- 07 Jan 2011, 20:34
#2094732
Tog dana, kada je Sale smešten u ludnicu, tumaram bez cilja.
Na Bulevaru revolucije stajem kod poznate tezge napravljene na haubi "vartburga", na kojoj je rasprostrt peškir, a na peškiru dezodoransi nepoznatog proizvođača, knjige orijentalnih znanja i izdanja šabačke izdavačke kuće "Koitus". I nova knjiga "Japansko seksualno umeće - saveti za Srbe". Nisam ni znala da je izašla. Simpatični Stanko, nediplomirani filozof, viče "Hajde, Srbine, da razmrdaš butine".
I čim me je ugledao, video je užas na mom licu. Užas. I ništa me nije pitao. Počeo je odmah da pakuje tezgu. Izvadio je taj japanski seks za Srbe, tu knjigu na kojoj sam radila kao korektor, i dao mi je. I zaključao je "vartburg". I zagrlio me. I odveo me u kafanu Starac Vujadin. Smrdelo je na pržen luk. Ali, pili smo vino. Puno vina. I pričali o Kantu i kategoričkom imperativu. I, o Bogu. Puno o Bogu. I o tuđim bogovima.
I bio je fantastično prijatan, i pametan i inspirativan, i obrazovan, i osim što je imao karijes na kečevima, imao je predivne krupne oči, oči jelena. Oči jelena. Kako to ranije nisam primetila? I ništa me nije pitao. I ja sam malo počela da zaplićem jezikom, napijajući se od vina i od suza koje su padale na unutra, u moje oči, u moje srce. I samo sam htela da mu se obisnem oko vrata i da tako, neutešna, zaspim. Da se dugo, dugo ne probudim.
Stanko je to shvatio. Kad smo popili drugu flašu "Vranca", moglo je biti oko tri popodne. U tri i pet bili smo u njegovom stančiću u prizemnoj zgradi u Čučuk Staninoj ulici, tu, odmah iza ćoška. Ljubili smo se. I vodili ljubav.
Plakala sam, sve vreme sam plakala. Stanko je to razumeo.
I onda je bilo sedam sati. Nisam znala šta bih sada sa tim poslepodnevom, sa Stankom, sa tom tezgom, sa tom iznenadnom, neočekivanom pričom, japanskim seksom za Srbe, sa mojom porodičnom tragedijom koja me je čekala kod kuće.
Bila sam zbunjena.
"Da sam znao da ti i ja... možemo... da ja imam šanse kod tebe... Život je čudo... Anđelka... Ja sam dobio papire... I prekosutra odlazim, iseljavam se u Južnu Afriku. Bežim iz ovog brloga... Da sam znao..."
"Sve je u redu", rekla sam i stvarno sam tako mislila. "Stanko, ti si divan", rekla sam i stvarno sam tako mislila. "Ti si moj prijatelj", rekla sam i stvarno sam tako mislila.
"Pisaću ti", rekao je, i možda je tako mislio...
"Želim ti svu sreću ovoga sveta", rekla sam i stvarno sam tako mislila.
Napolju, Srbija je reklamirala obnovu i izgradnju. Kosovo je tek posle bombardovanja postalo poprište prave srpske tragedije, u Srbiji su se desila mnoga nova nerešena ubistva, i strahote su smenjivale jedna drugu.
Ali, ja sam prestala da čitam novine i da gledam televiziju. Otkako je Sale u ludnici, mama i ja se skoro više ni ne dotičemo politike. Tata rešava ukrštene reči. Ja pišem ovaj dnevnik i dobijam još neke knjige za korekturu. Zarađujem po malo, vrlo malo, ali se dobro osećam, jer radim ono što volim.
Ne govorimo ni o našem siromaštvu. O našem odjednom strašnom siromaštvu. Ne, utišali smo se posle bure.
Danas je 31. decembar 1999. godine i mama peče svinjske kolenice. Tata secka sastojke za rusku salatu. Radio tiho svira. Raspoloženje, posle posete Saletu, od koje se uvek svi razbolimo, polako mi se popravlja...
Čudno - 29. aprila 2000. napuniću 38 godina. To je ni malo, ni mnogo. Ništa mi nije žao.
Osećam se veoma mladom, iako ponekad pomislim kako mi je deset godina otišlo uludo.
Neću nigde ići na doček. Ostaću sa njima. Želim da ostanem sa njima, prvi put posle toliko godina. Ostaću sa mamom i tatom.
Ja ću biti njihova novogodišnja jelka, i sneg nad Beogradom i zvezdano veče.
I poklon.
I voleću ih, bez stida, kao nikada.
I poljubiću mamu.
I reći ću im svoju malu, divnu tajnu.
Koju niko ne zna, tajnu začetu onog popodneva kad su odveli Saleta.
Koju ne zna ni Stanko, koji je otišao na kraj sveta da počne novi život.
A novi život je tu, u meni.
Sad ću da uđem u kuhinju, u kojoj oni čangrljaju sudovima i ni ne sanjaju, da sve mora da bude bolje, da ova naša agonija mora da se završi.
Sad ću da uđem i da im kažem.
Da sam u drugom stanju već tri meseca!
I da se neću udati za oca deteta!
I da ću ga vaspitati kao pravoslavnog hrišćanina.
I da će ono, od mene, naučiti da je Srbin.
I da će se zvati, Đorđe, ako bude dečko.
I da ću ga zvati "Đole".
I da će, ako bude devojčica, dobiti neko divno ime sa kojim će, stvarno, moći da napravi nešto.
"Anđelka, samo hrabro", kažem sebi, i sa osmehom i ogromnim olakšanjem pišem jednu reč.
Kraj.
(Mirjana Bobić Mojsilović: "Dnevnik srpske domaćice")
fazonu
