Još jedno pogubljeno čeljade ovdi... Koliko god da sam spavao, mrzi me da se dignem iz kreveta, svako jebeno jutro, mislim da mi od tog momenta svaki dan kreće na neki način manje ili više naopako... Umem da si smislim plan i organizujem šta kako i koliko da radim, ali da se držim toga - ne mogu, ne znam. I onda tako u real time zabušavam na stvarima koje u nekom širem smislu zaista želim i oko kojih se trudim. O nekim krupnijim ciljevima u životu da ne govorim, nemam ih (aj kao mlad sam još dosta, al ono kad ću jbt
). Ako bih morao da izdvojim neki problem kod sebe generalno, mislim da bi to bio baš nedostatak motivacije, skoro da mi je jedini...
Još kao i vežbam/treniram (probiše mi svi mozak da je to kao odlično za boosting energije motivacije i sl., ali jok), imam nekoliko zaista dobrih prijatelja, nisam "prisiljen" da radim bilo šta što zaista ne želim/ne volim. Prosto da se zapitam šta mi to smeta ili pak fali u životu
Da me sad sluša neko ko me zna uživo, ne bi verovao da onako "opušten i pozitivan lik" ima 'vakva razmišljanja
Eto, nekako opet ne stajem, ne znam ni sam zašto, što reče neko gore - egzistencija. Elem, nikad nisam smatrao da sam osoba "od ljubavi", u smislu da mi je to primat i da bez toga ne mogu, ali moram priznati da ne znam taj "ujutru ustajem i furam kroz dan jer znam da ću videti njega/nju" feeling. Možda mi baš to fali, kuj zna, iako u osnovi ne osećam neku preku potrebu za tako nečim... :egoista:
Izvinjavam se na emo eseju, eto tako došlo mi... Pogodi me tema, svaka čast