- 07 Nov 2010, 10:38
#2039640
Pisala sam u moj temi crtica ali ako ima sta ko da doda...samo napred 
Inercija je po mom mišljenju, druga najznačajnija sila u prirodi. Kako u fizici, tako još više u životu.
Svako telo ima težnju da nastavi svoje kretanje. U idealnim uslovima, bez trenja i drugih spoljnih uticaja, to kretanje bi se nastavilo beskonačno.
Potrebna je velika energija, da bi telo koje se kreće odredjenom brzinom promenilo pravac ili se zaustavilo.
To se u životu izuzetno često odslikava, na raznorazne načine. Često živimo po inerciji. Zato jer nam je lakše da idemo već uhodanom stazom, nego da menjamo smer ili naglo stanemo.
Društvo je kranjnje inertno. Vladaoci su to još jako davno ustanovili. Zato su promene najčešće samo kozmetičke, ali ne i suštinske prirode. Revolucionarne promene se dešavaju retko, i uvek su praćene snažnim lomovima. I uvek ostaje konstatacija "nekada je bilo bolje..." jer je teško suočiti se sa novim smerom i novim okolnostima. Neki se nikada i ne suoče. Živeti u prošlosti pruža veliku utehu.
Lakše je i udobnije, komfornije, prepustiti se inerciji, ući u kolotečinu i ne ulagati energiju u menjanje svog pravca, čak u ukoliko uočimo da on nije ispravan. A zaustavljanje, nagli zastoj, prouzrokuje pravi lom.
I tako, stotine i hiljade ljudi kreću se svojim šinama svesni, da taj put često nije dobar, da ponekad vodi pravo u ponor, ali nevoljni da ulože veliku energiju koja je potrebna da bi se taj pravac promenio, da bi se izašlo iz prtine i promenilo nešto iz osnova.
Inercija je neumoljiva. I deluje uvek. Čak i kada si je jednom savladao, ona je ponovo tu, i pri svakoj novoj prilici moraš je savladavati ponovo.
Što si stariji, to teže menjaš smer kretanja. Inercija postaje neka vrsta utehe, jer te čuva u svojoj čauri. A čaura kao čaura, sprečava te da pogledaš napolje, i vidiš da si možda već na ivici provalije.
Inercija je po mom mišljenju, druga najznačajnija sila u prirodi. Kako u fizici, tako još više u životu.
Svako telo ima težnju da nastavi svoje kretanje. U idealnim uslovima, bez trenja i drugih spoljnih uticaja, to kretanje bi se nastavilo beskonačno.
Potrebna je velika energija, da bi telo koje se kreće odredjenom brzinom promenilo pravac ili se zaustavilo.
To se u životu izuzetno često odslikava, na raznorazne načine. Često živimo po inerciji. Zato jer nam je lakše da idemo već uhodanom stazom, nego da menjamo smer ili naglo stanemo.
Društvo je kranjnje inertno. Vladaoci su to još jako davno ustanovili. Zato su promene najčešće samo kozmetičke, ali ne i suštinske prirode. Revolucionarne promene se dešavaju retko, i uvek su praćene snažnim lomovima. I uvek ostaje konstatacija "nekada je bilo bolje..." jer je teško suočiti se sa novim smerom i novim okolnostima. Neki se nikada i ne suoče. Živeti u prošlosti pruža veliku utehu.
Lakše je i udobnije, komfornije, prepustiti se inerciji, ući u kolotečinu i ne ulagati energiju u menjanje svog pravca, čak u ukoliko uočimo da on nije ispravan. A zaustavljanje, nagli zastoj, prouzrokuje pravi lom.
I tako, stotine i hiljade ljudi kreću se svojim šinama svesni, da taj put često nije dobar, da ponekad vodi pravo u ponor, ali nevoljni da ulože veliku energiju koja je potrebna da bi se taj pravac promenio, da bi se izašlo iz prtine i promenilo nešto iz osnova.
Inercija je neumoljiva. I deluje uvek. Čak i kada si je jednom savladao, ona je ponovo tu, i pri svakoj novoj prilici moraš je savladavati ponovo.
Što si stariji, to teže menjaš smer kretanja. Inercija postaje neka vrsta utehe, jer te čuva u svojoj čauri. A čaura kao čaura, sprečava te da pogledaš napolje, i vidiš da si možda već na ivici provalije.
"...s toga nema potrebe za odgovorom...
