- 06 Sep 2010, 02:26
#1967964
bavim se fotografijom, a pre svega pisanjem, želela bih samo par mojih stvari da podelim sa vama. nekima će verovatno biti bljutave, ali ja sam se svojski trudila da ne preteram.
1
Koža mu smrdi na tuđe prisustvo.
Previše je nestrpljiva za nevericu, za istinu slušalice nije spremila i preko očiju joj se prevlači egocentrična mrena. Ustaje, i kao iz zverinjaka pljuje bujicu razjarenih misli obojenu teškim ljubicastim sumrakom tako da svaka misao zapljusne zubnu gledj posivelu od ljubomore.
On hrabro drži tišinu u svom ždrelu mirnom, koja bi njegovoj voljenoj, kada bi se drznula da svojim tananim nožicama odskoči o glasne žice i u letu se pretvori u zvuk, polomila vilice, kako se ne bi naglas sećala čupajući njihovu ljubav za pramen zaborava kako joj je zvezde brao u grozdovima.
On i dalje želi da joj pravi ljuljaške od pogleda i šatore od dlanova. Ares u njoj raste kao kvasac, otima joj rožnjace i natapa ih kiselinom.
Trepavice joj se pretvaraju u srču. Čuje kako joj srce reži. Na jagodicama se lepi limfa otkinutih leptirovih krila. Pri samoj pomisli da postoji mogućnost da ga deli sa drugom živci gube svoju izolaciju i ovo je oseka oseke njene snage.
Vraća se u fotelju.
Oslepljena zavišću, iz buketa poklona koji su stizali sa adrese najlepših trenutaka vadi dugu i razapinje je kroz prste.
Kroz sve te boje, ona vidi njegove oči, dve ugljane ulice koje nemaju kraj. Sa njihovog asfalta se vraca u stvarnost. Gleda mu u ruke, vrlo grube, prožete punim modrim venama, koje na njenoj koži postaju najfinija svila.
Trgla je nogu iz Aresove zamke, vraća osmeh na lice i poziva ga na zalogaj Sunca.
Sokrat je trpeo gluvi pritisak porodjaja njegove istine za koju je tvrdio da je jedino ona ispravna.
Sokrat nije bio zaljubljen.
2
Naša sledeća ponuda je izrazito retko čisto, neizgaženo, nepročitano srce. Efikasno se adaptira vašem đonu, gluvo je i gleda kroz paučinu.
Cena – prstohvat laži.
Molim – prvi put, drugi put…
Prodato! – gospodinu sa neiskrenim zenicama i jeftinim nebom iznad glave.
Ali, dragi, kada već kupuješ na aukciji, ne daješ više od onoga za koliko si kupio.
Bravo! Kupio si i udahnuo život jednoj fus noti.
Uplašio si mi nebo i sad misliš da možeš da odeš? Prodaj nekoj drugoj ovu šaku obećanih minuta i lisnatih pogleda. Pokloni nekoj trećoj one bezdušne poljupce zgužvane kao ćebe između nogu deteta koje se plaši da zaspi.
TI si đon.
Napiješ mi kožu noktima, udariš me ćutanjem, lomiš mi kazaljke škripom usana, sakriješ se i čekaš da mi strah sasvim pokisne i onda se vratiš sa peškirom plute ujeda.
Napravila sam jastučnicu od neprospavanih noći i progutanog vazduha na kojoj ću odmarati ono „fališ mi“ pre nego što se, AKO se vratiš.
Vreme će mi razapeti kožu pre nego što se vratiš. Svejedno, sačekaće te moja umorna i izbledela senka, i zagrliće tvoj pogled i svest.
...i neke pesmice?
1
ljubomorna sam na leptira
koji te slučajno dotakne u letu predveče
kad nedostaješ
gubim motivaciju
i čulo mirisa
zaboravljam jezik
inspiriše me šuplje
ne vidim kišu
klečim na poslednjem stepeniku
i neću više nikada da pevam
suton je siv
sunce je hladno
živim u šatoru tvoje pažnje
one koju sam nekada imala
vreme mi boji nokte u žuto
snovi gube penu
a ja te i dalje čekam
u isto vreme
na istom mestu
tamo gde ti je srce nekada
brže kucalo kad me vidiš.
tamo gde si obećao.
alea iacta est.
2
pa ti ne umeš da voliš
kad iz sve snage udariš
vilicom koja ćuti
od limuna je tvoj pogled
smeješ mi se
kad brojim unazad
gutam
gnječim
svaki minut tvoje arogancije
zbog tebe ne znam šta je slatko
i sečem zanoktice uništenim papirom
ne postoji vreme
samo onoliko koliko sam uspela da prećutim
pa ti ne umeš da voliš
odvratan si
i gadiš mi se
i želim te još više
asocijalan si u svetu u kom ti dajem
pa ti ne umeš da voliš
soliš rane tamo gde ih nema
lomiš dušnik mom strpljenju
i bahato mlatiš
polomljenim rukama koje sam ti poklonila
smejte mi se
svi vi koji dobijate nazad onoliko koliko volite
moja ljubav je invalid i ne ume da plače...
3
pustite me
da pljunem na kazaljke
da polomim pravila
da ogluvim na ćutanje
da igram pored bola
i osmehu polomim vrat
pustite me
da obučem kožu
i ofarbam prazno u crno
da operem kosu zavisti
i izdrobim kičmu strpljenju
pustite me
da pocepam vremenu haljine
i odsečem toleranciji prste
da čekanju polomim noge
da popijem gluposti krv
oslepim sreću i ućutkam ludilo
pustite me
da iskopam oči njegovom dobro jutro
i poželim sebi laku noć
1
Koža mu smrdi na tuđe prisustvo.
Previše je nestrpljiva za nevericu, za istinu slušalice nije spremila i preko očiju joj se prevlači egocentrična mrena. Ustaje, i kao iz zverinjaka pljuje bujicu razjarenih misli obojenu teškim ljubicastim sumrakom tako da svaka misao zapljusne zubnu gledj posivelu od ljubomore.
On hrabro drži tišinu u svom ždrelu mirnom, koja bi njegovoj voljenoj, kada bi se drznula da svojim tananim nožicama odskoči o glasne žice i u letu se pretvori u zvuk, polomila vilice, kako se ne bi naglas sećala čupajući njihovu ljubav za pramen zaborava kako joj je zvezde brao u grozdovima.
On i dalje želi da joj pravi ljuljaške od pogleda i šatore od dlanova. Ares u njoj raste kao kvasac, otima joj rožnjace i natapa ih kiselinom.
Trepavice joj se pretvaraju u srču. Čuje kako joj srce reži. Na jagodicama se lepi limfa otkinutih leptirovih krila. Pri samoj pomisli da postoji mogućnost da ga deli sa drugom živci gube svoju izolaciju i ovo je oseka oseke njene snage.
Vraća se u fotelju.
Oslepljena zavišću, iz buketa poklona koji su stizali sa adrese najlepših trenutaka vadi dugu i razapinje je kroz prste.
Kroz sve te boje, ona vidi njegove oči, dve ugljane ulice koje nemaju kraj. Sa njihovog asfalta se vraca u stvarnost. Gleda mu u ruke, vrlo grube, prožete punim modrim venama, koje na njenoj koži postaju najfinija svila.
Trgla je nogu iz Aresove zamke, vraća osmeh na lice i poziva ga na zalogaj Sunca.
Sokrat je trpeo gluvi pritisak porodjaja njegove istine za koju je tvrdio da je jedino ona ispravna.
Sokrat nije bio zaljubljen.
2
Naša sledeća ponuda je izrazito retko čisto, neizgaženo, nepročitano srce. Efikasno se adaptira vašem đonu, gluvo je i gleda kroz paučinu.
Cena – prstohvat laži.
Molim – prvi put, drugi put…
Prodato! – gospodinu sa neiskrenim zenicama i jeftinim nebom iznad glave.
Ali, dragi, kada već kupuješ na aukciji, ne daješ više od onoga za koliko si kupio.
Bravo! Kupio si i udahnuo život jednoj fus noti.
Uplašio si mi nebo i sad misliš da možeš da odeš? Prodaj nekoj drugoj ovu šaku obećanih minuta i lisnatih pogleda. Pokloni nekoj trećoj one bezdušne poljupce zgužvane kao ćebe između nogu deteta koje se plaši da zaspi.
TI si đon.
Napiješ mi kožu noktima, udariš me ćutanjem, lomiš mi kazaljke škripom usana, sakriješ se i čekaš da mi strah sasvim pokisne i onda se vratiš sa peškirom plute ujeda.
Napravila sam jastučnicu od neprospavanih noći i progutanog vazduha na kojoj ću odmarati ono „fališ mi“ pre nego što se, AKO se vratiš.
Vreme će mi razapeti kožu pre nego što se vratiš. Svejedno, sačekaće te moja umorna i izbledela senka, i zagrliće tvoj pogled i svest.
...i neke pesmice?
1
ljubomorna sam na leptira
koji te slučajno dotakne u letu predveče
kad nedostaješ
gubim motivaciju
i čulo mirisa
zaboravljam jezik
inspiriše me šuplje
ne vidim kišu
klečim na poslednjem stepeniku
i neću više nikada da pevam
suton je siv
sunce je hladno
živim u šatoru tvoje pažnje
one koju sam nekada imala
vreme mi boji nokte u žuto
snovi gube penu
a ja te i dalje čekam
u isto vreme
na istom mestu
tamo gde ti je srce nekada
brže kucalo kad me vidiš.
tamo gde si obećao.
alea iacta est.
2
pa ti ne umeš da voliš
kad iz sve snage udariš
vilicom koja ćuti
od limuna je tvoj pogled
smeješ mi se
kad brojim unazad
gutam
gnječim
svaki minut tvoje arogancije
zbog tebe ne znam šta je slatko
i sečem zanoktice uništenim papirom
ne postoji vreme
samo onoliko koliko sam uspela da prećutim
pa ti ne umeš da voliš
odvratan si
i gadiš mi se
i želim te još više
asocijalan si u svetu u kom ti dajem
pa ti ne umeš da voliš
soliš rane tamo gde ih nema
lomiš dušnik mom strpljenju
i bahato mlatiš
polomljenim rukama koje sam ti poklonila
smejte mi se
svi vi koji dobijate nazad onoliko koliko volite
moja ljubav je invalid i ne ume da plače...
3
pustite me
da pljunem na kazaljke
da polomim pravila
da ogluvim na ćutanje
da igram pored bola
i osmehu polomim vrat
pustite me
da obučem kožu
i ofarbam prazno u crno
da operem kosu zavisti
i izdrobim kičmu strpljenju
pustite me
da pocepam vremenu haljine
i odsečem toleranciji prste
da čekanju polomim noge
da popijem gluposti krv
oslepim sreću i ućutkam ludilo
pustite me
da iskopam oči njegovom dobro jutro
i poželim sebi laku noć
