- 11 Okt 2005, 19:12
#368065
Mnogi su mrzovoljni iz ?istog sujeverja. Takvi ljudi veruju da sre?a, radost, polet, dobro raspoloženje predstavljaju lakomisleno izazivanje sudbine zbog koga ?e biti kažnjeni gorkim neprijatnostima pa i teškim i pogibeljnim nevoljama.
Takve osobe ose?aju da je sigurnije biti mrzovoljan, nezadovoljan, tmuran, neraspoložen. Za njih je to neka vrsta odbrane koja ih štiti od svuda prisutnih pretnji i surovih razo?aranja. Ove li?nosti su duboko, mada možda podsvesno, uverene da ?e neizbežno plakati onaj ko se smeje i biti razdiran bolom onaj ko dozvoljava da ga trenutna a privremena sre?a ponese i zanese.
Ne usuðuju se da se raduju kako iz radosti ne bi bili ba?eni u najcrnju žalost. Niti se usuðuju da budu zadovoljni onim što imaju jer strahuju da ?e im, zbog grešnog zadovoljstva, to biti oduzeto.
Ti ljudi zabranjuju sebi ?ak i da nešto otvoreno žele jer im se ?ini da ?e im svaka otvoreno ispoljena želja neminovno biti osuje?ena a oni sami, za kaznu, biti gurnuti u najokrutnije lišavanje.
Oduzimaju?i sebi pravo na radost, sre?u, polet, dobro raspoloženje pa i na želje same, ovakve osobe veruju da prinose žrtvu kojom ?e umilostiviti sudbinu kako bi ih poštedela. Preventivno kažnjavaju sebe, kako ih život ne bi mnogo nemilosrdnije kaznio.
Njihova razo?ranja su neminovna i svakodnevna. Uprkos žrtvi koju prinose, mogu ih susti?i, kao i sve druge, neuspesi, neda?e ili patnje koje im to teže padaju što ih "nisu zaslužili".
Život se, meðutim, ne obazire na naše vradžbine, naše žrtve i naše "zasluge". On ide nekim svojim krivudavim i hirovitim a neukrotivim tokom.
Ljudima koji su, iz sujeverja, usvojili mrzovolju kao osnovni životni stav, ostaje posle svega jedna jalova uteha. To je ponos jer nisu dozvolili da budu prevareni kao one naivne budale koje se zanose svojom nesigurnom sre?om i uživaju u svojoj krhkoj radosti a koje preziru iz dubine duše.
Smatraju sebe promo?urnijim od drugih a uprkos tome ne postižu ništa osim što sebi i ljudima oko sebe dodatno zagor?avaju život. Lišavaju sebe životne radosti a to ih ipak ne izbavlja od mogu?ih razo?aranja i svuda prisutnih pretnji.
Takve osobe ose?aju da je sigurnije biti mrzovoljan, nezadovoljan, tmuran, neraspoložen. Za njih je to neka vrsta odbrane koja ih štiti od svuda prisutnih pretnji i surovih razo?aranja. Ove li?nosti su duboko, mada možda podsvesno, uverene da ?e neizbežno plakati onaj ko se smeje i biti razdiran bolom onaj ko dozvoljava da ga trenutna a privremena sre?a ponese i zanese.
Ne usuðuju se da se raduju kako iz radosti ne bi bili ba?eni u najcrnju žalost. Niti se usuðuju da budu zadovoljni onim što imaju jer strahuju da ?e im, zbog grešnog zadovoljstva, to biti oduzeto.
Ti ljudi zabranjuju sebi ?ak i da nešto otvoreno žele jer im se ?ini da ?e im svaka otvoreno ispoljena želja neminovno biti osuje?ena a oni sami, za kaznu, biti gurnuti u najokrutnije lišavanje.
Oduzimaju?i sebi pravo na radost, sre?u, polet, dobro raspoloženje pa i na želje same, ovakve osobe veruju da prinose žrtvu kojom ?e umilostiviti sudbinu kako bi ih poštedela. Preventivno kažnjavaju sebe, kako ih život ne bi mnogo nemilosrdnije kaznio.
Njihova razo?ranja su neminovna i svakodnevna. Uprkos žrtvi koju prinose, mogu ih susti?i, kao i sve druge, neuspesi, neda?e ili patnje koje im to teže padaju što ih "nisu zaslužili".
Život se, meðutim, ne obazire na naše vradžbine, naše žrtve i naše "zasluge". On ide nekim svojim krivudavim i hirovitim a neukrotivim tokom.
Ljudima koji su, iz sujeverja, usvojili mrzovolju kao osnovni životni stav, ostaje posle svega jedna jalova uteha. To je ponos jer nisu dozvolili da budu prevareni kao one naivne budale koje se zanose svojom nesigurnom sre?om i uživaju u svojoj krhkoj radosti a koje preziru iz dubine duše.
Smatraju sebe promo?urnijim od drugih a uprkos tome ne postižu ništa osim što sebi i ljudima oko sebe dodatno zagor?avaju život. Lišavaju sebe životne radosti a to ih ipak ne izbavlja od mogu?ih razo?aranja i svuda prisutnih pretnji.
