Moje iskustvo je neuobicajeno. Ja nikada nisam bila "pusac", pravi pusac, jer sam konzumirala cigarete iz sasvim desetih razloga, probala sam u osnovnoj, zato sto je bilo "in", zatim se prikljucila drugaricama na odmoru u gimnaziji i malo po malo, kroz trecu i cetvrtu srednje sam nastavila intenzivno da pusim zbog moje prve ljubavi, zajedno smo bezale sa casova i pusile zajedno posmatrajuci nebo kroz prozor i divanile ....
zatim sam po nekoj inerciji pusila sve do 2000-te godine kad sam dozivela jedan shok vezan za ovu istu devojku i kad mi se nesto popelo u grlo, kad god bih zapalila cigaretu, bilo bi mi muka, kao da sam trudna. od tad u svakoj situaciji kad bih bila jako deprimirana, ja sam imala isti osecaj, muka mi je i bog.
gadio mi se i miris cigarete, ali sam se i dalje trudila da zapalim, ne shvatajuci, pa mnogi "na nervnoj bazi" propushe, a ja suprotno.
drugarica mi je rekla da sam budala i da iskoristim svoj shok za ostavljanje pushenja
i ja prestadoh i ne zapalih cigaretu do 2005-te kad mi je drug sugerisao da bih mogla da se opustim (bila sam jako napeta zbog finansijske situacije, nebitno)i da zapalim cigaretu, a da su sve ostalo moji tripovi i da cu se navici, a da ce mi cigarete dobro ciniti.
tako sam se solidarisala s njim i pushila do oktobra prosle godine
(inace u fazama pushenja, bila sam pravi, strastveni pusac i niko ne bi ni pomislio da ja ne pusim eto cetiri godine unazad)
a onda je opet doslo do nekih promena u mome zivotu, a svaka promena je zapravo stresna situacija i krizna, tako da sam ostavila pusenje na nacin opisan na pocetku posta, na potpuno isti nacin, dakle, ne svojom voljom, vec mi je organizam odbijao cigarete kao da su kuzne.
tako sam prestala da pusim po drugi put, ali nikako voljno, ni svesno, niti sam prolazila kroz kakvo "odvikavanje".
valjda svako reaguje na stres na svoj nacin. ne mogu zato da vam kazem da se nervirate, jer cete verovatno pusiti jos vise. a ako ima jos neki slucaj slican mome, neka se javi, bice mi lakse.