- 29 Jan 2011, 18:12
#2119960
NOVA VAROŠ - Nakon detinjstva provedenog u društvu ljudi, vučica Vukica juče se vratila u šume iznad sela Štitkovo kod Nove Varoši. Pre nego što je napustila prostrani kavez u dvorištu meštanina i strastvenog lovca Vladana Matovića (47), u kome je odrastala poslednjih godinu dana, Vukica je pod nadzorom veterinara nakratko uspavana radi bezbednosti, a zatim izneta na proplanak Čemernice sa koga je krenula u novi život i potragu za izgubljenim čoporom. Matović je Vukicu izgladnelu i jedva živu našao kao štene pre godinu dana u kanjonu Uvca i othranio je.
Kada je kao štene brlog u planinskim gudurama silom prilika zamenila za komforni smeštaj u seoskom dvorištu u Štitkovu, Vukica je podsećala na odbačenu vreću kostiju i zbog izgladnelosti je hodala tankom niti koja život deli od smrti. Zahvaljujući požrtvovanju i pažnji Vladana Matovića, ona je danas dobro uhranjena i teži preko 40 kilograma, a po izgledu i naravi nimalo se ne razlikuje od svojih srodnika koji su ceo životni vek proveli u divljini.
- Nisam ni pokušao da je pripitomim, jer sam već pri našem prvom susretu doneo odluku da Vukicu, kada se oporavi i stasa, vratim u divljinu gde i pripada. Uz pomoć komšija i prijatelja lovaca hranio sam je isključivo mesom i u intervalima karakterističnim za njenu vrstu, a u kavezu je imala dovoljno prostora za kretnju i sticanje kondicije. To će joj, kako očekujemo, pomoći da se veoma brzo i bez većih poteškoća prilagodi životu u divljini i da se izbori za svoje mesto u vučjem čoporu koji je ustrojen po posebnoj hijerarhiji - kaže Matović.
Priča o neobičnom prijateljstvu čoveka i vuka u zaseoku na visu iznad etno-oaze u centru Štitkova počela je u januaru prošle godine na obodu obližnjeg kanjona reke Uvac. Tokom obilaska lovišta sa grupom prijatelja, Vladan Matović je otkrio mladunče crnog vuka koje besciljno luta kroz dubok sneg. Kada je lovcima nakon pretrage terena postalo jasno da je reč o mladuncu čija je majka verovatno stradala u jednoj od mnogobrojnih hajki i potera, Vladan je napušteno štene odneo svojoj kući i pomogao mu da izraste u karakterističnog predstavnika svoje vrste.
- Vukici, koja je ostala bez majke kada joj je bila najpotrebnija, samo sam pomogao da se oporavi i prebrodi najteži period života. Živeli smo jedno pored drugog, poštujući prirodne zakone vrsta i mada smo uspeli da izgradimo pomalo čudan odnos međusobnog poverenja, Vukica nije promenila ćud. Poput svojih srodnika i ona, što je dobro, zazire od ljudi koji su i najveći prirodni neprijatelji vukova - priča Matović.
Kada je kao štene brlog u planinskim gudurama silom prilika zamenila za komforni smeštaj u seoskom dvorištu u Štitkovu, Vukica je podsećala na odbačenu vreću kostiju i zbog izgladnelosti je hodala tankom niti koja život deli od smrti. Zahvaljujući požrtvovanju i pažnji Vladana Matovića, ona je danas dobro uhranjena i teži preko 40 kilograma, a po izgledu i naravi nimalo se ne razlikuje od svojih srodnika koji su ceo životni vek proveli u divljini.
- Nisam ni pokušao da je pripitomim, jer sam već pri našem prvom susretu doneo odluku da Vukicu, kada se oporavi i stasa, vratim u divljinu gde i pripada. Uz pomoć komšija i prijatelja lovaca hranio sam je isključivo mesom i u intervalima karakterističnim za njenu vrstu, a u kavezu je imala dovoljno prostora za kretnju i sticanje kondicije. To će joj, kako očekujemo, pomoći da se veoma brzo i bez većih poteškoća prilagodi životu u divljini i da se izbori za svoje mesto u vučjem čoporu koji je ustrojen po posebnoj hijerarhiji - kaže Matović.
Priča o neobičnom prijateljstvu čoveka i vuka u zaseoku na visu iznad etno-oaze u centru Štitkova počela je u januaru prošle godine na obodu obližnjeg kanjona reke Uvac. Tokom obilaska lovišta sa grupom prijatelja, Vladan Matović je otkrio mladunče crnog vuka koje besciljno luta kroz dubok sneg. Kada je lovcima nakon pretrage terena postalo jasno da je reč o mladuncu čija je majka verovatno stradala u jednoj od mnogobrojnih hajki i potera, Vladan je napušteno štene odneo svojoj kući i pomogao mu da izraste u karakterističnog predstavnika svoje vrste.
- Vukici, koja je ostala bez majke kada joj je bila najpotrebnija, samo sam pomogao da se oporavi i prebrodi najteži period života. Živeli smo jedno pored drugog, poštujući prirodne zakone vrsta i mada smo uspeli da izgradimo pomalo čudan odnos međusobnog poverenja, Vukica nije promenila ćud. Poput svojih srodnika i ona, što je dobro, zazire od ljudi koji su i najveći prirodni neprijatelji vukova - priča Matović.