prvo iskreno:“Volim te“ koje sam čuo... Mislim da se taj događaj ne može opisati rečima, samo mogu reći da se nikada u životu nisam osetio tako. U trenutku su nestali svi problemi, sav umor koji sam prethodno osećao nije bio bitan. Delovalo je kao da se sve unutar moje sobe okreće oko mene i pravi mnoštvo boja koje se prepliću i čine taj trenutak još lepšim. Par trenutaka kasnije suza je polako počela da pada niz moj levi obraz, a potom još jedna, i još jedna... Bile su to suze radosnice, koje zaista dugo nisam video. Taj period od par sekundi, bio je toliko veći od mene da nisam mogao da se obuzdam. Verujem da ovo što sam sada opisao mnogima može delovati smešno pa će možda čak i krenuti da ismevaju ovu moju reakciju, ali moram reći da sam poprilično ponosan na to, jer sam svestan da u životu baš i nema puno događaja koje ćemo, sećajući ih se, emotivno doživeti na isti način na koji smo ih doživeli u trenutku kada su se dogodili.
Kako se mesec bližio kraju bilo je sve više obaveza. Neke je bilo moguće postići, a neke sasvim razumljivo ne. Polako se na kalendaru primicao 25. decembar, posle kog po meni kreće prava praznična euforija. Ludilo oko kićenja doma, kupovine poklona što za druge što za sebe, planiranje dočeka i slično, poput nekog demona obuzelo je naše drage sugrađane. Moram priznati da je tu negde oko 28. i mene obuzelo isto. Želeo sam da ovu godinu „ispratim“ na poseban način. Istina je da koliko god para da imam, tu količinu moram da potrošim. Jako loša osobina, znam. Kada sam pokupovao sve što mi je zapalo za oko, a da sam mogao priuštiti, počeo sam da razmišljam o tome šta je zapravo 2006. donela i po čemu ću je pamtiti. Shvatio sam da se prvih nekoliko meseci zaista sećam kroz maglu. Najupečatljiviji meseci su bili maj i avgust. U maju je bio moj 18. rođendan, koji sam proveo u maksimalno depresivnom raspoloženju, da sam čak posetio „X“ te večeri. U avgustu sam upoznao dečka koji mi je zaista promenio život u potpunosti. Kada sam slušao druge ljude kako pričaju o nekome na taj način, mislio sam da to rade kako bi neke događaje napravili što bitnijim i glamuroznijim. Interesantno je da je taj avgust upravo bio mesec u toku kog nisam polagao nikakve nade u moguće promene u životu. Nisam ni sanjao da ću moći ponovo da se zaljubim i po prvi put zavolim. Nisam baš istrajao u analizi, mrao sam da se pokrenem i završim neku, opet naizgled bitnu stvar. Čini mi se da tih poslednjih dana 2006. nisam mogao ničemu u potpunosti da se posvetim, jer imam tu groznu naviku da kraj godine posmatram kao smak sveta i analiziram sve događaje od prvog do poslednjeg dana. Onda se pitam:“Zašto se to dogodilo?“, na šta često ne uspem da odgovorim.
Dođe i taj 31. decembar. Kao što je to običaj kod nas, najzahtevniji poslovi ostavljaju se za poslednje dane, ako ne sate i minute. Posle svega budem sebi smešan kada se setim nekih monologa koji se dogode u naletima besa. Nikako ne uspevam da se organizujem dobro, pa sam zato često nervozan. Pripreme za doček bile su propraćene najsočnijim psovkama. One pak, nisu nešto što često upotrebljavam, ali recimo da se pred praznike ispraznim. Dan je protekao onako kako je morao i uspeo sam da uradim mnogo više nego što sam planirao. Malo mi je smešno dok pišem ovo, deluje kao da sam neka domaćica koja treba da skuva hranu za celu četu dece. Sve sam završio, ali nervoza nikako nije htela da iščezne. Bio je potreban samo jedan pogled voljene osobe da se osetim sigurno i potpuno mirno. U ovu Novu 2007. smo ušli zajedno, gledajući vatromet u daljini, uživajući u prelepim trenucima koje ćemo, siguran sam, uvek pamtiti. Razmislio sam o svemu što sačinjava moj život i shvatio da nema apsolutno nikakvog razloga da se osećam nesrećno ili da budem tužan. Uz sebe imam osobu koju volim više od svega i koja voli mene. Često od svoje sebičnosti nisam mogao da uvidim neke prelepe stvari koje je za mene učinio i da mu kažem koliko mi sva njegova pažnja i ljubav znače...
To veče je stvarno bio najlepši poklon koji sam mogao da zamislim. Bilo je zaista onako kako sam zamišljao i još lepše. Upravo u tom trenutku rešio sam svoju dugogodišnju dilemu. Većinu stvari koje sam poželeo uvek sam imao i nekako je ta moja razmaženost rasla i rasla dok konačno nisam shvatio da će iz godine u godinu biti isto. Pokloni i samoća. Stalno sam imao utisak da mi nešto nedostaje i to osećanje nepotpunosti je počelo da me zamara. Ovo je prva godina koju sam dočekao osećajući neku toplinu oko srca... Više se nisam osećao usamljeno. Postao sam svestan svih svojih problema, kao i problema moje okoline, koji se verovatno nikada neće rešiti. Barem ne dobar deo. Ali ne žalim. Našao sam svoj mir i ono što me ispunjava.
Jednog popodneva izašao sam na ulicu koja je bila skroz mokra od kiše. Magla se spustila i jedva da se išta videlo, osim uličnih svetiljki. Ako se malo bolje prisetim, to je jedna od stvari koja je po meni simbolizovala neku cvetajuću sreću, nešto što ja nemam. Zbog toga, kao dete umesto da se radujem tome, ja sam to mrzeo... Tog popodneva sve je bilo drugačije, po prvi put. U svoj toj magli nigde nije bilo tuge, usamljenosti i bola. Sve se pretvorilo u ljubav...
Rekoh jednom prilikom, čini mi se 29. novembra, kako ću pisati svake srede, međutim moje nagle promene raspoloženja i nedostatak inspiracije prouzrokovale su i potpuni gubitak volje za pisanjem.
Taj decembar 2006. koji je okončan tek pre 3 dana sada deluje tako daleko i jako odbojno. Kad god preživim jedan pakleni mesec(a kod mene obično svi problemi idu u nekom mesečnom pakovanju), nadam se da se ništa slično neće desiti, da bi se posle relativno kratkog vremenskog perioda dogodilo nešto još gore. Život je valjda takav, uvek ti priredi ono od čega najviše zazireš.
Opet, za decembar vezujem i jedan od najlepših događaja u životu, a to je ono prvo iskreno:“Volim te“ koje sam čuo... Mislim da se taj događaj ne može opisati rečima, samo mogu reći da se nikada u životu nisam osetio tako. U trenutku su nestali svi problemi, sav umor koji sam prethodno osećao nije bio bitan. Delovalo je kao da se sve unutar moje sobe okreće oko mene i pravi mnoštvo boja koje se prepliću i čine taj trenutak još lepšim. Par trenutaka kasnije suza je polako počela da pada niz moj levi obraz, a potom još jedna, i još jedna... Bile su to suze radosnice, koje zaista dugo nisam video. Taj period od par sekundi, bio je toliko veći od mene da nisam mogao da se obuzdam. Verujem da ovo što sam sada opisao mnogima može delovati smešno pa će možda čak i krenuti da ismevaju ovu moju reakciju, ali moram reći da sam poprilično ponosan na to, jer sam svestan da u životu baš i nema puno događaja koje ćemo, sećajući ih se, emotivno doživeti na isti način na koji smo ih doživeli u trenutku kada su se dogodili.
Kako se mesec bližio kraju bilo je sve više obaveza. Neke je bilo moguće postići, a neke sasvim razumljivo ne. Polako se na kalendaru primicao 25. decembar, posle kog po meni kreće prava praznična euforija. Ludilo oko kićenja doma, kupovine poklona što za druge što za sebe, planiranje dočeka i slično, poput nekog demona obuzelo je naše drage sugrađane. Moram priznati da je tu negde oko 28. i mene obuzelo isto. Želeo sam da ovu godinu „ispratim“ na poseban način. Istina je da koliko god para da imam, tu količinu moram da potrošim. Jako loša osobina, znam. Kada sam pokupovao sve što mi je zapalo za oko, a da sam mogao priuštiti, počeo sam da razmišljam o tome šta je zapravo 2006. donela i po čemu ću je pamtiti. Shvatio sam da se prvih nekoliko meseci zaista sećam kroz maglu. Najupečatljiviji meseci su bili maj i avgust. U maju je bio moj 18. rođendan, koji sam proveo u maksimalno depresivnom raspoloženju, da sam čak posetio „X“ te večeri. U avgustu sam upoznao dečka koji mi je zaista promenio život u potpunosti. Kada sam slušao druge ljude kako pričaju o nekome na taj način, mislio sam da to rade kako bi neke događaje napravili što bitnijim i glamuroznijim. Interesantno je da je taj avgust upravo bio mesec u toku kog nisam polagao nikakve nade u moguće promene u životu. Nisam ni sanjao da ću moći ponovo da se zaljubim i po prvi put zavolim. Nisam baš istrajao u analizi, mrao sam da se pokrenem i završim neku, opet naizgled bitnu stvar. Čini mi se da tih poslednjih dana 2006. nisam mogao ničemu u potpunosti da se posvetim, jer imam tu groznu naviku da kraj godine posmatram kao smak sveta i analiziram sve događaje od prvog do poslednjeg dana. Onda se pitam:“Zašto se to dogodilo?“, na šta često ne uspem da odgovorim.
Dođe i taj 31. decembar. Kao što je to običaj kod nas, najzahtevniji poslovi ostavljaju se za poslednje dane, ako ne sate i minute. Posle svega budem sebi smešan kada se setim nekih monologa koji se dogode u naletima besa. Nikako ne uspevam da se organizujem dobro, pa sam zato često nervozan. Pripreme za doček bile su propraćene najsočnijim psovkama. One pak, nisu nešto što često upotrebljavam, ali recimo da se pred praznike ispraznim. Dan je protekao onako kako je morao i uspeo sam da uradim mnogo više nego što sam planirao. Malo mi je smešno dok pišem ovo, deluje kao da sam neka domaćica koja treba da skuva hranu za celu četu dece. Sve sam završio, ali nervoza nikako nije htela da iščezne. Bio je potreban samo jedan pogled voljene osobe da se osetim sigurno i potpuno mirno. U ovu Novu 2007. smo ušli zajedno, gledajući vatromet u daljini, uživajući u prelepim trenucima koje ćemo, siguran sam, uvek pamtiti. Razmislio sam o svemu što sačinjava moj život i shvatio da nema apsolutno nikakvog razloga da se osećam nesrećno ili da budem tužan. Uz sebe imam osobu koju volim više od svega i koja voli mene. Često od svoje sebičnosti nisam mogao da uvidim neke prelepe stvari koje je za mene učinio i da mu kažem koliko mi sva njegova pažnja i ljubav znače...
To veče je stvarno bio najlepši poklon koji sam mogao da zamislim. Bilo je zaista onako kako sam zamišljao i još lepše. Upravo u tom trenutku rešio sam svoju dugogodišnju dilemu. Većinu stvari koje sam poželeo uvek sam imao i nekako je ta moja razmaženost rasla i rasla dok konačno nisam shvatio da će iz godine u godinu biti isto. Pokloni i samoća. Stalno sam imao utisak da mi nešto nedostaje i to osećanje nepotpunosti je počelo da me zamara. Ovo je prva godina koju sam dočekao osećajući neku toplinu oko srca... Više se nisam osećao usamljeno. Postao sam svestan svih svojih problema, kao i problema moje okoline, koji se verovatno nikada neće rešiti. Barem ne dobar deo. Ali ne žalim. Našao sam svoj mir i ono što me ispunjava.
Jednog popodneva izašao sam na ulicu koja je bila skroz mokra od kiše. Magla se spustila i jedva da se išta videlo, osim uličnih svetiljki. Ako se malo bolje prisetim, to je jedna od stvari koja je po meni simbolizovala neku cvetajuću sreću, nešto što ja nemam. Zbog toga, kao dete umesto da se radujem tome, ja sam to mrzeo... Tog popodneva sve je bilo drugačije, po prvi put. U svoj toj magli nigde nije bilo tuge, usamljenosti i bola. Sve se pretvorilo u ljubav...
Volim ovakve pricice koje su napisane iz srca...jos jednom, sve pohvale... 
@ Begradjanin 18 i Decko.
)
.
"Umirem umirem majkooooooooo..."
