Била је субота, девети март, 1991 године, леп, сунчан дан. Око подне, на првим демонстрацијама Опозиције у Београду, цео Трг и све околне улице преплавила је маса мирног света.
Моји пријатељи и ја, стајали смо код робне куће, преко пута ''Руског Цара'', када су одједном ''зазвиждали'' сузавци. Очи су нас стравично пекле, панично смо покушавали да дишемо, да у нешто обришемо сузе али смо се осећали још горе, и даље нас је пекло, непрекидно смо кашљали, било нам је мука. Био сам бесан, у неверици, у шоку. ''Они дакле тако, преваранти и кукавице, сузавцима на свој народ''...
Не волим гужву зато смо стајали ту у прикрајку, ако буде комешања да се брзо и лакше разиђемо.
Видео сам својим очима ову жену како, поред фонтане испред Дома Штампе, у црно обучена, скроз мокра, издигнута три прста пркоси полицији.
Кренуо сам кући преко Теразија. Те сам ноћи чуо тенкове како из правца Аутокоманде улазе у град. Све се у кући од њих тресло, посебно се сећам бата гусеница по калдрми, пригушене тутањаве, као да је у питању земљотрес.
Сутрадан предвече, стајао сам у маси на степеништу што из Фрушкогорске води на Косанчићев Венац и гледао како студенти покушавају да пређу Бранков мост. Видео сам и полицију кад их је зауставила. Касно у ноћ коначно су ушли у град и онда смо, они из Студентског града на Новом Београду и ми окупљени с ове стране моста, онда смо сви заједно кренули Браковом и Царице Милице ка ''Тањугу'', извикиване су разне пароле: Против Милошевића, комуниста и власти.
Ту сам се и ја осмелио, ''Митевићу свињо дебела'' и маса ју је за мном, наглас и громко, поновила у хору. Трештао је у два ујутро цели Топличин Венац, не би краја моме поносу. Тај Митевић, био је озоглашени директор Телевизије, његова је смена био један од главних захтева демонстраната.
И онда месецима, привидни тајац...
Припремао сам испите за јунски рок, после је дошло лето и распуст, за јули сам добио стипендију на две недеље у Паризу. Тада је почело, ''оно'', у Словенији...
Словенци који су били у нашој групи више нису ни са ким желели да разговарају нити да се друже а посебно не са нама из Београда. Демонстративно су напустили завршно вече представљања земаља учесница, кад смо ми, у име Србије, запевали ''Тамо далеко''.
Звао сам родитеље: “ Шта да радим?”, Ништа, враћаш се, ако буде драматично, јавићемо ти''...
Након повратка у Београд почео сам да учим за септембарски, тада поправни рок.
Самоиницијативно, тог сам лета одлучио да озбиљно преслишам своје знање француског, нашао сам преко огласа праву правцату Францускињу која се доселила у Београд и ишао код ње три пута недељно на часове. Богу иза ногу...
Пријатељима сам говорио, слутећи по интуицији, да на јесен сигурно одлазим на Запад. И тако је и било...
Испит сам положио у четвртак 19-тог а већ у понедељак 23. септембра, те 1991 године, у 16 часова, одлетео сам последњим авионом за Париз. Отац нас је пратио до пасошке контроле да се увери да ће нас заиста пустити у авион. Мене и мог брата.
Нас редовне студенте нису ''дирали'', али пошто војне власти нису успевале да сакупе довољно ''кандидата'' за одлазак у Вуковар, почели су да сачекују младиће увече по кафићима и на јавним местима и да их присилно одводе у касарне. Моји су се препали и тог викенда је одлучено да морамо да отпутујемо.
Тада ништа нисам разумео шта се заправо дешава али оно што се надвијало као несрећа над судбинама милиона људи, био је за мене прави и једини тренутак да се мој живот заиста промени. Отишао сам. Не жалим ни данас, да сам остао, живот би ми био грозан као што је већини оних који нису отишли или једноставно нису могли да оду.
Неки су на гробљу, већина је жива, живе бедно, животаре, многи су отпуштени са посла или не раде, они што раде страшно се муче, нередовно примају плату, запали су у тешке дугове и кредите, алкохол, депресију и у разне болести, многи станују још код родитеља...
Ово што се сада дешава са Сиријцима, десило се и нама, само нас Овде нико тада није жалио, нити нам је ко у било чему или на било који начин помогао. Довијали смо се сами. А отишло нас је на стотине хиљада. И скоро да се нико није ни вратио.
Из моје генерације, имам рођаке, пријатеље и познанике који данас живе на свим континентима, чиоде да пободем на мапи Света, где ко од њих данас да живео, било би тих пободених чиода, буквално, на скоро свакој држави, њих на десетине...
