Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

Originally posted by Mariška

Originally posted by LeDeNa_

Ako svoje korenje, poput stoletnih maslina, ne ugradis u kamen, ako tvoje korenje nema snagu da mrvi stenu i svoje pipke pruza sve dublje u zemlju, nikada neces dostici visine nebeske, jer ce te koren izdati, i, ma kako prav stremeo visinama, zemlja ce te izbljuvati, sa gadjenjem odbaciti tvoje korenje, i sto si bio blizi nebu, to ce pad biti tezi, i trulices, dok ne istrunes i ne nestanes, bez nade da ces ikada vise videti plavetnilo neba. Zato kvrgave masline, neopterecene potrebom da svima privuku pogled, uzivaju u pogledu na nebo. I postoje, i vredne su drugima, zato sto su vredne sebi, dovoljno hrabre da budu to sto jesu, samo obicne masline.

Da.

Mozda u toj prici ima previse pitanja...Kao kad u vazu stavis previse cveca pa nihova lepota ne dolazi do izrazaja.

Ne znam...

I mogu biti i pocetak, ali, mogu biti i kraj. I rodjenje, ali i smrt. I pomoc za zivotom i..... Ona mogu postojati sama sebi dovoljna, ali mogu biti i pokusaj da se kroz sumu koju cine ugleda jedno drvo. Ovo, zapravo, i nije prica. Ovo je potraga.

p.s.Cesto citiras tu pricu i ja se uvek zapitam da li je dobro....da li treba dodati, ispraviti nesto...

Znam samo da je razumes i to mi je dovoljno.

[LeDeNa_]

U zivotu ne postoji nikakva duznost
osim duznosti: biti srecan.

[LeDeNa_]

Let yourself fall, if you must.
It's the fastest way to find your wings.

[LeDeNa_]

Mi dajemo ali najcesce ocekujemo nesto zauzvrat. Krijemo sebe iza davanja.Velicamo sebe, svoje bice kroz to davanje. Ali, da li smo svesni onoga sto se krije iza naseg davanja? Da li smo tako veliki kada otkrijemo pravu poledjinu tog davanja? Osvestimo svaki trenutak, svako svoje delo.

[Mariška]

Ma meni je najteže bilo da prihvatim da zaista jesam samo obična maslina, da i nemam priliku da budem nešto drugo, jer od mene uistinu ništa i ne zavisi...

Što reče Deni:

Originally posted by *deni*

Pffff, ne znam da li se ovo desilo baš kako je napisano, ali je sigurno bilo i mnogo bizarnijih stvari. Mnogo bizarnijih.
To i ne treba mnogo da nas zapanjuje i čudi, jer vlast ne kvari samo one koji je nemaju. Retko ko se na njihovom mestu ne bi tako ponašao, a najveći je broj onih koji bi se ponašali i gore.
Mišljenja sam da su dobrota i skromnost iznuđene ljudske osobine, koje u najvećem broju ispoljavaju samo oni koji moraju.

I detaljnije:

Originally posted by *deni*

Svi smo rođeni prazni, ni dobri, ni loši.
Prazni. Tabula rasa.
E onda od neslućeno velikog broja faktora zavisi kakvi ćemo na kraju '' ispasti ''.
E sad, kako utvrditi ko je ispao dobar, a ko zao.
Mišljenja sam da najveću grupu čine ljudi koji nisu ni dobri, ni zli, nego su onako - neškodljivi homo sapiensi. Najbrojniji su, dakle, oni ljudi koji nemaju ni snage, ni sposobnosti, a često ni priliku da budu ni dobri, ni loši, a vole za sebe da misle da su dobri, jer nikom ne čine zlo, mada bi želeli da čine, ali nemaju za to hrabrosti, kao što nemaju hrabrosti ni da budu ni dobri. Oni su najsličniji životinjama, jer ih vode primarni nagoni i instinkti - da utole glad, brinu o potomstvu i što duže da žive.
Biti istinski dobar zahteva veliki napor, hrabrost, snagu, priliku i volju, a isto je potrebno i za manifestaciju istinskog zla. S tim što je za zlo faktor prilike daleko značajniji.
No, to ne znači da su ljudi koji nikom ne čine zlo - dobri. Daleko od toga.

To je to.

Maslina. Obična.

[LeDeNa_]

Originally posted by Mariška

Ma meni je najteže bilo da prihvatim da zaista jesam samo obična maslina, da i nemam priliku da budem nešto drugo, jer od mene uistinu ništa i ne zavisi...

Hm...no no...

Uzivala sam u tvojim mislima (uvek). Mozda jedino da pitam, zasto kazes:samo obicna mislina. Zar ima nesto jos tako lepo i velicanstveno i sveto i blisko i toplo i mirisno i nase, kao sto je maslina.

Evo, ti mene jako asociras na maslinu

[Mariška]

Originally posted by LeDeNa_

Mozda jedino da pitam, zasto kazes:samo obicna mislina. Zar ima nesto jos tako lepo i velicanstveno i sveto i blisko i toplo i mirisno i nase, kao sto je maslina.

Evo, ti mene jako asociras na maslinu

P.S. Dobar tek!

[LeDeNa_]

*******************
*******************

Ti moras biti ekstreman da postignes vrhunsko. . . - To je tvoj um koji je odvojio svet van tvoje koze od unutrasnjeg sveta i postavio ih u opoziciju. Ovo je stvorilo strah i mrznju i sve bede zivljenja.

*

Vrhunsko je najlakse dostici jer je to samo tvoje Bice. Dovoljno je prestati misliti i ne zeleti nista drugo osim Vrhunsko.

N.Maharaj

[LeDeNa_]

Bila je suma. U stvari, kad razmisli, nije li uvek i svuda suma.
U jednom trenutku staza je naglo zavijala u levo i bukve i hrastovi su postajali gusci. Kao da su se nadvili nad njom da joj pruze toliko zeljeni hlad. Malo raspelo sa leve strane bilo je osvetljeno svecicom otpornom na vetar.Dugo... dugo je islo uzbrdo otkrivajuci mestimicno pristojnu stranu punu mirisnih jagoda. Dovoljno da jednoj, pohlepnoj, put od inace 10 tak minuta potraje dva puta duze.
U drugom trenutku staza je iznenada krenula nizbrdo. Odmor za telo. Kolena su se stisnula, podigla se da je manje zulja naslon i udahnula miris.... Ne udahnula. Udisala. Dosla je u gorski predeo.
Opijala se slikama i mirisima. Opijala se sobom. Misli su zveketale povremeno sa nanosima vetra ili zracima sunca. Znala je da su stvari rasute putem da ih podize, popravi. Da olaksa put. Da ga ucini dostojnim druge putnice koja ce mozda pozeleti tuda ici poput nje.
Setila se pocetka kad iz lenjosti nije ni htela pokupiti stvari na putu. Zasto silaziti sa bicikla, kad je tek uspela uhvatiti ritam.
Setila se kad je nakon nekoliko metara vise sa mukom zastajala i podizala. Sela sa strane i provela citavu vecnost bruseci kamen da ga savrsenog moze vratiti prirodi...
Kako se na kraju teskog uspona upitala, I sta sada?
Bila je suma ispred nje i dalje. Nova suma. Malo drugacija, nepoznata. Ali ova je blistala. Dragocenostima kojima se veselila po putu kao jagodama. Skakala je sa bicikla i uzimala sta joj je bilo dato sa radoscu. Stvari koje joj nisu trebale ostavljala je drugima.
Shvatila je da uspon nema kraja.
Da je svuda suma.

p.s.Toliko...Treba dosta prepraviti (dodati) ali neka ostane.

[Mariška]

[LeDeNa_]

.....

Povuci ih, vriskala je nudeci joj ljubicaste bradavice krute poput leda.
Iako je znala odgovor nije mogla da ne trazi to od nje. Nije mogla ne izgovoriti to naglas.
Necu, nasmejala se zlobno saputajuci u uvo kao da joj tepa.
Moras, izgubila je pamet.
Smejala se iz dubine grla i nezno je mazila po grudima.
Sama ih je cvrsto stegnula prstima i povukla prema njoj.Povukla se par koraka kao da se skriva od koplja neprijatelja, ona, dobrovoljni uzvik jedne zivotne bitke.

[LeDeNa_]

"Posrcem, padam, ustajem...Teskom mukom nastavljam dalje, ali idem napred...Sve sam zeljnija i sve vise i vise se penjem. Nazirem sve siri horizont. Svaka je borba - pobeda."


Helen Keller

[LeDeNa_]

********

Kazu da se to zove smirenost dana.
Kad dnevno nebo dotakne vecernje. I odahne bilje sprzeno do sunca.
Macak me doceka na vratima pruzajuci ruku da ga pomazim.
Zurim li unutra? Ne, nigde vise ne zurim. Na cilju sam odavno. Sada je na meni da sirim ciljeve za sebe i druge.
Sedam na klupicu pored vrata. Tek ubrane tikvice i sargarepe ostaju u krilu. Ostavljam mesta macku sa strane. Gnezdi se kako mu i dolikuje dok ga ceskam iza usiju. Nemiran je poput zeljne zene koja trazi sva u sebi nedotaknuta mesta.
Pevam ispod glasa, prede pokraj mene u istom tonu.
Ruze su procvetale drugi put ovo leto. Osetim miris jer mi paznju ne zaokuplja nista drugo osim uzivanja u trenutku.

[LeDeNa_]

Aleksa Santuc
Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije;
gorki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.


Neke istine su vecne. Kao i neke ljudske zablude. Ili opravdanja? Jednostavno pravilo jeste,da ko ne ume napraviti kulu u pesku,nece umeti ni od cigle. Ko nije srecan u blatu,u bogatstvu ce doziveti Midasovu sudbinu.... Okolnosti ne mogu promeniti unutrasnje stanje. Od nezadovoljstva necemo pobeci,otisli mi bezbroj kilometara daleko. Sebi uvek ostajemo najveci teret.
Iako priznajem koliko je rasterecenje manjak vozaca BMW-a na ulicama..... od kada je pocela sezona odmora. Manje buke,manje djubreta,manje guzve na rasprodajama. Treba ipak imati dovoljno zaliha da se nagrade jeftini prijatelji i krvne veze u rodnom kraju. Da se kupi ta saka iluzije za koju se zivotari citave godine.


Od svoje majke ko ce naci bolju?!
A majka vasa zemlja vam je ova;
Bacite pogled po krsu i polju,
Svuda su groblja vasih pradjedova.


I sa odlaskom od njih seku se i koreni.... Ostaje se ni na nebu ni na zemlji,nebo je suvise daleko te mu se ne vide olujni oblaci,na zemlju kojom se koraca se pljuje i time unistava plodno tlo potencijala.
Zahvalnost je ono sto cesto nedostaje ljudskom rodu. Neko je rekao da andjeli mogu da lete jer se shvataju olako,ne pridaju sebi toliko vaznosti,toliko tezine. Mi ljudi to cinimo. Egocentricnost je postala neizostavni deo licnosti,sve podleze licnim parametrima,grupa sluzi jedinki a ne obrnuto. Toliko smo razmazeni,da je teznja ka boljem postala cilj,bez obzira da li je zaista realan ili potreban.
I tako idealizujemo...Ljude,proslost,sopstvene mogucnosti,buducnost. Idealizujemo sve sto nemamo.


Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, sto je branit znase,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vase.


Krv u danasnje doba vise niko ne daje, Santic je ipak ziveo u drugom dobu..... Ni dobrovoljnih davaoca nema,osim ako ce da se ogrebu za slobodan dan ili koji sendvic.
Davanje bez uzimanja? Nikako. Razumljivo uzimajuci u obzir da retko ko i ima nesto da da. Zanimljivo je medjutim koliko svi postaju radodajne prostitutke kada zele da pomere svoje mesto prebivalista za koji km. Djavo bi u uzimanju dusa imao lak posao kada bi sirivsi svoj kaput nudio boravisne vize.


Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka place za svojijem cedom.


Ili cedo place za njom? Ceda placu svih godina dugih... Sto je Blaza rekao "Jihaj,evo me majko, majcice, stig'o sam .Radio sam tesko cetrdeset leta,blizi mi se evo sestdeset i peta,kosa mi je postala sva seda,otis'o k'o klinac, vracam se k'o deda" . Ceka se ta penzija koja ce biti karta (ni ne znaju koliko je ta karta zaista veliki trosak),naravno uz obavezan pokusaj dobijanja bilo kakve invalidske penzije pre toga. Da nema potrebe za silnom nekvalifikovanom radnom snagom,dobili bi je svi zbog licne ogranicenosti i perfekcije idealizovanja. Onda se lepo pakuju koferi (uz neizostavne plasticne sarene torbe sa kojima se svercovalo 90-ih na buvljake) pa se izljube svi i vraca se u svoj rodni grad gde su sagradjene kuce i vile za sve ove godine,naravno uz koristeje samo jedne prostorije.Tu se svi raduju,hrane i tove,uvlace duboko,dok ne izvuku evro po evro i isperu i olizu i najmalji delic creva.... Raj je mesto upraznjavanja anilingusa.


Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u narucja sveta;
Zivite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!


O da,slava jeste u rodnom kraju. Prosto se cudim sto i plakata nema. Celjad se vraca kod svoje majke,ali bez natpisa je ne bi prepoznalo. Te majke ni nema vise,to je neka druga osoba preuzela davno izmisljenu ulogu otoka ljubavi i iluzije. Uz dovoljno protracenog vremena da bi se varka videla. I htela videti. Suvise naporno se odrzava "Nase malo misto",to se ide u "nase" radnje, "nase" kafice,slusa se "nasa" televizija i "nas" radio. Smokva radi svoje,kao i slicni forumi koji oberucke prihvataju gastarbeitere voljne da plate za malo svoje krvi.... Treba organizovati i nesto za godisnji odmor... Mada se to jednostavnije radi pokazivanjem boravisne vize ili otvaranjem novcanika. Ali,ma ne,svi ti brakovi su sklopljeni iz ljubavi. Ona/on me voli,a ne moje mesto prebivalista. Polovina jugovica je trenutno na toj senzaciji za koju se zivi,na feriu. Zasto otici na Havaje,kad se moze ici u svoje lepo selo (pardon,velegrad,ali budimo realni,skoro niko nije napustao gradove. Samo su opancari bili zeljni evropskih cipela)..... Ironija je da oni sto zaista zive ograniceni granicama,imaju sire vidike pri putovanjima. Sva sloboda (ogranicenosti finansija) je tu pri izboru destinacije. Ovi odavde su ograniceni opsesivnom potrebom da glume domovinu. Nema ovde niko dom. Niti poreklo. Domovina ne postoji. Ni tu ni tamo. Zauvek.... Jadno i bedno,ali podjednako obogacujuce. Izbor je na svakom pojedincu. Ali umesto da se od svega uzmu pozitivne stvari,cini se obrnuto. Kao i u svemu sto imasmo pa nemasmo,i ovde se idealizuje neka davna domovina. Sa svakom godinom,njena bogatstva rastu u nama,postaje mali licni raj. Moze covek ovde biti od prvog do zadjnjeg daha,ali ne udisati ga. Ici ovde u skolu i ne znati jezik,dok svoj bolje prica od bilo kog koji drugi osim maternjeg nije ni cuo. Razumeti se u politicka desavanja bolje od politologa,i ne znati ko je ovde predsednik. Znati ko je Hanka Paldum a ne znati ko je Sofija Loren. To je svet u svetu,izolovan upravo cinjenicom zudnje ka spajanju.
Ne grizi ruku koja te hrani je jedan od kodeksa reci "covek". Ovde ne umeju da grizu,ali laju. Civava lavez.
Ali civave su opaki pit-bulovi tog momenta kada sednu u svoje nabudzene BMW-ove (obavezan privezak istog,pa makar se dole letelo avionom i ovde vozilo autobusom) i upute se tih 1000km puta transformacije. Odavde krenu kao cistaci sa iznajmeljnim stanom,dole stizu kao direktori i veleposednici. Markirana odeca i parfemi,cokolade kao poklon svim prijateljima anilinguzcima,i price zbog kojih bi i braca Grim pomislili da nemaju maste. Ma da,ovde novac raste na drvecu,ma ne mora se ni ubrati,dovoljno je poleci i sacekati da sklizne i pomiluje nase ruke.
Brate majka si,keve mi cuje se sa svih strana. Ponajvise negde iz rectuma...


Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas nece;
Bolji su svoji krsevi i goli
No cvijetna polja kud se tudjin krece.


Iz tih razloga se i deca radjaju ovde, da bi se dole kod bakica slali cim stasaju za skolu. Jezik ionako nikada nisu naucila a ju naopako da sede sa nekim crncem u skoli. Novac za njih se ionako dobija u kojoj god drzavi bili...Ta vrsta informacija je svakom ogranicenom mozgu poznata,koliko god te sinapse bile nevoljne da zapamte vise od 10 reci jezika. Radjaju se ovde,odrastaju,docekaju penziju i ne znaju vise od "Dobar dan" izreci,naravno,ukoliko im kultura dopusta da progovore. Ili ukoliko znaju sta je "kultura".. Ali na svom maternjem jeziku umeju i trenutne himne da pevaju.
Kako su bese pevali poznati gastarbeiteri:

Ja sam Jugosloven
necu da se stidim
ne volis me ni malo
to ja i sam vidim

I potom glorifikovali kriminal... Sve u zivotu je pitanje izbora. Ko hoce,moze. Ko nece,nadje opravdanje. Ako drugom ne pridjemo sa osmehom,ne mozemo se zaliti sto ga sami nismo dobili. Posebno ne ako smo u tudjoj kuci.



Ovdje vam svako bratski ruku steze -
U tudjem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krse sve vas, sve vas veze:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.


Cveta pelen,i evri i franke... Pa da citiram jos jednog pesnika:
Osecam se ko poslednje govno
a to skrivam i cuvam ko tajnu
samo cutim, a glasno bih psovn'o
oj, Frankfurtu, jebem li ti Majnu

Ne izlazim, samo kuci sedim
vredno sljakam svoje dane radne
svaku marku gledam da pristedim
jedva cekam da subota padne

Kad subotom narodnjaci dodju
ja na vratu okacim kravatu
pa izvedem sebe i gospodju
i ponesem celu svoju platu

Ti Jugo izlasci su meni licno poput odlaska u bioskop kada imam zelju za nekom tragicnom komedijom...
Sto rece moja drugarica nakon velike guzve koja je izbila "Bila sam suvise nasmejana za to okruzenje". Osmeh,opustenost,prirodnost je nepozeljno. Neka uniformisanost koja nije niti odraz zapadne mode,a svakako ni trenutno Balkanske ukombinovana sa podjednako vojnicko utrnutim izrazom lica stvara neku sliku zajednistva povrsnosti.... Sve je to lepo izvezbano pred ogledalom,uz povremene odlaske na wc-e da se uradi par sklekica ili vrati po koji otpali nokat. Stiklice su naravno opste prisutne,uz opste odsutnu sposobnost upravljanja istima. Odredjeni broj nove generacije lici na onog malog plavog sto mu Bregovic stoji ledjno sa vremena na vreme. Unisexualac sto izgleda kao istopljeni i potom spojeni ken i barbika.... Skladno sa time slusaju neku vrstu ujedinjenih starih narodnjaka uz tehno podrsku. Sve to pusta DJ koji nema dovoljno godina ni da udje u bar. Mca,mca,ili kako je svojevremeno neko rekao "Svi bitni umetnici su mi pevali na rodjendanu,i Betoven bi dosao da sam ga zvao". Odraz siki-miki burzoazije koja diktira kulturu.
Naravno,opste okupljanje iskljucivo vikendom. Radni dani su - radni dani. Od jutra do mraka. Subota pre podne kupovina.,i zatim se seda u mece. Iako ne bih smela citirati Gru-a,deca tamo ne znaju ko je on. Naravno,svi jesu iz Beograda,Zagreba,Splita i Skoplja (u slobodnom prevodu nekih par stotina km daleko). Ili sto kaze gazda Grand -Caffee-a (kako kreativno),kao odgovor na moje "Matora sam ti ja za ovo 18-". "Ali dole se svi druze,nema razlike u godinama u kaficima". Jeste lepi,bese tako u tvom selu gde postoji jedna kafana. Gde je izbor tu je i podela. A ovde je podela velika... Dok drugo ljudi teze da funkcionisu ponovo zajedno,ovde se treca generacija rodjena separatise i gaji mrznju. Mrznja prema drugima spaja. A svaki spoj je neophodan tamo gde nema iskrenog osecaja pripadnosti. Toga nikada nece ni biti,dok se zajednica oznacava geografijom ili istorijom. Njihovi dede i bake su zadnji put bili Jugosloveni,Titina deca,otisli iz zemlje koja vise ne postoji. U tu zemlju,u to vreme se vise ne moze vratiti. Ovde se korenje ne moze pustiti. Ili nece... Lakse je prilagoditi se pruzenim iluzijama,nego sredini.


Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije, -
Gorki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

Jedno je sunce.
Brat nam je svaki covek.
Hleb ce biti takvog ukusa,kakvog ga zamesimo. Gde god ga mesili.
Ako nam njegov ukus ne odgovara,treba da poradimo na svom umecu,a ne poreklu brasna.

Eh....

[Mariška]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=O17OKxy5 ... re=related[/youtube]

[Leda_]

Divni ste na ovoj temi.

Mariška sjajno.Ne mogu da verujem kako odgovaras na postove ove.Sve cestitke.
Iskreno LeDeNA mislim da nije ovo forum na kojem si trebala ovo pisati ali dobro.

Evo nesto i od mene.Nije prica vec pesma.

Posto idu i slike .Evo jedne da prati pesmu.




p.s.Vec ako si pocela ovo, nastavi.Sjajno



jos ponekad te se sjetim
mada na te ne mislim
barem tako svima govorim


kao paukove mreze
rijeci pletu zavjeru
s tobom opet sve je ko u bunilu


jos ponekad te se sjetim

tada osjetim te ja
kako klizis tu pod mojim prstima


bit ces uvijek dio mene

tako voljela bih da
sanjas isto sto i sanjala sam ja


ja rusila sam mostove od sna

staze do tebe


o ja
sve sam bio sto si imala
al nisam znao to


znas da imas me na dlanu
sve cu tebi priznati
mozes sve u meni sve promijeniti


kao topla ljetna kisa
divno je da znam

da uz mene vise neces biti sam


tisucu sam puta pogazio rijec


tisucu sam rijeka isplakala vec


znam da nisam neki njezan filmski lik


teska su vremena

http://youtu.be/OgwvkwJV3wE

[bas bleu]

nemoj si zbunjena, znamo mi gde si





ali nam odaj tajnu zasto si se reinkarnirala kao potpuno isti lik?

[Leda_]

nemoj si zbunjena, znamo mi gde si





ali nam odaj tajnu zasto si se reinkarnirala kao potpuno isti lik?

Bas bleu kao sto unija sam zamolila da me registruje tako zna jos jedna osoba.Ledena je moja bivsa devojka.Ok?

I pitala ga takodje kako da se registrujem i za kod.

[Leda_]

Zasto je problem registrovati se sa istog kompjutera?.
Ja nisam mogla sa svog.Videla sam jos dve osobe koje u vezi da imaju pristup obe clanice pa zasto ne bi bio slican slucaj?

U pravu si da sam sa njenog kompa ali nemoj suditi unapred da smo ista osoba.

[bas bleu]

aj ok
ali postoji jos jedna osoba kao ledena?

[Leda_]

aj ok
ali postoji jos jedna osoba kao ledena?

Ne razumem?

Njoj je stalo do ovog foruma ali sam joj ja rekla da zelim biti.

Sto se mene tice, mogu i da odem ali ne vidim nikakvu slicnost kod nje i mene.

[bas bleu]

ma ni ja!

[Leda_]

aj ok

Njoj je stalo do ovog foruma ali sam joj ja rekla da zelim biti.

Sto se mene tice, mogu i da odem ali ne vidim nikakvu slicnost kod mene i nje.

[bas bleu]

ama devojko sto bi se ti tangirala oko mene, uzivaj

[Leda_]

ama devojko sto bi se ti tangirala oko mene, uzivaj

Zelim samo da sve razjasnim.Ti si pokrenula vezu izmedju nasih nickova.

Ok.

[Mariška]

Divni ste na ovoj temi.

Mariška sjajno.Ne mogu da verujem kako odgovaras na postove ove.Sve cestitke.

Hvala.

Iskreno LeDeNA mislim da nije ovo forum na kojem si trebala ovo pisati ali dobro.

Potpuno se slažem sa tobom, ali mi je veoma drago što je ipak pisala.

[Mariška]

http://www.youtube.com/watch?v=o_bGZ4ohjDE



Jedva je cupala noge iz teskog, sivog blata. Nalazila se u nekoj cudnoj gradjevini, grubih, nedovrsenih zidova. Citav svet, sve oko nje, bilo je sive, turobne, bezivotne boje. Mimo nje promicali su ljudi obuceni u sive dronjke i prnje, sivih upalih lica, mrtvih ociju. Citav svet, sve oko nje se raspadalo. Bio je to svet kome je neko oduzeo energiju. Entropija. Nisu postojale boje, sem sive. Sivo, olovno nebo pritiskalo je odozgo. Nije bilo zvuka. Nije bilo svetlosti. Ni radosti. Samo tuga, sivilo i propadanje.

Nije bilo zivota.



Probudila se, uzdrhtala i znojava. Minutima je posmatrala Njeno lice pored sebe, vracajući se u zivot. Otvorila je oci i nasmesila se. Videvsi njeno lice i strah u ocima, zagrlila ju je, a ona joj je ispricala san. Utesila ju je poljupcima.

Sada je znala da je sanjala buducnost.


-o-

Citava kuca bila je grobnica. Zivela je u grobnici. Grobnici secanja. Groblju uspomena. Ili, bolje bi bilo reci, u hramu. Posvecenom Njoj. A ona je bila vernik i apostol.

Sve je bilo kao dana kada se nije vratila.

Slike, njih dvoje, nasmejani, prasina na komodi, uvelo cvece u vaznama. Njena odeca, uredno slozena, kao da ceka da je obuce. Njene knjige, neke slozene na policama, a neke razbacane po kuci, tamo gde bi ih ostavila. Ponekad bi citala nekoliko knjiga istovremeno, ponekada trazila samo neki odlomak, sentencu, drag deo.

Zatvorila je oci i ugledala njen osmeh. Kako joj se oci sire svaki put kada bi je ugledala. Borice, u uglovima usana, koje su joj davale vedrinu. Oci, toliko zive, toliko duboke, nisu dozvoljavale da skloni pogled sa njih.

Gde god bi se okrenula, nalazila se Ona. U uglacanim daskama poda. U rukopisu njenog dnevnika (Avganistanci imali su obicaj da pre svadbe daju mladoj svoj dnevnik, kako bi ona znale sve o njima pre no sto krenu za njih).

U cetkici za zube. U mirisima njenih stvari. U zacinima u kuhinji koje je nabavila, a ona za vecinu nikada ranije nije ni cula. U hiljadama sitnica koje je koristila, donela i ostavila za sobom.

U njoj.

Drugi deo njenog zivota odvijao se u snovima. Sanjala ga je. Iz dana u dan, iz noci u noci. Ponekad se ne bi setila snova, i zacudjena bi se budila na vlaznom jastuku, ne shvatajuci u prvom trenutku zasto je mokar, a onda bi secanje navrlo i nova niska bisera pridruzila bi se bolu istocenom u noci.

Nije zelela da se probudi. Sanjala je. Sanjala je nju, kako razgovaraju. Videla joj je zacetak suza u ocima, sijale su, isijavale, ljubav, tugu, sve ono sto joj je jos htela reci, pokloniti, a za sta nije preostalo vremena, sto je ostalo zauvek neizreceno i prepucteno bespucima zaborava.

Prinela je ruku njenom licu, dodirnula obraz, nezno, obazrivo, plaseci se da ce nestati, da ce ukoliko samo za tren zatvori oci, trepene, ispariti, vratiti se u limb, ostaviti je ponovo samu, samu, bez Nje...

Bez nje.

Osetilajoj je toplinu obraza. Ruka joj krete ka njenoj kosi, zeleci da jos jednom uroni u nju, prosara prstima, promrsi. Prinela je usne njenima, poljubila je, usisala usnama, uzimajuci je ocajnickii, plaseci se da napusti ovaj trenutak kada je opet ima, kada je ponovo njena, kada su ponovo zajedno i jedno, moleci se Bogu, molećc se svemu u sta je verovala da se ovaj tren zaledi u vremenu i potraje zauvek.


Bila je svesna da se jednom nece probuditi. Da ce ostati u njenom zagrljaju. Pomislila je, zna li iko, da bi dala sve sto poseduje, svoj zivot, samo da jos jednom oseti njene ruke u svojima, da jos jednom potone u njeno narucje, da jos jednom oseti toplinu i njeno telo koje joj kaze „tvoja sam”? Zna li iko, koliko vredi jedan zagrljaj?

Ona je znala njenu vrednost.

Fuge su ionako trajale sve duze, i bila je beskrajno zahvalna zbog toga. Ima li neceg lepseg no otici dok je u njenim rukama?

-o-

Posmatrala je prasinu kako se kovitla na ulici pod vetrom pustinje. Cula je priguseno stenjanje, sapat, ponekad tuzan jauk, kada bi neki dasak prodro kroz bedeme njene grobnice. Ulica je bila pusta. Tek ponekad, brzim korakom bi prošla neka zena u crnoj burki, ili bradati musakrac u kratkim pantalonama. Povremeno bi protutnjao Hamer pun americkih vojnika. Stajala bi kraj prozora satima, gledajuci u prazno, posmatrajući a ne videci, sve dok se ne bi prenula, nesvesna kako se uopste našla na tom mestu, praznih misli i olovna srca.

Trgla se videci malu devojcicu, odevenu u hidzab, kako trci ulicom ka kapiji preko puta njenog stana. Setila se sebe i svojih sestara, njihovih igara, lupanja drvene kapije okovane zeljezom, ruzicnjaka u dnu dvorista, cesme sa pumpom pored nje, setila se svog oca Hodze, uvek namrstenog, ozbiljnog, kako joj kuva crni caj, zeleci i, kao i njene sestre, da mu ugode, vapijuci da iscupaju neki osmeh iz njegovog uvek zatvorenog lica, koji ce potvrditi da ih ipak voli. Bila je pretposlednje dete, cetvrta kci svoga oca, koji je ocajnici zeleo sina, naslednika imena Kuce. Kao mala, nije shvatila zasto je Babo nikada ne uzima sebi, zasto je kaznjava nakon najmanje greske, nakon glasnog uzvika, smeha...

Tek kada joj se mati porodila Hafizom, konačno se na lice njenog oca doselio osmeh, ponekad bi se i njoj nasmejao, a u onim zaista retkim, velicanstvenim prilikama, pomilovao po glavi.

Cesto bi se okupili nakon vecernjeg namaza, te bi im Babo citao odlomke iz Kur’ana, jer je bio jedan od retkih koji je umesto napamet naucenih sura znao arapski, objašnjavao bi reci Muhamedove, upucene mu od Boga jedinoga, Alaha.

Jos od malena naucila se smernom ponasanju, postovanju roditelja, pravilnom oblacenju. Babo joj je cesto znao objasniti, zasto kada izlazi iz kuce mora nositi burku ili nikab, da ce samo tako ostati cista, da ce je smerna odeca zastiti od fitneta. Tako bi, uz pratnju oca ili strica, isla do bazara, dok bi joj samo sake i oci izvirivale iz crnine.

Kada se zadevojacila, preko ociju je stavljala i zar, u zelji da još vise udovolji Babi, osecajući, da sto je veca njena smernost, to ce je Babo vise voleti. Videla bi, ponekad, kao se Babine oci smese, videvsi je tako odevenu. Omotana teskim odorama, sa zarom na licu, osecala bi se zasticenom i voljenom.Ali, suze su bile unutra..

-o-

2001. godine dosli su Amerikanci, kada je imala dvanaest godina. Babo bi pljuvao na zemlju kada bi ih video ili kada bi ih neko od njegove brace pomenuo, nazivajuci ih nevernicima i psima. Zemlja je bila iscrpljena, prvo Rusima, zatim Talibanima, a onda i Amerikancima. U kvartovima je bilo vise rusevina no citavih kuca. Na ulicama su trunule zardjale olupine, dajuci im lice potpune pustosi i propadanja.

U svojoj sesnaestoj godini, uveliko je bila spremna za udaju, kako su to njeni roditelji smatrali. Majka bi ponekad, stidljivo, govorila o nekoj porodici, govoreci uvek o glavi porodice, ocu, tek uzgred pominjuci i sina, opisujuci njegove vrline. Razgovori o tim strancima, nisu joj skoro nista znacili, sem nekog cudnog uzbuđenja, koje ni sama nije znala da objasni. Mozda zbog toga sto je po prvi put u zivotu ona bila ta kojoj se posvecivala paznja.

Jednog jutra, u ranu jesen, prvi put je NJU videla. Bila je na pazaru, sa stricem, kupujuci voce. Upravo je birala Nar, kada je sa druge strane tezge videla Nju. Pogledi su im se slucajno ukrstili, a ona joj se nasmesila. Ostala je zaledjena, sto zbog osmeha, sto zbog straha da je to brzo ukrstanje ociju video i stric. Brzo se osvrnula, ali je on bio zauzet razgovorom sa coravim prodavcem za susednom tezgom. Niko drugi to nije opazio. Nije imala hrabrosti da jos jednom podigne pogled, vec je ne gledajuci sta radi, ostavila voce i brze bolje odvukla strica kuci.

-o-


Na papiru je stajao broj telefona u Kabulu, i jedno ime. Lara.

Premetala je po usnama i mislima, pustajuci da se kotrlja u njoj, dopustajuci da je oseti. Lara.

Treceg dana, u mrklo doba noci, spustila se u sobu gde je Babo primao vernike, zatvorila vrata, i do jutra posmatrala crni telefon na stolu. Popela se nazad u svoju sobu, a da ga nije dotakla.

To se ponavljalo iz noci u noci sve do sedmoga dana, kada je, zatvorivsi vrata, ne cekajuci ni casa, podigla slusalicu i okrenula vec odavno napamet naucen broj. U slusalici je zasustalo, a zatim zazvonilo. Ti sekundi bili su i najduzi u njenom dotadasnjem zivotu. Svaki zvon, svaka pauza odzvanjala joj je vekovima. I upravo u trenutku kada se njena hrabrost slomila, kada je krenula da odlozi slušalicu nazad u leziste, sa druge strane zacuo se zenski glas.

„Lara”, rekla je i zacutala.

Tisina je preplavila sobu. Nije ni disala. Prsti su joj pobeleli od stiskanja slusalice.


„Lara?”, ponovi ona. „Da.”, odgovori glas s druge strane zice.


-o-

Citave nedelje taj osmeh nije joj izlazio iz glave. Sa njime bi legala, sa njime bi se budila. Vremenom je postala svesna i ociju koje su je pratile. Ociju koje su se smejale same za sebe.

Majka i sestre primetile su njenu zamisljenost, te su je zadirkivale, ne znajuci o cemu se radi. Iduceg petka, ponovo je sa stricem otisla na pazar. I za istom tezgom, ponovo je bio ona. Da li je cekala? Dolazila svaki dan? Da li radi tu? Hiljadu misli rojilo joj se u glavi. I onda, ponovo te oci, u kojima se zaceo nagovestaj osmeha, a kada su se zasmejale, to su otpratile i usne. Ponovo je pobegla.

Iduce nedelje, ne gledavsi u njenom prvcu, praveci se da je slucajno, prisla joj je, te prebirajuci po vocu na tezgi, slobodnom rukom stavila cedulju u ruku. Zgrcila je saku, citavo telo, u stomaku joj je bio cvor, zazmurila je, ostavsi tako, a kada je otvorila oci, nje vise nije bilo.

Kuci, u osami svoje sobe, satima je posmatrala zguzvani komad papira, plaseci se da ga dodirne, plaseci se i istovremeno radujuci onome sto on nosi sa sobom.

Istovremeno se plasila onog sto pise na njemu, ali se plasila i sebe. Instikt joj je govorio da ono sto ce učiniti moze da joj promeni citav zivot.

Tako je i bilo.


-o-

Razgovori su trajali sve do jeseni, svake noci, ponekad do jutra. Nikada nije pomislila, ni naslutila da se neko moze upoznati toliko, da se sa nekim moze postati tako blizak, zavoleti, a ne videti je nikada. Ajsa nikada nije bila govornik. Nikada, doduse nije imala ni prilike da mnogo govori; ali sa Larom, to je nekako teklo samo od sebe, bez napora, spontano, otvarala joj je dusu, i ona njoj, bez zazora, bez razmisljanja, njihovi razgovori tekli su poput planinskog potoka, zuborili, skretali, usporavali i ubrzavali, kao sto bistra voda prati tok.

Posle par meseci znala je o njoj sve sto se moglo znati, kao i ona o njoj. Znala je njene tajne, znala je cega se plasila, cega se stidi. Upoznala je.

Sa sest godina usvojila ju je bracni par britanskih diplomata, koji je par godina kasnije, kada su dosli Rusi, napustila Kabul da bi bio postavljen u Evropi. Prvo Pariz, a zatim Beograd. Studirala je knjizevnost i filologiju istovremeno. Zbog zemlje u kojoj se nalazila, izabrala je Slavistiku. Citala joj je ponekad, kratke price i pesme koje joj je prevodila. Kada su Amerikanci zbacili Talibane, njeni roditelji ponovo su dobili postavljenje u Avganistanu.

Postojalo je nesto zbog cega se plasila. Ona je bila od Hazara, slugu, i to Siit. Njen otac bio je Pastun, Sunit. U njenom narodu Hazari su bili sluge. Talibani su ih maltene istrebili. Ni njen otac nije imao visoko misljenje o njima, mada mu je jedna Hazarska porodica sluzila kao sluzincad vec vise decenija.

Lara je odrastala sa roditeljima druge vere i jedva bi se mogla nazvati Muslimankom. Nije joj to smetalo. Kao ni njoj njeno Verovanje. Postovala je i nju, i ono u sta veruje.

Razgovori bi potrajali verovatno ko zna koliko dugo, da otac jedne noci nije usao u sobu. Ostala je da stoji, ukopana, kao srna pod svetlosti farova, sa slusalicom na uhu, posmatrajuci kako njenom Babi navire crvena boja u lice.


-o-


Nedelju dana nije joj dozvoljeno da izadje iz sobe. Voda, hleb, molitva.

Molila se Alahu, Pravednome, iz dana u dan, iz sata u sat, zeleci i samo jedno – da joj vrati Lara. Prvi put u zivotu saznala je sta je samoca. Istinska, prava samoca. Kada ti neko odjednom oduzme nesto sto ti je znacilo najvise na svetu. Odjednom se nasla iscupana, gola na vetrometini, ne znajuci ni gde ce ni kud ce, sibana groznicom zelje i nedostajanja. Kao ptic izbacen iz gnezda.

Nedostajala joj je.

Nedostajala.

Nedostajala.

Tukli su je svaki dan.....
Tecite, suze moje, pomisli.


-o-
Vukla se po kuci kao duh. Tek prikaza nekdasnje devojke u cvatu.

Videla je uplasene poglede na licima svojih ukucana, njenog brata i sestara, videla je strah u ocima svoje majke, tugu koju je delila sa njom, a koju nije smela priznati i pred ocem podeliti sa svojom kceri.

Lice joj je posivelo. Sa njega je nestala radost i zivost. Nesto u njoj je umiralo sa svaki sledecim trenom. Iz dana u dan, iz noci u noc.

Svakoga dana bilo ju je sve manje i manje.

-o-


Tacno mesec dana nakon zadnjeg razgovora, Lara je zakucala na kapiju. Otac joj je naredio da ode u svoju sobu.

Kasnije se nije tacno secala tih trenutaka neizvesnoti. Um joj je bio u potpunom haosu. Nada, strah, neizvesnot, zelja...sve to je bilo pomesanu u jednu nerazmrsivu gomilu zbog koje je jedva disala, lica i dlanova priljubljenih uz grubu teksturu drvenih vrata.

Sisla je...

Babo se okrenuo, ociju koje su je naterale da ustukne korak unazad. U njima nije bilo niceg sto je poznavala. U nju je gledao potpuni stranac. U njima su se nalazile samo dve stvari.

Mrznja.

Prezir.

Pljunuo je na pod. . Babo je drhtao citavim telom.Podigao je ruku...Teska je, jako...

„Idi”, procedi on....
„Idi”, ponovi jos jednom, otvorenih ociju koje ju nisu videle. Udahnula je, a sa udahom, kao pozadinsku muziku, cula je jecaje svoje majke.

Okrenula se i otisla iz oceve kuce da se vise ne vrati u nju. Vise ga nikada nije videla.


-o-

Zivot sa Larom bio je – zivot. Po prvi put u svome zivotu svaki dan imao je svoj razlog postojanja, budila se i legala sa osmehom i na usnama, radovala bi se, banalne stvari postale su smislene, zivela je i uzivala u svakom trenutku. Iz dana u dan otkrivala je sebe, otkrivala je nju. Ponekad lako, ponekad tesko, rusili su se tabui, nametnute i samonametnute zabrane koje su u nju usadjivane citavog zivota.
.....................Nedostajale su joj sestre...

-o-

Sreca je potrajala devet meseci.

-o-


Radila je kao prevodilac za vladu. I jedne veceri jednostavno je nije bilo. Vecera je vec uveliko bila hladna, a nje i dalje nije bilo. Zvala je kancelariju, bez odgovora. Luda od brige, hodala je po sobi, napred-nazad, kao zver u kavezu, da bi u ponoc zacula udarce na vratima.

Kao bez duse potrcala je kapiji, zastavsi samo za tren hvatajuci se metalni obruc, da udahne, znajuci sta je ceka i pre no sto je otvorila.

Ispred kapije stajala su dvojica policajaca sa turbanima na glavama. Pogledavsi ih u lica, pre no sto su ista stigli da kazu, s vriskom je pala na kolena.


-o-


Nakon sahrane, dani su joj se sveli na stupor i trenutke lucidnosti, kada bi ozivljavala proslost. Prolazila bi kroz prostranu kucu, kroz sobe i hodnike, trazeci je, trazeci njene seni i tragove. Nocu bi prizivala snove da joj je donesu i vrate.

Cekala je da njeno vreme dodje.

Ulicom je trcao, posrcuci i, bradati mladic, tek zamomcen. Razdrljena kosulja bila mu je crvena na ramenu i grudima. Osvrtao se za sobom, saplitao, padao, ustajao ponovo, podizuci oblacice prašine na mestima gde bi se srusio. Dokopao se kapije, skoro provalio kroz nju, da bi par trenutaka kasnije zacula kako udara po ulaznim vratima.
...............................................

Podigla je pogled i na vratima videla vojnika sa puskom u rukama. Bez pitanja, vojnik je zakoracio u sobu, udarivisi je cizmom po sred lica. Pala je tesko na ledja, ispruzivsi se po podu, osecajući sopstvenu krv u ustima.

„You, go left! Jim and Mike, upstairs! Go now!”. Vojnici su se rastrcali po kuci, ruseci i lomeci sve pred sobom.

„Clear!!!”, urlali su, jedan po jedan, provaljujuci iz sobe u sobu. Cula je kako nogama razvaljuju vrata.

-o-


Sedokosi je otisao. Oziljak je okupio ostale vojnike oko sebe, nesto im govorio, pogledavajuci prema njoj. Ostali vojnici takodje su je pogledavali, a ono sto im je citala na licima nije joj se dopadalo ni malo.

Jedan od vojnika ode do vrata i zakljuca ih. Ostali je okruzise, kao copor vukova koji opkoljava zrtvu.

„Take off your clothes, bitch!”, viknu Oziljak. Gledala ga je ne razumejuci šta zahteva od nje. „Are you deaf?”, viknu. „Take off!!!”, razdra se ponovo, pokazujuci prstom ka njoj, a zatim se hvatajući za kosulju i cimajuci je.

Shvatila je sta se od nje trazi. „Ne, ne, zamuca, vrteci glavom. Molim vas, ne.”

„Hold her!” naredi Oziljak, a vojnici je uhvatiše za ruke i podigose na noge.

...................................................................

-o-


Pred ocima bila je Lara . Kao da je gledala i pozivala. Njeno lice nalazilo se tu, tacno ispred nje......Ustala je i otisla na poslednji sprat...Stala je na ivicu....

Ti si moje svetlo i moja tama.


Pokusali su iskopati te

Sa sretnim vidom iz ocinjih jama.


I bez ociju Te mojih vidim


Jer Ti si

Moje svetlo

I moja tama.

Suze nisu bile sad tu.....

Bez komentara....

Nelofer Pazira gained quite a bit of notoriety last fall after the North-American release of the film Kandahar. The semi-documentary is the story of a Canadian journalist and Afghan exile, played by Pazira, who attempts to return to her homeland to help her sister, who is depressed and suicidal as a result of Taliban rule. Kandahar is based on Pazira’s own story: she and her family emigrated to Canada from Afghanistan in 1989, when she was 16, and Pazira did attempt to go back to her homeland to help a suicidal childhood friend in the 1990s.
http://www.ideacityonline.com/presenter ... er-pazira/

http://kcns.org.rs/NeloferPazira.pdf

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/ ... ol.sr.html

[LeDeNa_]

Rado bih ali je daleko i radim.Hvala u svakom slucaju

[LeDeNa_]

''


Cekaj me, sapnula joj je ili joj se tako ucinilo. Dugo se mucila pokusavajuci se setiti sna. Jedna od igri koju je najvise volela. Docekati jutro, uhvatiti delove odsanjanoga i onda iz njih izgraditi pricu. Vrlo cesto je bila svesna da je od delova napravila neku sasvim novu celinu i nikada nije bila sigurna koliko od toga pripada javi, a koliko snu.
Nije joj videla lice, nije znala ko je. Glas je bio ugodan. Njoj, naviknutoj na poslusnost cinilo se sasvim prirodno poslusati je.
Zaspala je drzeci u umu misao, Cekacu te...
Dugo snovi nisu doneli nista i uspomena na tihu nocnu naredbu je vec izbledela.

Setala se parkom jedno vece. Povetarac je doneo osvezenje telu.
Dodirnula je strankinja u prolazu. Pogledom samo. Zastala je i uperila oci, svetloplave.. Osetila se golom i nezasticenom. Namrstila se pokusavajuci zaustaviti njeno prodiranje. Podigla je ruke ispred sebe da joj ne dopusti priblizavanje iako je usla u nju nepoznatim putem. Zatvorila je brzo oci shvativsi da su izdajice njene duse i pozurila napred. Strankinja je nastavila svojim putem, a ona je znala da je deo nje otisao sa njom.

Zaspala je drzeci u umu misao, VRATI ME....
Dugo snovi nisu doneli nista, pa ipak se budila nesretna. Nije se mogla pronaci. Kao da je neko odneo komadic sa sobom.

Covek se navikne na sve. I ziveti nesretan i ziveti polovican. Ponekad gledas u prazno pokusavajuci otkriti gde ti je put, ponekad nisi prisutan kada su oko tebe radosni ljudi, ponekad reagujes burno na rec izrecenu bez zle namere. Ali ides dalje, po svom.

Doslo je jutro. Jedno u nizu nedeljnih... sto nude ostanak na toplom, setnju parkom ili posvecenosti kuci. Mehanika njenog prezivljavanja zacrtala je plan i polovicnost njene svesti krenula je u ispunjenje.
Uvece se samo zacudila borama na licu sto je vreme donelo, a ona se nije pomakla nakon snova i susreta.
I jos jedan zivot utone u prosecnost dok covek ne shvati da cekati mozemo samo grabeci koracima prema cilju.

[LeDeNa_]

...Kako si lepa...
Mogla bih satima da posmatram obline tvog tela,uzvisenja i prostranstva. Ni jedno umetnicko delo prirode ne ume da pokrene tu obuzetost koju jedan pogled na tebe ogoljunu stvara....
Ne volim te obucenu...
Dok skidam tkaninu po tkaninu,kao da skidam okove kojima si vezana. Stegnuta,ogranicena,kontrolisana. U odeci si marioneta,gola si moja i slobodna. Milujem te pogledom,puna divljenja,prestravljena osecajem kojim me opsedas. Ulazis u mene i isscekivanju mog prodora,nesvesna moci koju imas,tada kada si najizlozenija i najslabija. Kada te obuzme stid,milion znakova pitanja i uzvika leprsaju oko tebe,oci gore od strasti,pozude i straha. Krijes se od mene,2 zene koje se boje pogleda u sebe u ocima one druge. Pogleda u sve ono sto je nemoguce i jedino ispravno....
Ali u ovim momentima nemoguce ne postoji. Postojimo samo mi,nerazdvojive,spojene i jedine stvarne. Skoncentrisana sreca cele neprozivljene buducnosti. Nasa 4 zida,u kojima svi drugi zidovi postaju poput prasine koja nasim ceznjivim disanjem nestaje.
Mirna si. Povremeni drhtaj prozima te velelepne pejzaze koje je neko nazvao telom. Koja prosta rec za obuzimajuci prizor,za citave price koje se nalaze u mirisu,u trenu postojanja. Tvoje telo mi govori sve istine,njegovi drhtaji su molbe i zaveti.
Bojim se da prekinem ovaj trenutak,da zakoracim ka tebi. U tisini,u nama,u osecaju ne postoji vreme. Stalo je kada sam te ogolela,kada si mi dopustila da te zarobim. Odjek moje potpetice pokrece kazaljke,tvoji predorgazmicni drhtaji duse me prizivaju. Doticem te blago,mozda mi se samo i cini. Bozanstvena si,izvor najcistije bludi. Neiscrpni izvor mog divljenja,moje gladi,moje posesivnosti.Zelim da umres u meni i da te rodim ponovo. Zelim svaki tvoj dah da udahnem, da svaki otkucaj srca postane moj ritam, tvoje oci moje smernice. Da sagradim tvrdjavu u tvojoj dusi,ciglama onih srusenih zidova koji te ogranicavaju,zelim da se zazidam u toj gradjevini nase ljubavi.
Zelim da verujem u cudo...
Moje suze prate puteve prstiju,jedna je zabunom kanula iz tvog oka.
Sirim ti noge svojim butinama,moje grudi se spustaju na tvoje,prsti isprepletani,poput svega sto si ti ti i svega sto sam ja,u trenu kada se granice brisu,kada ostaje samo jedno mi...Ne postoji proslost,ne postoji buducnost.Zivele smo za ovaj trenutak,on je dostojan umiranja,ovo je nasa kuca,nas dom. Koza tvog neznog vrata je pod mojim zubima,zarivam nokte u tvoje sake. Znam da ti sve nije dovoljno,da me zelis u sebi,da zelis osetiti spolja svu bol potisnutih krika sa kojima se radjam u toj prelepoj dusi. Drhtis ispod mene,zemljotresi oblina se sire na mene,spajamo se. Pustam topli mlaz mokrace da se sliva niz tvoje medjunozje,moji prsti traze put,razmazuju urin po tebi,mesaju ga sa nektarima zelje. Spustam glavu,zelim te osetiti,zelim tvoj ukus,moj ukus,zelim te u sebi. Kako si uska... Spustam poljubac na vlazne usne,nozdrve mi se pune tim opojnim mirisom,kao narkoman sa jedinom potrebom i jedinim zadovoljstvom...Ti si moja linija. A ja sam tvoja, na tvom levom dlanu,tamo izmedju volje i straha. Usne su nam spojene u stidljivom poljupcu,jezik mi kruzi govoreci ti necujno sve reci koje mi dusa place. Otvaras se,primas me,prepustas mi se. Sebi. Zelim da se nadjem u tebi. Prodirem jezikom,lagano,sporo,pustam te da me usmeravas,da uvucuces moj jezik i vodis ga ka tvrdjavi gde si me zatvorila. Siris mi se,kao da zelis da me progutas celu,prodirem sve dublje,besomucno i divlje trazeci sebe u tom tunelu koji me zabljeskuje svetloscu tvoje podatnosti i krhkosti. Prodirem vise i jace,mozda me i ti obuzimas. Granica nema. Stiskam ti struk,nestajem medju tvojim nogama,drhtim od tvojih drhtaja,vristim bezglasno i ipak cujem svoje odjeke,eho,tvoj glas mojih misli.
Svrsavas na meni,oko mene,u meni,ispod mene,treses se,nesposobna da prekines telesne krike,trzaje borbe razuma i zelje,trzaje radjanja ljubavi i smrti sigurnosti,trzaje straha i ovisnosti.

Drhtaji duse postaju kontrakcije racionalnosti kojima me izguravas iz sebe,dok toplina tvoje duse nestaje u vlaznom,suzavajucem tunelu i istera me pred neonsko svetlo realnosti.

Uzimam gutljaj vina da sto brze zaboravim tvoju slatkocu,pustamo reci da nadglasaju vrisku u nama, pravimo grimase koje se definisu kao osmesi,palim cigaru da ne moram da gledam nestanak one koja je mogla biti...
Zatvaras dugmad na kosulji,poput kopci kojima nasu ljubav vracamo u kavez ovih zidova na 4. nebu,suvise moguci da se lazemo da smo na sedmom,i prevelike kukavice da se spustimo na prvi.

Oblacis cipele tudjih zelja i gazis presporo preko ovog trenutka vecnosti u kojem ostaju nerodjeni zivoti.
Ne volim te na rastanku...