- 10 Jul 2012, 23:28
#2409195
Pozdrav svim ljudima dobre volje na ovom forumu,
U poslednjih nekoliko meseci prozivljam zaista tezak period u svom zivotu, te sam morao nekome da se otvorim, da podelim ono sto me muci.
Naime, imam 28 godina. Imam uspesnu karijeru dobro drustvo, jedan relativno normalan i solidan zivot. Uprkos tome sam, ipak, veoma nesrecan.
Vec nekoliko meseci se intenzivno druzim sa jednim momkom (kojeg znam nekoliko godina) sa kojim idem na treninge, na pice, zurke. Zaista nam je extra. Skoro da ne prodje dan, a da se ne vidimo ili ne cujemo telefonom, porukama itd.
Problem je u tome sto svi, pa i taj moj drugar, misle da sam str8, sto je, naravno, potpuno netacno. Samo jednom u zivotu, kada sam imao 21 godinu mi se neko tako jako svidjao kao sto je to sada slucaj sa ovim drugarom. Zaljubio sam se do usiju u njega. Slusam pazljivo svaku njegovu rec, volim da sam u njegovoj blizini, odusevljava me svojim stavovima, fizicki je prelep... ma nema sta mi se na njemu ne dopada. Dok ga gledam i slusam zamisljam kakav bi osecaj bio da ga zagrlim, poljubim i ne ispustam iz svojih ruku.
Nevolja je u tome sto on ne zna za moja osecanja i sto je skoro sasvim sigurno str8. Doduse ne mogu biti 100 posto siguran da je hetero s obzirom na odredjene detalje koje sam u razgovoru sa njim primetio. Ali, sa druge strane, bojim se da razmisljam logikom "sta je babi milo to joj se i snilo", pa tako pokusavam da nalazim signale koji upucuju na to da je mozda i on gay.
Svaki put kad se vidimo prozivljavam emotivni tornado. Sa jedne strane uzivam sto sam u njegovom drustvu, sto smo dobri ortaci i sto imam priliku da kvalitetno provodim vreme sa njim, dok sa druge strane, strasno patim sto ne mogu (ili ne smem) da izrazim svoja istinska osecanja.
Da li se neko nasao u slicnoj situaciji? Zaista mi je potreban ozbiljan savet. Ponekad se tesim pa kazem sebi "sta tebi zapravo fali? Posmatraj to na sledevci nacin: imas dobrog ortaka sa kojim treniras, ides na leytovanje, izlazis uvece u grad itd. Dakle, taj odnos ima sve odlike jedne veze, sem fizickog kontakta". Ako tako posmatram na citav slucaj, onda mi bude malo lakse, jer gledam to kao na neku vrstu platonske ljubavi. Ali opet, srce mi se lomi kad ga vidim, a ne mogu da budem s njim...
Znam da sve ovo verovatno zvuci pateticno, ali sta da radim kad se tako oseceam...
Hvala na razumevanju
U poslednjih nekoliko meseci prozivljam zaista tezak period u svom zivotu, te sam morao nekome da se otvorim, da podelim ono sto me muci.
Naime, imam 28 godina. Imam uspesnu karijeru dobro drustvo, jedan relativno normalan i solidan zivot. Uprkos tome sam, ipak, veoma nesrecan.
Vec nekoliko meseci se intenzivno druzim sa jednim momkom (kojeg znam nekoliko godina) sa kojim idem na treninge, na pice, zurke. Zaista nam je extra. Skoro da ne prodje dan, a da se ne vidimo ili ne cujemo telefonom, porukama itd.
Problem je u tome sto svi, pa i taj moj drugar, misle da sam str8, sto je, naravno, potpuno netacno. Samo jednom u zivotu, kada sam imao 21 godinu mi se neko tako jako svidjao kao sto je to sada slucaj sa ovim drugarom. Zaljubio sam se do usiju u njega. Slusam pazljivo svaku njegovu rec, volim da sam u njegovoj blizini, odusevljava me svojim stavovima, fizicki je prelep... ma nema sta mi se na njemu ne dopada. Dok ga gledam i slusam zamisljam kakav bi osecaj bio da ga zagrlim, poljubim i ne ispustam iz svojih ruku.
Nevolja je u tome sto on ne zna za moja osecanja i sto je skoro sasvim sigurno str8. Doduse ne mogu biti 100 posto siguran da je hetero s obzirom na odredjene detalje koje sam u razgovoru sa njim primetio. Ali, sa druge strane, bojim se da razmisljam logikom "sta je babi milo to joj se i snilo", pa tako pokusavam da nalazim signale koji upucuju na to da je mozda i on gay.
Svaki put kad se vidimo prozivljavam emotivni tornado. Sa jedne strane uzivam sto sam u njegovom drustvu, sto smo dobri ortaci i sto imam priliku da kvalitetno provodim vreme sa njim, dok sa druge strane, strasno patim sto ne mogu (ili ne smem) da izrazim svoja istinska osecanja.
Da li se neko nasao u slicnoj situaciji? Zaista mi je potreban ozbiljan savet. Ponekad se tesim pa kazem sebi "sta tebi zapravo fali? Posmatraj to na sledevci nacin: imas dobrog ortaka sa kojim treniras, ides na leytovanje, izlazis uvece u grad itd. Dakle, taj odnos ima sve odlike jedne veze, sem fizickog kontakta". Ako tako posmatram na citav slucaj, onda mi bude malo lakse, jer gledam to kao na neku vrstu platonske ljubavi. Ali opet, srce mi se lomi kad ga vidim, a ne mogu da budem s njim...
Znam da sve ovo verovatno zvuci pateticno, ali sta da radim kad se tako oseceam...
Hvala na razumevanju
)
Pa ti si romantik 
