Кад сам увече излазио у провод, у кафиће, сауне и секс клубове, ишао сам са намером да се креснем, да се проведем, да се испразним, смирим, растеретим, да можда упознам и неког интересантног лика.
Био бих расположен, самоуверен, радознао, отворен за нова искуства...
Тамо сам пак увек налетао на намрштене, агресивне и углавном безобразне типове. Ваљда ме је палило што су такви, ложила ме је њихова дрскост.
Онда сам провалио у чему је штос, ошишао сам се до главе, ставио на себе одећу-униформу, неки вид бојне-порно опреме, спремао сам се на рат, тучу, псовке, увреде, понижавајуће погледе, речи и захтеве.
Опонашао сам их, имао исти оклоп и маску. И ћутао бих, меркајући изгледом најоштрије, најопасније међу њима.
И онда би пао секс и с њим и те глупе маске, тело ми је њихово говорило о њима самима више, много више него што би ми они икад било шта открили. Оно их је одвало у својој несавршености, у својој глади за задовољством, за уједима, за ударцима, за болом, за страшћу али и за нежношћу, топлином, врелим пољупцима, предајући се, генерално, без задршке...
Оно никад себе не контролише колико би то његов власник уистину желео. Тело је као неко неотесано дериште, наивно, чедно, хтело би да се игра, жељно је онога што му се ускраћује. Тело вапи за додиром другог тела. И што му је власник дрвенији то је оно смелије и похотније.
Несрећник се предаје заносу коме не може да се одупре, хтео би да побегне од себе самог, од своје суштине, од својих нагона.
И ако би секс био добар, с обзиром на профил партнера, често је и био предвидљиво експлозиван, одједном је долазило до метаморфозе...
Његово знојаво, исцрпљено, надувено и црвено лице полако би се претварало у осмех, прави, истински осмех што избија, извире, чист, искрен, редак. Очи би му цаклиле од неке необјашњиве среће, задовољства и радости.
И верујте, верујте ми на реч да после свршавања и доброг оргазма никад и нигде ниједан човек није човечнији и бољи према оном другом, оном кога не зна, ко му је странац, кога да није било секса, никад не би учинио напор ни да примети а камоли упозна.
Сада вас тај исти гледа, посматра и пажљиво слуша, више нигде не жури, лешкарио би ту са вама до вечности, све карте и теме отвара и начиње, обраћа вам се са поштовањем, не прекида вас у речи, пажљив је, док говорите он вас љуби или мази, прави вам комплименте, сав је нежност и топлина...
Та иста мишићава, намргођена мушкарчина од пре сат времена.
Никад ми се као тада, није чинило да су ми сви ти непознати људи тако блиски, тако драги, баш некако присни. Све баријере, све предрасуде што нас раздвајају у животу овде их једноставно нема, нестају у споју тела, која се сама траже, нагонски привлаче и налазе, којима је заједно лепо, добро, топло, једно се поред другог осећају сигурно и спокојно.
