hit susret no1.
dopisujem se ja dugo dugo sa jednim likom preko ICQa, i pričamo isključivo o filmovima, ukusi nam se poklapaju, sve super... i on predloži da odemo zajedno da gledamo neki film.
dogovorimo se mi za Dom Sindikata, nisam videla sliku, naravno, nisam ni tražila, jer nisam zapravo ni htela da se spandjavam sa njim. ali opet, zanimljivo mi je i to iskustvo.
pojavljuje se tip, koji izgleda tačno onako kako sam ja zamišljala likove koji iskaču iz žbunja u parkovima i pokazuju narodu svoje donje pipe.
odgledali smo mi taj film, a ja sam ga sa toliko pažnje gledala, da se uopšte ne sećam koji je bio
krenuo on posle toga da me muva (kako nije osetio moju energiju, sunce ti, nije mi jasno), ali sam ga maximalno iskulirala. no, nastavili smo dugo posle toga da pričamo o filmovima, ali samo preko ICQa
hit susret no.2
kuckam se ja preko cheta i foruma sa jednom forumašicom, i sve super, ma fenomenalno... zaljubimo se ko tetrebi, a ni slike ne razmenismo, to je neki osećaj koji ja ne mogu da objasnim.
razmenimo u medjuvremenu slike, šacnem ja da je to jedno super simpa stvorenjce, po spiki i slici, i odlučim da prihvatim live upoznavanje, ali opet, bez nekih prevelikih očekivanja, iako sam se zaljubila, ali ipak sam toliko racionalna, da mogu neke stvari da iskontrolišem
i tako, dolazim ja na dogovoreno mesto, a ono tamo žensko čeljade sa kosicom od 2 cm dužine (skoro pa ćelavo izgleda), ženska majica, narandzasta, bez brusa (na šta sam ja, malo je reći, alergična), šorc, sa nekim medama, koji je više izgledao kao donji deo bebi-dola, nego kao šorc, neke božemesakloni patike, sedi na klupi, tj. poluleži, sa podignutim nogama. a ja snob, koji je jednostavno snob (tu nema šta da se objašnjava). krenemo mi jednim putem, a ona priča o nekim kriminalcima, o bivšim ljubavima (alergična na n-ti stepen kad mi neko o tome priča pri prvom susretu)brblja 300 na sat, skakuće okolo dok priča (a sise skakuću u istom ritmu ispod one uske majice,meni žmarci podilaze)... a ja se sve vreme pitam: o majko mila, šta sam ja bogu zgrešila da me ovako kažnjava
no, takav um, tako osećajna i mazna osoba, puna razumevanja, zrela, dobra, jednom rečju divna. moja osećanja su nadvladala moj snobovski razum, mislim, prvi put u životu.
danas, posle dve godine, pitam se: čime sam ja zaslužila tako divnu osobu koja će me toliko voleti i poštovati
(to ti je kad verujes ljudima koji ti kazu da je blind dejt super) 
Mada vise mislim da sam imala LUDU srecu u svemu tome...
jao majko moja... ocito sam imao romansu ali sam toliko demenciozan da sam zaboravio sa kim...
..nismo, nismo.. osim onog kafenisanja nishta! Nadam se da nisi i to zaboravio 
