- 04 Sep 2006, 16:19
#567506
Pa, kako stojite sa tim problemom?
Znate i sami: kada uđete u intimizaciju sa neadekvatnim, nedovoljno poznatim ljudima s kojima ne delite naorcita duhovna dobra to zna da vam se obije o glavu. Da li se moze reci da ste doziveli zloupotrebu poverenja ili ste naprosto nedovoljno inteligentni? I da li ste dovoljno hrabri da menjate sebe a ne druge?
Da li ste dovoljno inteligentni da razlikujete masu povrsnih hedonističkih kontakata koje održavate da bi prekraćivali vreme od ljudi koji zaslužuju vaše poverenje? Da li imate problem sa vremenom? Da li vam to vreme popunjavaju istinski stranci koje možda u svojoj naivnoj benevolenciji nazivate prijateljima?
Da li vam je stalo da vas baš svako sasluša?
Postoji samo nekoliko ljudi u mom životu koji me mogu nazvati u svako doba dana i noći, koji mogu doći u moj stan bez najave, za koje imam beskrajno strpljenje da ih slušam i kojima bih možda nešto poverio.
S drugima ostvarujem pristojnu distancu ali sa dužnim poštovanjem. U takvim kontatima osoba zna dokle moze sa mnom da ide, o cemu cemo eventualno razgovarati a koje stvari ostaju u sferi moje privatnosti i nisu podatne za razmenu.
Nekada i takvi kontakti predju u prijateljstvo uz obilatu vremensku potvrdu. Ali pravilo je da svima koje ne smatram prijateljima stavim do znanja dokle u odnosu mogu ici. Nekada sam i previše distanciram ali prema ljudima imam dužno poštovanje. Ovakav racionalno moralni stav vam omogucava da se brzo otresete suvišnih lica iz vašeg života.
Barem po meni prijateljstvo se zasniva na poštovanju, a ono ne može da se glumi i kad pukne: ćao!
Klonim se intimizacije sa širokim "prijateljskim masama".
Mala napomena: svakome cu ukoliko je potrebno reći da mi je prijatelj, mada im na drugi nacin stavim do znanja da su mi samo poznanici.
Ljudi koje sam istinski ukljucio u svoj zivot i koji mi znace mnogo vise u pogledu toga nemaju dileme.
Znate i sami: kada uđete u intimizaciju sa neadekvatnim, nedovoljno poznatim ljudima s kojima ne delite naorcita duhovna dobra to zna da vam se obije o glavu. Da li se moze reci da ste doziveli zloupotrebu poverenja ili ste naprosto nedovoljno inteligentni? I da li ste dovoljno hrabri da menjate sebe a ne druge?
Da li ste dovoljno inteligentni da razlikujete masu povrsnih hedonističkih kontakata koje održavate da bi prekraćivali vreme od ljudi koji zaslužuju vaše poverenje? Da li imate problem sa vremenom? Da li vam to vreme popunjavaju istinski stranci koje možda u svojoj naivnoj benevolenciji nazivate prijateljima?
Da li vam je stalo da vas baš svako sasluša?
Postoji samo nekoliko ljudi u mom životu koji me mogu nazvati u svako doba dana i noći, koji mogu doći u moj stan bez najave, za koje imam beskrajno strpljenje da ih slušam i kojima bih možda nešto poverio.
S drugima ostvarujem pristojnu distancu ali sa dužnim poštovanjem. U takvim kontatima osoba zna dokle moze sa mnom da ide, o cemu cemo eventualno razgovarati a koje stvari ostaju u sferi moje privatnosti i nisu podatne za razmenu.
Nekada i takvi kontakti predju u prijateljstvo uz obilatu vremensku potvrdu. Ali pravilo je da svima koje ne smatram prijateljima stavim do znanja dokle u odnosu mogu ici. Nekada sam i previše distanciram ali prema ljudima imam dužno poštovanje. Ovakav racionalno moralni stav vam omogucava da se brzo otresete suvišnih lica iz vašeg života.
Barem po meni prijateljstvo se zasniva na poštovanju, a ono ne može da se glumi i kad pukne: ćao!
Klonim se intimizacije sa širokim "prijateljskim masama".
Mala napomena: svakome cu ukoliko je potrebno reći da mi je prijatelj, mada im na drugi nacin stavim do znanja da su mi samo poznanici.
Ljudi koje sam istinski ukljucio u svoj zivot i koji mi znace mnogo vise u pogledu toga nemaju dileme.