Gay-Serbia.com | Diskusije

U poslednje vreme mi baš prija da šetam grobljem. Dok mi nije tata umro, 2005. imala sam paničan strah od groblja i do tada nikada nisam bila na sahrani. Sada mi je toliko drago što se više ne plašim da mi je svaki odlazak mala pobeda. Zatim, prija mi mir i tišina na tom mestu i kontrast kada se spustim među ljude i šetam pored izloga i života u raznim pojavnim oblicima. I nalazim zanimljivim za posmatranje taj muzej kiča i tuge na otvorenom. Toliko dragih, nikad prežaljenih, jedinih, sa tugom ispraćenih, nekom važnih...

Kako vi doživljavate groblje? Odlazite li? Da li vam je odbojno, privlačno ili ste indiferentni?

Pravoslavna mi teraju zmarce niz ledja. Preplavljena 'ubradjenim' placljivim zadusnim babama koje tumaraju naokolo. Katolicka dozivljavam kao kontrast kica i umetnosti. Nemam pojma.

Nit me opustaju, nit me prestravljuju. Nisu mi omiljena i gledam da odlozim kupovinu placa na istom!

Na starim pravoslavnim grobljima umem da osetim vrstu smirenisti kao nigde drugde

(primer: groblje u "Maratoncima", ili Novo beogradsko kod dede i babe, iako su oni kremirani i polozeni u izuzetno ruznom delu, ali put do tamo...)

Groblje u Sirogojnu, na Zlatiboru, sa onim "krajputasima" i tekstovima na njima - je prosto neverovatno.

Sto se ostalih konfesija i kultura tice...groblje u Parizu, gde sam kao fan obisao neke moje...nista ne osetih tu, lepo nesto. Jevrejska isto. Jezivkasti delovi grobalja na mocvarnim delovima Floride (kao i New Orleans) gde se pokojnici pokopavaju iznad zemlje....Vlaska groblja-posebna prica i fenomen.

Volim stare spomnike, materijale od kojih su pravljeni. Volim natpise na njima, font...tipa:

"Пера Митић, Апотекар, и супруга Персида"

(redovno se setim i Gospa Nole i Hronike palanackog groblja i Isidore - na čijem sam grobu naravno bio

I tako...

Volim kad je grobno mesto ogradjeno, a ne kao kod druge jedne babe, po američki - poljana za koju ne bi ni reko da je groblje da nije ploča dole (spomenika nema)...i onda tako gaziš preko. Ne volim.

Volim mala groblja sa jednostavnim belim krstovima, na padinama pored mora.

Kao klinka sam se igrala na groblju, jer mi je zgrada bila tacno pored.
Terasa mi je gledala na njega.
Nije mi bilo nikada strasno ili neobicno.
Sta vise, bilo mi je jako zanimljivo jer je prepuno drveca i raznih spomenika.
No, dugo to nisam radila..
a i ne stanujem vise tamo

Nemam nikakvo groblje u blizini, ali sigurno bih se šetuckao usred noći po grobljima. It is Very romantic. A inače nemam neko mišljenje o grobljima, možda mi je to prije bilo malo strašno mjesto, a danas ništa posebno.

Strah me hvatao samo dok sam bio klinac, a sada bih rekao da mi nije prijatno, iako volim mir i tišinu. Dovoljne su mi svakodnevne mračne misli, ne volim kada me nadgrobni spomenici podsećaju na krhkost čoveka i prolaznost života.

Uz to, nikada nisam razumeo potrebu sahranjivanja. Žaliti pokojnika može se bilo kad i gde, dovoljna su sećanja, to nam na kraju jedino i ostaje u ličnom posedu. S tim u vezi, ne želim da ostavim bilo kakav trag te vrste, već kremiranje i prosipanje pepela, bilo gde!

Na groblju je inače tiho..što mi odgovara..kad odem na grob jednog prijatelja..ispričam mu sve što se desilo u poslednje vreme..i nekako mi je lakše..

Mirogoj je predivno groblje i jedna od ljepsih zagrebackih tocaka. Volim tamo otici s prijateljima na sisvete, kada je obasjano tisucama svijeca, pusiti, piti, upijati atmosferu i upustiti se u neku peripateticku diskusiju na putu do krematorija.



Mirogoj danju









krematorij







Na ulazu u glavnu zgradu krematorija je savrseno prikladan stih iz pjesme "Igracka Vjetrova" od Tina Ujevica:

Pati bez suza, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pijanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kuda;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Divne fotke... nisam posetio sva groblja u Beogradu, ali ona koja jesam, nisu ni za prineti tom. U Beogradu groblja, kao i sve drugo, niču bez ikakvog reda i prethodnog planiranja.

Inače mi više prijaju stara, mala groblja u senci kamenog minijaturnog hrama, sećam se takvih u Crnoj Gori gde sam proveo veliki deo detinjstva tokom leta... okruženo prirodom, neočuvano i zaraslo.

Ne mogu da kažem da sam pasionirani šetač grobljima, ali volim ponekada da prošetam novosadskim katoličkim/reformatskim grobljem. I da, što reče Laerem, katolička groblja znaju da budu lepa tokom Svih Svetih, posebno noću uz sve one sveće.

Jel' to u Evgeniju Onjeginu ima ona lepa/romantična scena sa njim na brdu, kod usamljenog groba?

Sablasna su mi pravoslavna groblja.

E da! Voleo bih da posetim grob Emili Dikinson (called back May 15, 1886). I Edgara Alana Poa. Pou bih odneo i tri ruže i konjak, samo što ne bih to misteriozno radio kao onaj njegov tajni obožavalac do nedavno.

Ja njeznajem.

Ali jedu od onih slika gore videh kod "Glembajevih" kao kadar kod Vrdoljaka...

nekad sam setala, u svom "dark" raspolozenju

sad idem samo kad moram

[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2361057#p2361057]Laerem napisao:[/url]Mirogoj

Ajme, kako je lepo!

Kako već negdje napisah želim rado nekim osobama otići na grob, no još uvijek su žive.


Ukoliko to zanemarimo, recimo da sam manje-više indiferentan. Normalno je da život prolazi i okončava se, a groblja su podsEtnik na tu činjenicu. Imam sreću da nemam strah od smrti, a i ne plašim se duhova i kojekakvih avetinja.

kad se setim sta sam sve po groblju radila

Samo jedna rec mi pada na pamet kad pomislim na groblje: strahopostovanje...
Ne znam zasto.

Kapiram da sam na ovom gradskom groblju bila prvi i jedini put 2006. na jednoj sahrani.
Tada, pa, blago je receno da sam bila slomljena.
I nekako, zbog tog osecaja, nikada nisam otisla ponovo.

Ali sam od tada vise puta bila na grobljima gde se nalaze samo moji preci (seoska) i osecala sam se..
Ne znam, tesko mi je za opisati taj osecaj.Na neki nacin ponosna, osecala bih veliki mir.I osecala bih se kao da sam 'nakon dugih godina lutanja ponovo dosla medju svoje'. I tada mi najvise odgovara da mi pricaju o poreklu, precima.Pa opet, posecam veliki ponos, kad cujem sve te price i kada vidim sve te spomenike pred sobom.

Jednom mi se desilo kada sam otisla sa porodicom na jedan grob da sam dusu isplakala iz dva razloga:
1. - prvi put sam u zivotu videla da neke meni veoma bitne placu;
2. - osobu na ciji sam grob isla nikada u zivotu nisam upoznala, umrla je davno pre mog rodjenja, ali mi ipak znaci veoma i ako se moze neko iz prica i secanja zavoleti, onda i volim tu osobu, veoma.

A na ostala groblja kada odem.Jedino mi paznju privlace godine i nekada uhvatim sebe kako racunam koliko je ko ziveo.Ovako sam skroz indiferentna.

Volim groblja. I danju i noću. Smiruju me + nadgrobni spomenici su kao pripovetke.

@Laerem: Definitivno je krajnje vreme da već jednom vidim Zagreb.

tamo sam izgubila strah od svoje smrti, a istovremeno se pojacao strah gubitka dragih osoba

Galateja napisao:

[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2361057#p2361057]Laerem napisao:[/url]Mirogoj

Ajme, kako je lepo!

Fantastično.

Ja baš sutra idem na groblje, kremacija profesora. :/

A inače živim jako blizu groblja, i užasno je, neuređeno, neuredno, još kad zaraste u neku travuljinu...baš odvratno mesto. I uvek je tu čopor pasa lutalica. Mada ne sećam se da sam se nekad plašila groblja , samo mi je ružno.

[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2361119#p2361119]Ulix napisao:[/url]Volim groblja. I danju i noću. Smiruju me + nadgrobni spomenici su kao pripovetke.

ovaj neki zon.

vise volim groblja nego parkove. mirnija su. i imaju i genijalna umetnicka dela u starijim delovima - od skulptura do samih grobnica.


(mada ja sam odrastao pored novog groblja - nemam....hm...nemam 'strah' od groblja. i ne asociraju me na smrt. vise na detinjstvo, lol)

Kako vi doživljavate groblje? Odlazite li? Da li vam je odbojno, privlačno ili ste indiferentni?
Idem, kad moram, inace me 'vata tuga, i tugujem ... Razgledam spomenike i citam imena, ne bil' koga prepozn'o ... Da, mir je i tisina = muk

Buenos Aires (a tako izgledaju i ona u New Orleans)

A gledajte ova što su lepa...

Groblje u Sirogojnu:

Obožavam groblja. Smiruju me na način različit od bilo čega drugog. Još kao klinac sam se često šetao po Novom groblju pošto mi je bilo u blizini. Gde god da odem, uvek obiđem i lokalno groblje.

e pa jbg, moram i ja da ubacim malo novog groblja, lol (obozavam ga, jbg [stariji deo....novi deo su upropastili]):












^ovo mi je najlepsi deo groblja, btw





^i ovo su ladno jedine manje-vise ok slike koje sam uspeo da nadjem...ccc.

mislim, vise neg dovoljno za ovu temu, al kao...treba to fotografisati, deluje genijalno...a sliikali davno ja i drugar divne slike tamo (po meni) al ko zna dje je to sada.

^Branislav Nusic, ili kako god da mu je bilo pravo ime.
Mason, sahranjen u piramidalnoj grobnici sa svevidecim okom

...

,)





(edit - btw, ima i tzv 'capstone' odn. odvojeni 'zavrsni kamen' na vrhu)