Volim žene zato što su više "mačo" nego muškarci!
Poslato: 16 Jan 2010, 19:52
Naiđoh pre neki dan na tekst Da li će žene spasiti Srbiju; autor teksta sugeriše da su danas u Srbiji žene istinski "mačo", za razliku od muškaraca:
Moje pitanje za lezbejke (i biseksualke): Da li volite žene zato što su više "mačo" nego muškarci?
ДА ЛИ ЋЕ ЖЕНЕ СПАСИТИ СРБИЈУElem, lepa lezbejka Angelina777 svojedobno je postavila pitanje Lezbejke, zasto bas zene, sta toliko kod muskaraca smeta?
Која су данас занимања где се захтева највише храбрости
Уобичајена карактеристика балканског мушкарца јесте ,,мачизам”, или другим (нешпанским) речима, претерано самољубље и одушевљеност сопственом снагом и мушкошћу. У недавној анкети, око 50 одсто младића признало је, или се можда и хвалило, да туку своје жене и девојке, и да су уопште спремни за тучу када се ради о одбрани сопственог образа, части и достојанства. Већина изгледа себе види као неку врсту Зоро осветника или можда Винетуа из романа Карла Маја. Имају, они то тврде, једноставан кодекс понашања у коме је храброст једна од најважнијих врлина.
Али да ли је та слика заиста истинита? Не она која се тиче пребијања девојки и жена, јер то изгледа, нажалост, јесте тачно. Већ сопствено веровање о храбрости. Да ли се српски мушкарци емпиријски одликују великом храброшћу, за разлику од жена којима се, према тој истој анкети, таква врлина не приписује? Пре него што покушамо да одговоримо на ово питање, треба погледати која су, данас у Србији, занимања где се захтева највише храбрости. Мислим да нема сумње да се ту ради о судству, које је под сталним притиском криминалаца као и политичара, истраживачком новинарству (за које важи исто што и за судство) и јавним финансијама, где се доносе одлуке са огромним финансијским последицама и које, наравно, могу да угрозе или поспеше нечије интересе. Србија ту није битно различита од других земаља у транзицији. И у Русији су ове три професије најризичније, и у њима се тражи највећа храброст. Такође, скоро редовно имамо прилику да читамо о убиствима судија и ,,незгодних” новинара у многим земљама света. Према подацима ,,Новинара без граница”, само прошле године у свету је убијено 76 новинара. Чак и не рачунајући подручја у рату (Авганистан, Пакистан, Ирак и Палестина) тај број је још увек огроман: 63.
Оно што се лако може приметити јестеда су у Србији ове најризичније професије у великој мери ,,феминизоване”. После управо завршеног избора нових судија објављено је да су две трећине судија у Србији жене. У Врховном касационом суду (који је наследио Врховни суд Србије) 17 од 24 судијe су жене. Председник Врховног касационог суда је жена; министар правде је такође жена; републички јавни тужилац исто тако. Ради се вероватно о три најтежа радна места у држави, за којасупотребнане само знање и вештина већ управо оно што смо малопре поменули–храброст. Јер јасно је да у друштву као што је српско, где чак и криминалци чијесу казне постале правоснажне још увек из затвора контролишу, било својим утицајем билоновцем, јаке криминалне мреже, особа на таквој позицији у судству или тужилаштву јесте изложена не само свакодневном стресу и претњама већ и стварној опасности да буде физички нападнута или убијена. И,заиста, о таквим претњама упућеним председници Врховног суда и министарки правде могли смо да читамо у медијима.
Слична је ситуација са новинарима који се баве истраживачким новинарством.И ту је, у случају недавне телевизијске серије о повезаности различитих мафија и такозваних навијача, особа која је серију режирала такође жена. Њусути мафијашина најгори могући начин вређали, прећено јој је (или јој се још прети) убиством тако да је коначно морала да пристане и на полицијску заштиту. Да ли је тај посао могуће радити без велике храбрости?
У јавним финансијама, садашњи министар (опет жена) изложена је притисцима улице или моћних бизнисмена и политичара. Иако у овом случају, на срећу, још нико није претио и одузимањем живота, јасно је да је место министра финансија, у релативно сиромашној држави усред светске кризе, и у земљи где су огромне паре стечене на често неразјашњене начине, једно од најтежих и најнезахвалнијих позиција у политици. Не прође ни дан да једна или друга група не испоставља своје захтеве, све то често уз сумњичење министра да своје одлуке не доноси на бази онога што је потребно и стручности већ да би угодио ,,неким другим” интересима.
Мислим да је највећа храброст потребна у ове три области, али постоје и многе друге које су такође контроверзне и где се особа налази под сталним оправданим или неоправданим притиском јавности и на ветрометини различитих интереса и притисака. Такав је случај са европским интеграцијама, ресором који такође води жена, или председником Скупштине Србије (још једна жена). Верујем да би, да није у свим тим областима толико храбрих жена, тешко било наћи адекватне замене.
И када се онда вратимо на почетак, и трезвено размотримо у чему се испољава храброст, тешко нам је да приметимо да у стварном животу заиста постоји балкански ,,мачо”. Напротив, они који себе виде као најхрабрије, углавном ту ,,храброст” испољавају када у већој групи, и пригодно наоружани моткама и ножевима, нападну ненаоружану особу која и не слути шта јој се спрема. И зато ваља се упитати: да ли је потребнавећа храброст да се шипком и палицом пребије неко слабији од себе или да се буде спреман, у одбрани закона и општих принципа, на сукоб са мафијом? И ко је онда заиста ,,мачо” у Србији на почетку 21.века?
Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон
Бранко Милановић
[објављено: 15/01/2010]
Moje pitanje za lezbejke (i biseksualke): Da li volite žene zato što su više "mačo" nego muškarci?