Gay-Serbia.com | Diskusije

koliko cesto, i da li, se osecate krivima zbog najrazlicitijih stvari?

da li - nakon promisljanja - cesto shvatite da je krivica koju ste mislile da je vasa zapravo nekog drugog ili je i nema?

da li mislite da smo kao zene vise sklone (re)produkciji tog osetjanja?

mislim da je metoda apstraktno ka konkretnom ovde efikasnija, al' rano je pa se mozda i varam

Dobra tema ali jeste rano.

Da, cesto mi se desava da osecam krivicu i naravno kad malo razmislim, vidim da je u sustini nema. Onda se trudim da je se oslobodim.

Cesto imam krivicu zato sto ja, eto, nisam postigla nesto sto je neko drugi postigao u mojim godinama i sl. Najcesce je to krivica koju osecam pred porodicom, pred majkom iako ona nikad nije bila od onih roditelja koji po svaku cenu teraju dete da nesto postigne. Ipak, znala sam sta zeli (a zelela je da uvek moze da se hvali sa mnom) i valjda sam, kao dobro dete uvek pokusavala da joj ispunjavam te zelje. Pri tome mislim na skolu. E sad, s godinama sam shvatila da moram da zivim svoj zivot, za sebe i onako kako ga ja zelim i trudim se da se oslobodim krivice zbog toga.

Moguce da su zene sklonije krivici narocito ako su kao deca vaspitavane strozije nego decaci u smislu da su sputavane patrijarhatom i onim recima (koje mrzim) "to nije za devojcice". Moguce da i ja patim od toga, jbg, igrala sam fudbal, penjala se po drvecu i psovala i cesto dobijala takve kritike.

Cesto jesam kriva za bilo sta. Znam to i dobro se nosim sa tim. Tj. lakse se nosim sa tim da sam ja kriva nego da je kriv neko drugi, jer cu tog drugog da "mucim" zato sto je kriv

Ja sam danas shvatila koliko ljudi na mene svaljuju krivicu i kad nisam ni najmanje kriva za neke stvari...bzv..

Mislim da smo mi, kao zene, pogotovo one malo starije, vise vaspitavane i dresirane da osecamo krivicu u najrazlicitijim zivotnim situacijama.
Jer, setite se i same - Napravio vanbracno dete - ako ga, musko je - da kucka nije mahnula repom , ne bi do toga ni doslo...
Zatim, ako se napije i zaspi u jarku - neka ga, musko je...

Pa dokle vise sa tim prozaicnim opravdanjem - " Neka ga, musko je ... ", pitam ja vas....

Zato ja imam sledecu devizu, od kako sam sahranila muza, koja kaze -

" Kad razbijes casu, razbicu i ja
Kad pogledas drugu
gledacu i ja
Kad te volim, sto da patim ?
I ja umem da popijem
i ja umem da razbijem
I ja umem zorom kuci da se vratim... "


Zato zene, oklagije u sake i ne dajte na svoja prava.

Originally posted by Daliborka


" Kad razbijes casu, razbicu i ja
Kad pogledas drugu
gledacu i ja
Kad te volim, sto da patim ?
I ja umem da popijem
i ja umem da razbijem
I ja umem zorom kuci da se vratim... "


Zato zene, oklagije u sake i ne dajte na svoja prava.

teta Daco

često se osećam krivom. Znam (negde u mojoj glavi) da nisam kriva a u mojem srcu mislim da jesam. Čak i kad znam da nisam uradila ništa loše, da nisam mogla da bolje radim, da ne bih sudila niko koji je u istom slučajem... osećam se da ja sam kriva.

Kad sam bila mala, učila sam od tate da ako neko me povredi, ja moram da molim praštanje. Znam da mojim drugarima je dosada da uvek kažem "izvini." I kažem "izvini što uvek kažem 'izvini'"

Drage moje koleginice diskutantkinje, ako vec ne mozete da se odbranite i ako priznajete krivicu, ucinite to na ovaj ili slican nacin, lakse je i lepse...

''

el to vera matovic ?

Originally posted by anche


el to vera matovic ?

Jeste vala.
Verka legenda.
Nije se lazno stidela, ni kukala, no je jednako pevala i borila se pesmom protiv nepravde i tuge. Svaka od nas treba punim plucima da se bori. Kako koja moze i ume. Ustajte sestre i nemojte se lazno stideti ! Svaka neka se bori sa onim sto ima. Neka glasom, neka stasom, neka intelektom, a neka, kao sto sam ja, boga mi i mesarskim alatom sa kojim ipak ja licno najvestije baratam u butiku mesa.

Originally posted by J...


Moguce da su zene sklonije krivici narocito ako su kao deca vaspitavane strozije nego decaci u smislu da su sputavane patrijarhatom i onim recima (koje mrzim) "to nije za devojcice".

patrijarhat sputava i decake. i oni mnogo puta cuju 'to nije za decake' sto je, verujem, isto tako sputavajuce.

Originally posted by pthalo
često se osećam krivom. Znam (negde u mojoj glavi) da nisam kriva a u mojem srcu mislim da jesam. Čak i kad znam da nisam uradila ništa loše, da nisam mogla da bolje radim, da ne bih sudila niko koji je u istom slučajem... osećam se da ja sam kriva.

jao znam. ista stvar i samnom.

Želim da naučim da se ljutim. Strpljivost je vrlina, a treba nešto srednji put između strpljivosti i agresije. Treba da naučim da oprostim nekome i da istovremeno ne trpim da me povredi. Ako sam ja kriva, trebalo bi da to ispravim. Ako neko drugo je kriv/a, trebalo bi prvo da pokušamo da ispravimo komunikacijom i onda, ako treba, da zaštitim se. Umesto toga, mislim da ja sam kriva i pokušam da bolje razumem drugu osobu. To ne funkcionisa kad druga osoba ili ne može ne me ne povredi ili mu/joj je svejedno.

Ako to razumem, ne znam zašto ne mogu da tako uradim. (A mislim da sam kriva zato što ne mogu )

ja se takodje non stop izvinjavam,kao mula neka,iako nista nisam uradila,pa na kraju kazem i 'izvini sto se stalno izvinjavam'.. gde je mojoj najboljoj prijateljici puko film vise,jer ona mrzi kad joj se neko izvinjava,te me sad tera da umesto klasicnog 'izvini', upotrebljavam 'pusi ku*ac'.. inace jako je zanimljivo,kad je u gradu negde zakacim i kazem vec pomenuto i sve me gledaju kao budalu.

ali to ne mislim kao dobro vece fazon,nego ozbiljno moram to da kazem jer smatram da sam verovatno nesto lose uradila..

u vecini slucajeva osecam krivicu,iako nisam ja kriva,ne znam ni sama iz kog razloga... :S
ali,umem takodje i da se durim bzvz,ali to kratko traje..

Originally posted by uninvited
ali to ne mislim kao dobro vece fazon,nego ozbiljno moram to da kazem jer smatram da sam verovatno nesto lose uradila..

takođe je i kod mene.

Imam jedan prijatelj iz srednje škole koji znam već 10 godine i vidimo se na leto kada sam kod majke.

*Ben ispusti nešto knjiga ili nešto slično*

Ja kao automat: izvini!

Ben: pa vidim da nisi ništa promenila

Ja nepromišljeno: izvini...

pa nikada boze kako glupo pitanje

cesto

Originally posted by anche
koliko cesto, i da li, se osecate krivima zbog najrazlicitijih stvari?

da li - nakon promisljanja - cesto shvatite da je krivica koju ste mislile da je vasa zapravo nekog drugog ili je i nema?

da li mislite da smo kao zene vise sklone (re)produkciji tog osetjanja?

mislim da je metoda apstraktno ka konkretnom ovde efikasnija, al' rano je pa se mozda i varam

..O da... imam ogromu savest i za svakave gluposti se osecam odgovornom i krivom

..ne znam da li smo kao zene bilo chemu vishe sklone... nekako nisam pristalica takvih razmishljanja kao shto su: zene vishe plachu, emotivnije su, prichljivije... mislim da su svi svemu u proseku jednako skloni samo to malo drugachije pokazuju...(kad kazem svi mislim mishkarci i zene)

i tako

Vise ne. Uspela sam da se resim krivice onda kada je nema i nije moja. A to zato sto sam ne zna se koliko puta udarila u zid dok nisam rekla sebi "stop". Vaspitanje svakako da ima uticaja. Moja majka je bila izrazita u tome, ne pamtim da je ikada rekla da su drugi krivi za nesto - uvek sam ja ta, ja sam vestica za koju ne zna kako je neko trpi pa se druzi sa mnom ili jos crnje udje u vezu. Samo sto ja sada tu njenu "teoriju" ignorisem. Dok, nekad sam mislila da je tako, pa sam ljudima tolerisala i tolerisala, prastala i prastala do krajnjih granica. Dok nisam shvatila da je to skroz pogresno. Kada pitam majku zasto me je uvek tako ucila, i opisujem joj situacije gde se vidi da ja nisam nikakva vestica nego zrtva osoba koje su navikle da cu ja uvek imati razumevanja, tolerancije i uvek kriviti sebe, moja majka kaze da je htela da imam sto vise prijatelja Jedina osoba prema kojoj osecam krivicu sam ja sama. Mislim da sam neke stvari u zivotu mogla da uradim drugacije, bolje. To se narocito odnosi na karijeru jer mislim da nisam iskoristila potencijale koje sam imala, i zato sam kriva prema samoj sebi.

Iako mislim da je osecaj krivice cisto individualna stvar za muskarce i zene, evo nekoliko redaka o nekim mojim licnim zapazanjima. Nisam ih primenila na svaki pol odvojeno.
Poznajem zensku osobu koja gaji ogroman osecaj odgovornosti za sve i svasta, a samim tim i krivice ako nesto ne podje onako kako je planirala. Cesto uopste nema smisla ubedjivati je da nema mesta okrivljavanju jer postoji nesto sto se zove splet okolnosti, drugi ljudi ili nesrecan slucaj. Da stvar bude jos gora, umesto da taj osecaj krivice pretoci u jedno 'dobro,mea culpa, ovo mi je skola za kasnije' konstantno u glavi vrti te greske i losa osecanja vezana za njih. E, to ne zelim da usvojim. Nije mi problem da sagledam neku situaciju i svoju eventualnu gresku u njoj, niti da krivicu priznam. Ali, osim spoznaje o tome i upozorenja za kasnije, ne usvajam nista.
Sa druge strane, jedna krajnje simpaticna muska osoba me je sa svojim stavom o krivici podsetila na Barta Simpsona, jer sta god se lose desilo, on tu nista nije kriv. Pao ispit - nije kriv on koji nije ucio, nego profesor koji je los i mushichav. Udario banderu autom - gume na autu su bile izduvane. Bez obzira sto bi se nekome moglo uciniti da je ovaj drugi nacin rezonovanja zdraviji za psihu, apsolutno zamagljuje samopercepciju i zavarava.

@Mina, ne kaze se "primenula", vec "primenila"

Kao i Zaljubljena-cesto mi se desavalo da drugi na mene svaljuju krivicu tamo gde je objektivno nema, te sam proveo dobrih godina u tom ruznom osecanju. Resio sam se toga sazrevanjem i analiziranjem sebe i sveta oko sebe-razdvojio bitno od nebitnog (za mene) i tako nastavio da zivim.
Posto sam jako emotivna osoba, desavalo mi se da se osecam krivim za gotovo sve sto se desava ili ne desava, a sada stvarno ne dopustam tom osecanju da mi se prikrade-ako sam kriv, resavam to, rascistim, popravim koliko mogu, ako nisam, svestan sam toga i tako se i ponasam.

Originally posted by password
@Mina, ne kaze se "primenula", vec "primenila"

Mea culpa, ispravila sam. I ne osecam krivicu,

Kao i Zaljubljena-cesto mi se desavalo da drugi na mene svaljuju krivicu tamo gde je objektivno nema, te sam proveo dobrih godina u tom ruznom osecanju. Resio sam se toga sazrevanjem i analiziranjem sebe i sveta oko sebe-razdvojio bitno od nebitnog (za mene) i tako nastavio da zivim.
Posto sam jako emotivna osoba, desavalo mi se da se osecam krivim za gotovo sve sto se desava ili ne desava, a sada stvarno ne dopustam tom osecanju da mi se prikrade-ako sam kriv, resavam to, rascistim, popravim koliko mogu, ako nisam, svestan sam toga i tako se i ponasam.

Zavisi od situacije.
Kada sam za nesto obektivno kriva izvinIm se i bude mi zao. Kada nisam - ne dozvoljavam da me se optuzi za nesto sto nisam ucinila.

Ja imam drugi problem. Ja samu sebe krivim kada ne ostvarim neki cilj ili plan koji sam zacrtala i u stanju sam da sebi nikada ne oprostim takvu stvar, cak i ako je to nesto objektivno van okvira mojih mogucnosti i sposobnosti...
E, da, i uzasna sam cepidlaka i prefekcionista, ali prema sebi. 80% od 100 mogucih je relativno dobro i ja sam ponosna kada neko iz moje okoline to ostvari, ali od sebe ocekujem minimum 95%, a i tada cu reci sebi " ne, to nije dovoljno dobro, moze to i bolje"...

Srecom, takve stvari se ne desavaju mnogo cesto...

treba biti svestan svoje krivice. malo se preispitati. ali bitno je da nikada ne dozvolite da bezobzirni ljudi svale krivicu na vas samo zato sto im je tako lakse.

Prilicno sam samokriticna i trudim se da racionalno sagledam koliko sam kriva, koliko ne, ili delimicno. Prihvatam teret toga, zelim uvek da izgladim, kad god je moguce. Neku iracionalnu krivicu ne osecam. Uzasavam se ljudi koji se trude da drugima nametnu bilo kakav osecaj krivice, kako ne bi narusili sliku koju imaju o sebi samima.

Ne osecam se cesto krivo.. niti zelim da se osecam, recimo pola-pola.. Trudim se da razmisljam objektivno, i sagledam stvari sa svih strana, ne svidja mi se sto vecina ljudi gleda samo svoju pricu.. Kad mislim da je enko kriv, ja i popricam o tome, ili sa tom osobom da vidim da li su moje tvrdnje tacne.. ne mislim, ne bih muskarce izostavila iz te price..
Kada sam kriva, nije mi problem da priznam i izvinim se, a cesto sam se sretala sa ljudima, koji ne kapiraju kada su krivi i u stanju su sjebati sve zbog toga..

Stoga.. glasam za dva

Originally posted by anche
koliko cesto, i da li, se osecate krivima zbog najrazlicitijih stvari?

da li - nakon promisljanja - cesto shvatite da je krivica koju ste mislile da je vasa zapravo nekog drugog ili je i nema?

da li mislite da smo kao zene vise sklone (re)produkciji tog osetjanja?

mislim da je metoda apstraktno ka konkretnom ovde efikasnija, al' rano je pa se mozda i varam

Osecam se krivom kada pri nekom poslu ne dam sve od sebe ili kad skontam da sam smetnula s uma neku obavezu. Juce sam pocrvenela u autobusu kad sam se setila da sam obecala koleginici da cu kopirati i vratiti joj skripte po povratku sa Exita i da to jos nisam uradila (doduse jos nisam navratila na tu jednu od moje 4 relativno stalne adrese, gde se skripte nalaze, ali svejedno, ispalila sam, njoj je verujem svejedno zasto skripte nisu vracene, nego ej nervira to sto nisu).
I naravno, ako nekom slucajno uradim nesto nazao, a to ne skontam u momentu rednje, nego naknadno, pa se izvinim. Nesto sam se usled opsteg umora i neispavanosti izdrala na devojku na exitu (htela da me pomeri jer se napravila sutka pa me uhvatila za ruku kojom sam se branila od naleta telesina u pokretu), posle mi je bilo uzasno zao, pa sam joj se izvinjavala, a ona ideju nije imala za sta joj se izvinjavam, jbg, morala sam da joj objasnim.

Krivica, ako je osecam, je moja. Ne svaljujem je na nekog drugog, sticaj okolnosti moze da mi ide na ruku (kao u slucaju sa skriptama) ali nikako nije izgovor. Krivica postoji ako je osecas. Da si nesto skrivio ili nisi je objektivno stanje stvari, ili tudji subjektivni osecaj. U stanju sam da se izvinim i zbog ovog drugog, ukoliko mi se predoci da postoji.

Ehm, ne znam za druge zene, to je za mene tu ili nije. Ne koristim guilt trip kao sredstvo da postignem neki cilj, to je odurno i jadno. Niti dozvoljavam da se to meni radi. Mada majka voli tu i tamo.

Vise volim od konkretnog ka apstraktnom, dakle da ilustrujem primerima, pa da izvucem generalni zakljucak

Glasala sam za opciju 2, mada ne znam sta da koristim kao neki etalon.
Nije da me krivica rastrzava svakodnevno, a nije ni da je ne osecam s vremena na vreme. Kad em prignjavi ja uradim sve da eliminisem istu i da ispravim stvari.

moja uloga - nije moja krivica,ne osecam se krivom hvala bogu sto sam sada oprezna i mogu da najurim zene i jedva naletela i to je moj uspeh
nego cure su krive zato ,sta su mene zapravo uradile ,jedna i druga neko kome kaze zao mi je ,opet jednom nikad
oprezavajucim mogu primetim invidualnost je nemoguce zene nemaju izbora jer je u pitanje cure imaju osecaj krivice stvara povredu ,i mene jedna mene povredila i to je njena osecaj krivice
mora ispravke to mogu bude al nemogu da odrze rec

Yes! Guilty...zato sto sam ziva!
Pa,obicno sam drugima kriva za sve:oklagija:
ali ko ih...