Bootstrap Framework 3.3.6

[IMPACT]

Од моје несуђене веренице раставио сам се у тренутку када сам мислио да ћу постати отац. Оставила је она мене...

Налазио сам се у сали у којој се чекира карта пред сам улазак у авион. На париским аеродромима је на тим местима постављена јавна телефонска говорница и ја јој се у пар минута преосталих до уласка у авион јавих, да јој кажем да је волим, да је добро што је престала да узима пилулу и да смо можда баш то вече пред сам мој одлазак у Београд, тог 4-тог јануара 2001 године, постали родитељи, нашем, у мојим плановима можда већ зачетом детету.
Она ме је саслушала хладно ми одговоривши да од те моје наде нема ничег и да она, ето, није смогла храбрости да ми каже тог истог јутра директно у лице то што ми је тад рекла, него јој је овако било лакше, односно мање тешко преко телефона, да је одлучила, да ме напусти.

Шта да радим сад? Растрган између ње, себе, мојих родитеља, неверице, очаја, лудила што прети да ми мозак попије?
Да ли да седнем у воз и да се вратим кући, да пробам да поразговарамо мирно или да ипак кренем у Београд и сачекам пар дана па да видим да ли се можда ипак предомислила?
Ушао сам у авион блед као крпа, стујардеса је мислила да ми је позлило, донела је одмах чај и прекривач, облећући непрестано око мене свом својом изненађујућом пажњом и бригом све до нашег слетања у Београд. На аеродрому су ме чекали родитељи и током две недеље боравка међу својима о оном што ме је мучило нисам ни реч проговорио.

Када сам се вратио у Француску чекао ме је празан стан из кога је одселивши се на мени непознату адресу однела са собом и све наше ствари. Мислила је да ћу је молити да се врати. Мислила је да ћу да пузим и да се понижавам, мислила је одлазећи да ћу схватити колико ми је важна и да ћу јој се се покајнички вратити. Нисам ништа учинио на начин како је она замишљала да ћу поступити.

Једноставно сам пресвиснулог срца у овом животу умро по први пут.



Друштвено повољан статус ожењеног породичног човека жртвовао сам тада ради њене среће и то ми је она летос, после десет година и признала. Схвативши мој гест, размишљајући о њему непрестано кроз све ове године што су се као зид међу нама издигле, имајући времена да увиди и сама разлоге и мотиве моје одлуке да прихватим њену.
Рекла ми је да ми је захвална на свој тој мојој тад показаној несебичности која јој је омогућила да се оствари као жена и постане мајка девојчице која има свог, мени непознатог тату.
 

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Крајем маја те 2001 дошла ми је мама у посету...

У недељу, чини ми се, 25-тог маја, ишли смо нас двоје возом на море...
''Овај воз је стварно спор никад краја путовању, вруће ми је, хладно ми је, придржи ми џемпер, види тамо краве, пази кућу што је лепа, јој, па кад ћемо стићи''...
Тек што смо сишли са воза већ би да седне, мрзи је да чека келнера па би одједном да се ипак шета, сад јој се пишки, боле је ноге, сад би сладолед, а кад ћемо да ручамо, гледај јеловнике ресторана ал да не буде превише скупо, па зар мораш стварно да узмеш и десерт, иди ми купи цигарете, не, немој, престала сам да пушим, дај ми само од твоје да повучем два дима, кад ћеш да се средиш и да се ожениш ко сав нормалан свет, исти си твој отац, итд итд...''
Уф бре жено уби ме!

Провели смо дан мање у шетњи и на плажи а више седећи у кафићима где је нон стоп сиктала што ме разни типови мере од главе до пете... Шта им то радиш, што те тако гледају? Ништа, гледам и ја њих... Мама, пусти, не разумеш ништа, пусти их нека ме гледају, нема везе, не уједају, не бој се...
Одувек је мрзела педере јер су јој сви бивши шефови били КО ЈА а за мене је сматрала је то нека поза,снобизам,хир.

Увече сам је оставио испред телевизора и изашао што би Французи рекли да ''променим идеје'' у кафић ''BHV", који се налазио тачно преко пута градске већнице... Било је спарно и због тога су врата била широм отворена,већ са улице сам запазио леђа, уствари дупе које се својим привлачним обликом оцртавало утегнуто у војничке светле панталоне као и пар јаких мишица што избијајући из мајице без рукава налакнуте на шанк обавијаше својим поцрнелим облинама високу чашу испуњену светлим алкохолом.



У тренутку у коме сам прекорачивши праг ушао у локал то се тело истог момента окренуло ка мени и један висок, ћелав и врло светлих плавих очију од мене доста старији тип спортског изгледа и грађе одмеривши ме и он од главе до пете, оцењујући мој изглед увреженим, типично мушким, свлачећим погледом даде му кроз свој широки осмех изгледа прелазну оцену...
Чиме би да се освежиш? Опа, овај свлачи ко и други ал бар има и стила...

[IMPACT]

Лик сам по себи није био вредан пажње, прво што сам од њега видео било је његово дупе и остао ми је симболично заувек у сећању баш као дупе од човека,''познаство'' које је трајало свега три месеца страховито ме је исцрпло и морално и физички али не сматрам да је он крив, чак ми ни он сам није представљао проблем када ми их је стварао, већ је својом безобзирношћу комешао плахи извор поремећаја које је у мени изазвао.

Мислим да сам се тада први пут суочио са границама своје издржљивости, дошао до жуте линије од које нема повратка ако се брзоплето прекорачи, лелујајући се слаб на самом рубу амбиса нестанка.
Не мрзим га, нити га жалим чак сам му и парадоксално на неки начин захвалан јер ми је његово присуство у мом искуству омогућило да се од тада, од његове круцијалне појаве у мом животу, према том истом животу односим другачије, да му придајем много већи значај, да га поштујем и ценим изнад свега, одговорно му приступајући.



Да живим онако како ја то замишљам да треба да изгледа а не на позајмицу кроз туђе егзистенције, да све могу да издржим ако чврсто верујем да то што поседујем има велику вредност и да га не треба бацати свињама, да мој пут мора да буде довршен, чист и проходан, неразваљен нечијом самовољом.

Тада сам постао човек. И Христ је разапет у тридесетрећој и онда је васкрснуо...

[bern]

imapact, ti dođeš kao neka forumska carrie bradshow u pozitivnom smislu, naravno.

[IMPACT]

[/url]imapact, ti dođeš kao neka forumska carrie bradshow u pozitivnom smislu, naravno.

[IMPACT]

[IMPACT]

Та ми је 2001 година заиста до месеца октобра била "Annus Horribilis", енглеској краљици 1992. Како коме западне...

Прво ме је вереница напустила, онда сам упознао једног финог дечка који је на жалост био тешко оболео од сиде, примао је по десет лекова три пута дневно са видним секундарним дејствима тих антибиотика. Нити сам био способан за неког да се везујем а поготово да том истом будем медицинска сестра.
Излазећи из кафића скутер ми се оклизнуо на флеку од уља на асвалту, руку сам поломио а слупани мотор је нов отишао на поправку...
Чим је поправљен, украли су ми га уневши га у камион док сам у једној радњи неке ствари куповао.
Онда сам упознао Филипа и искусио на својој кожи шта значи живети поред зависника.

Једног поподнева сам изгледа доживео нервни слом јер су ми се док сам се одмарао а тада сам се због стресова које ми је тај човек причињавао одмарао свакодневно, у мојој глави буквално одсекле ноге... Више их нисам осећао, беживотне сам их неуспевајући покушавао да покренем. Престрављен, не знам ни сам како назвах телефоном, који се налазио на сточићу поред кревета кућног лекара, жена ми лудом срећом одговори и схвативши врло озбиљно моју муку посла ми хитну помоћ. Недељу дана сам провео у психијатријској болници накљукан дебелом дозом смирујућих средстава.

Ни ту се ланац несрећа није прекинуо...

Дилер је једне ноћи у три ујутро на Филипов позив донео дрогу и поред мене успаваног без икаквог снебивања и устезања ладно га предамном силовао због неких њихових нерашћићених рачуна.
У повратку са одмора обијен ми је стан... Лопови су изгледа имали довољно времена да изаберу од оног што ми је преостало и свега новог што сам брже боље морао да поново купим шта вреди препродаје а шта не.
Нестали су ми пасоши, фирмирана гардероба, сва бела техника, разне ситнице за које сам био сентиментално везан.
Онда се неко дете из комшилука пред мојим очима бацило кроз прозор о јауцима и ридању мајке и да не говорим.

Доста, доста ми је било тог ужаса, доста свега. Под тушем сам проводио сате не успевајући да се од све те прљавштине потпуно исперем... Али како, где отићи, како се из тога извући?

Догодио се онда и 11-ти септембар и свет је и сам полего у дебело блато.

У октобру сам заиста васкрсуо после свих ових недаћа које би неком за цели век биле довољне, упознавши правог анђела који попут свих анђела није марио за секс. Ал ми тада то уопште није сметало чак ми је и пријало, дозволиo ми je да у миру поново оживим у атмосфери неизмерне доброте, љубави и пажње у којој ми се захваљујући њему повратила вера и нада у живот.

[Sanja Steppenwolfin]

U nedelju 25. sam bila na drugoj sahrani u zivotu. Prva na kojoj sam bila je bila sahrana moje bake sa tatine strane, kada sam bila u 2 razredu srednje skole. Secam se toga da kad sam se vratila iz skole, zatekla sam papiric ispred ulaznih vrata moje kuce na kome mi je mama ostavila poruku da su morali hitno da odu u selo. Mozda sat vremena kasnije dobila sam poziv od mamine sestre koja me je pitala “sta i kako, kad ti stize tata? sta su odlucili za sutra? u koje vreme se izlazi?” ja sam sva zbunjena pocela da se smejem i pitala je o cemu je rec, a ona je nakon minuta pauze rekla.. “pa.. zar ti nisu rekli.. preminula ti je baka.. ajd dodji, spavaces veceras kod nas..”
ta informacija nekako nije uspela da mi dodje do mozga, posto sam ja brzo odgovorila “ne, ne, ne.. ja sutra imam test iz istorije, doci cu drugi put na spavanje.”
u roku od 5 minuta sam dva puta zbunila tetku i ona mi je ponovila svoje prethodno izrecene reci sa dodatkom da ce sutra biti sahrana i da sigurno necu ici u skolu.
Secam se jedino nedostatka osecaja, kao da sam bila u vakuumu. Daleko od toga da nisam volela svoju baku, rado i cesto sam je posecivala, pogotovo poslednjih dana njenog zivota kada je bila u teskom stanju nakon mozdanog udara. Sada kada su prosle tolike godine, mislim da sam ja nju “odbolovala” jos nedelju dana pre njene smrti, kada su nastupile posledice mozdanog udara i kada nije mogla da me prepozna. Kao da me se malo uplasila kada sam usla u njemu sobu i krenula ka njoj da je poljubim. Tada sam shvatila da je to kraj i preplakala sam celu noc i celi sledeci dan. Vece pre njene sahrane sam provela kod tetke sedeci u cosku i gledajuci u zid. I tetka i teca i sestra su pokusavali da mi skrenu paznju i uvedu me u razgovor, ali nikako im nije polazilo od ruke da mi skrenu pogled sa belog zida.
Onda se desilo nesto.. drugi bi to nazvali morbidno, sramotno, bezobrazno.. ali moj brat od tetke je uzvukao iz coska svoju gitaru i poceo da svira. U prvom trenu to nisam ni konstatovala dok mi nije prisao, gurnuo me laktom i rekao “aman kreni, znas tu pesmu”
i ja sam krenula da pevam. da, na dan kada je umrla moja baka ja sam pevala. i sto je jos gore, krenula sam da pevam previse nisko, kao posledica mog cutanja satima i gledanja u beli zid. Pocela sam da se smejem sama sebi kad bih promasila ton. Tetka se naravno naljutila i pricala nam kako nema smisla to sto radimo, da nas Bog gleda. Moj brat joj je samo odgovorio “umrla je zena od 92 godine, vreme joj je bilo. Nama je vreme da se smejemo i uzivamo u svakom trenu vremena koje nam je preostalo.”
Sahrane se kao takve i ne secam, niti se secam sebe tog dana, niti svojih osecanja, niti da li sam plakala. Ostalo je to secanje da sam pevala i smejala se. Mozda sam zbog toga sebicna i los covek, ali znam da moje ponasanje ma kakvo tada bilo, ne bi promenilo situaciju. I nije promenilo cinjenucu da je moja baka volela kada me vidi nasmejanu ili kada cuje kako pevusim. Treba cuvati lepe uspomene, a setne zakopati.

Sada u nedelju sam bila na sahrani osobe koju nisam ni poznavala. Mislim uzivo, jedino iz price. Radi se o mami moje najbolje drugarice koja je nakon dugogodisnje bolesti preminula. Drugarica nije ni bila u stanju da bilo kome javlja, vec sam dobila samo poruku od njene cimerke. Nisam bila spremna na to. Nisam bila ni spremna kada sam 45 dana pre toga dobila poruku da joj je umro tata. Da. Nisam pogresila, niti je ovo izmisljena prica. Moja najbolja drugarica je u roku od 45 dana izgubila oba roditelja. A ja sam bila slaba i bezmocna. Kada joj je tata preminuo, nisam imala snage ni da odem da je zagrlim. Nisam tada ni otisla na sahranu, zato sto sam mislila da kako je budem gledala u suzama da cu se ja slomiti i da bih joj u tom stanju vise odmogla nego pomogla.
Kad je stigla ta poruka o mami u petak uvece, znala sam da sam jednom ispala kreten i sebicna i da mi se to ne sme ponoviti. Cula sam se sa njenom cimerkom i sutradan sela u bus i otisla u njen rodni kraj.
Plakala sam pre nego sto sam izasla iz kuce smisljajuci koje bih joj reci uputila. Pozvala sam dva druga koji zive blizu autobuske da me “isprate” na bus, posto u kuci vise nisam imala vazduha i izasla sam 2 sata pre nego sto mi je bus krenuo. Na stanici me je sacekala drugaricina cimerka sa jos jednom drugaricom i njenim deckom.
Prvi put sam usla u kucu najbolje drugarice, iako se druzimo vec godinama i iako za nju tvrdim da je jedina osoba na svetu kojoj verujem. Usla sam i videla je kako sedi za stolom, oci naduvene od suza i pomalo omamljena od lekova za smirenje i iscrpljena od nespavanja tih dana.
Ustala je da me pozdravi i kako mi je krenula u susret, sve reci koje sam kuci spremila da joj uputim su nestale. Samo sam je zagrlila i drzala je jako dugo. Preuzela je nesvesno ulogu moje starije sestre u poslednjih par godina iako je mladja od mene godinu dana. Uvek sam kao ja u nekim problemima i mukama, a ona se uvek nadje da mi da neki savet i saslusa me. Ona je od mene u tom trenu dobila samo zagrljaj. Znam da mozda to nije bilo dovoljno, ali to je bilo moj maksimum u tom trenutku.
Bilo je cudno. Umrla je zena koju nikad nisam uzivo videla, a koja bi me uvek pozdravila preko telefona. Poslednjih par godina slusala sam samo price o tome kako cas ima dobre dane, cas lose pune bolova i muke. Kako oblazi u bolnicu, iz nje izlazi, infuzije, lekovi iz inostranstva..
U tih par dana, od subote do srede, dok se nisam vratila u Bg, cula sam brdo prica koje su promenile prvobitnu liku. Slusala sam od njene komsinice i prijateljice koja ju je svakodnevno obilazila kako su se salile i smejale, kako je bila prava gospodja, kako su je mnogi voleli i uzivali u njenoj blizini. Gledala sam slike sa raznih veselja na kojima se veselila, smejala od srca, ljubila svog supruga i grlila svoju decicu.
Prelepa zena. Kada sam je videla u sanduku na njoj se nije videla ona ispijenost koju sam ocekivala. Ipak su to bile godine borbe sa smcu. Ne. Cimerka moje drugarice je to odlicno srocila “kao da spava.”
Zena je jednom recju bila lav.
Dan posle sahrane je bio nabijen tim lepim i pozitivnim pricama iz njenog zivota. Cudi me i sada kako je to moguce da su mi bile interesantne. Nisam osoba koja voli da slusa price o nepoznatim mi osobama ili o bilo cemu gde ne mogu da budem saucesnik u razgovoru. Ali ovog puta je to bilo drugacije. Kao da sam htela jos. I svaki put kada bi neko od rodbine ili poznanika ispricao svoju lepu uspomenu, lice moje drugarice bi se na sekund ozarilo, a to stoji da kada je ona ok, onda sam ja jos bolje.
Onda je dosao odjednom taj trenutak kada me je stisnulo nesto u grudima kada mi je drugarica rekla “bas mi je zao sto je nisi upoznala”..
Mogla sam. Par puta smo to pominjale da odemo na vikend kod njenih. Sada da me neko pita zasto nikad nismo, ne bih znala reci. Nisam imala razloga da se plasim, zena je imala rak, nije bila zarazna niti bilo sta. Nije bila neki namcor, znala je da sam gay i nije se protivila tome da se druzim da njenom cerkom. Uvek bi me pozdravljala kada bi pozvala u to vreme kada smo ja i drugarica zajedno i secam se kako je jednom pocela drugarici da prica da utice na mene da ucim i sto pre diplomiram da je proslo vreme zezanja i da moram da se uozbiljim.
Mozda glupo zvuci, ali mislim da bih bila bolji covek sa sam je upoznala. Mislim i da sam iz tog razloga zaplakala na sahrani. Ta zena je dala zivot osobi koja mi je bitnija od sopstvene porodice i koja je uvek uz mene, ma sta bilo. Jedina osoba koja nije odustala od mene.
Mozda je ovo sansa da sada ja preuzmem ulogu starije sestre i budem njen oslonac. Jesu stari ljudi u pravu kada kazu da se u nevolji pravi drugovi prepoznaju.
Volela bih samo da sam malo jaca, da nisam tako nesigurna u samu sebe, da je kod mene sve ok kako bih svu energiju usmerila na nju. Ali, kada uporedim svoje i njene probleme sama sebe zamrzim na tren.
Mozda je ovo idealni test koji ce mi pokazati ko sam ustvari, koliko mogu i koliko mi je ustvari stalo do drugih, pa na kraju krajeva i do sebe.

Poruka I : Sada se dokazi, potrebna si osobi do koje ti je stalo. Ne, ovo nije vracanje njenog dokazivanja da ti je prijatelj. Samo budi ono sto jesi. Ono sto zaista jesi.

Poruka II : teta Zorice, R.I.P. nemojte brinuti, ima nas dosta, cuvacemo Vase cedo i obecavam da cu uvek biti tu za nju kao do sada i da cu sa njom deliti najlepse i najtuznije trenutke. Hvala Vam na njoj.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

У Београду смо за западне прилике били сиротиња, имали скоро сви подједнаке услове живота у односу на раскорак стандарда који овде одувек постоји а сада се нажалост увреже и код нас.
О новцу пре Француске нисам ни размишљао, знао сам да омогућава да се живи слободно, да чини да од других не зависим материјално, да се самим тим чува слобода расуђивања и покрета, морални интегритет и лични понос, да га имати превише или премало да ни једно ни друго није одвећ добро ...

филип је рођен у дворцу, исто тако великом као што је Скупштина града Београда, бивши краљевска резиденција Обреновића, поседовао је шест аутомобила од којих четири луксузна, зарађивао 150 хиљада еура месечно, поседовао 527 станова за издавање, кућу на мору и на планини, гардеробу са искључиво врло познатим именима креатора, луксузан намештај, технику... И ниједну књигу!
Kада је био нормалан односно неиздрогиран, био је тешка циција, гледао је на сваку пару, само сам себи да угоди, све је подређивао искључиво тим својим проклетим прохтевима. Зарађивао сам 100 пута мање, баш га је било брига што су ми све активности у његовом друштву биле папрено скупе.

''Ако плаћаш значи да можеш''.

Вечерали би са његовим пријатељима у ресторану а он би за себе сачувао заједнички рачун да на њему заради таксу као да је био у питању послован ручак.

А онда би викендом под утицајем наркотика постајао неко други, од петка би након радног времена проведеног у својој агенцији за некретнине па све до недеље увече трошио немилице, на дрогу, ресторане, гардеробу, провод, коцку, частио би све од реда, мени куповао поклоне које би ми већ од понедељка тада, сада већ потпуно разуман тражио назад шаљући своју секретарицу у радње да му се поврати новац. Што сам попио, појео и провео се било је ућарено, то срећом нисам морао да му надокнадим!

Куповао ми је не оно што се мени допада, никад ме додуше није ни питао за мој укус и жеље, све је као требало да буде изненађење, захваљивао сам му се у почетку на пажњи јер га је то чинило задовољним собом али у суштини он никад није ни размишљао о срећи која се укаже онима који умеју неком нешто незаинтересовано и пријатно да учине, подаре или са том истом особом поделе.

О томе да то постоји он појма није имао.

О ономо што бих и ја радо сам себи приуштио да сам могао, шта је то, шта волим, њега није ни интересовало, није имао урођену способност да то осети па ми је деловало као да и не желе да и то о мени сазна. Искључиво сам добијао ствари преко којих се од њиховог навлачења на мене или од мог коришћења разних луксузних услуга њему самом подизао реитинг у очима других. И сам сам постао део те витрине. Врло сам брзо схватио са ким имам посла и дефинитивно се удаљих .

Е ту би баш тек и почињао прави хаос, јер ко сам ја да њега одбијем, одкуд ми толика дрскост, ароганција и жеља за ''мучењем'' добротвора, кад би ''неки'' други типови на мом месту били пресрећни и презахвални.
На мој тајац и неодговарање на 20 позива дневно стизали су ми покајнички послати букети цвећа, поклони, шофер да ме вози лимузином, гардероба за излазак баш случајно тада по мом укусу изабрана, шампањац, љубавна писма неописиве садржине...

''Зашто ниси као ја били би смо тако срећни?''
"Зашто волиш баш оно што не може да се плати?"
''Зашто бежиш од онога чему сви теже?"
''Ти си тако дивно нормалан, потребан си ми као равнотежа, сад знам да не могу да живим без тебе''.
"Све сам ти дао".
''Зар ти ne недостаје моје предивно,''сублимирано'' тело?''.

Одговорио сам му да његово тело није само по себи било предивно већ да га је моја сензуалност чинила таквим.

[IMPACT]

Одувек је кружила око мене, крене јоинт на ''Академији'' а ја га прескочим и пружим оном следећем...

Опасност је у томе што дрога има врло јак ефекат примаме, изазива стања толико супериорна у позитивном смислу свему оном што је пријатно у животу, у тој мери да после открића њених дејстава стварност постаје посве баналана и неинтересантана.





Перверзија је у томе што се до ових изузетних сензација долази искључиво на самом почетку њеног коришћења.
А превара у томе што се временом ти позитивни ефекти смањују па наркоман све више и више повећава дозе мислећи да ће тиме одржати њихово даљње и што дуже трајање. Тиме се само навлачи и приближава правој зависности у којој је пријатност и даље на дохват руке али се нелогично и поред свих његових напора све више и више опире и чили остављајући му искључиво негативне последице по тело и разум, које се умножавају и учвршћују не би ли му на крају само оне и преостале доводећи га често до самог прага овердоза.





Наркомани живе у окружењу себи сличних а воле да преваспитавају оне који такви још нису постали. У почетку је не намећу али наметне се она сама између две особе које уопште не функционишу на исти начин.
У току недеље Филип је имао феноменалну радну енергију, трчао на све стране 12 сати дневно увек дотеран, насмејан, љубазан, ефикасан. Посматрао сам га не разумевајући одакле је црпи. Онда сам схватио да му на толикој успешаности помажу беле ''линије'' праха посуте вешто по средини банкарске картице ...За забаву и секс користио је неке друге ствари...

Под дејством опијата секс није више секс већ маратон који траје сатима, исцпњује неприметно испијајући енергију а осећањима придајући лажни ореол вечности.
Волети под дејством дроге је безусловно, на живот и смрт, једноставне реченице својим смислом одзвањају толико јако да у срцу, у мозгу, у души стварају бедем неосвојив. Љубав постаје недвосмислено трајна, неподривљиво чврста, више се не може ничим порећи, ничим упрљати, ништа је не може уништити.
Вољена особа није човек већ Бог, његово људско наличје се преиначи у сушту топлину, мекоћу и истинску присност. Пређу у једно двоје.
Тело престаје да постоји, расчлањује се, разграђује и топи. Додири се под кожу другог увлаче и тону невероватно дугом узајамном и пецквом пријатношћу. Мозгу стиже истовремено огромна количина садржајем непознатих, нових, узбуђујућих информација. И сам стран себи, омамљен и нереактиван, уместо да телу уобичајене наредбе изда препушта се чистој импровизацији и летаргији.




Уд је сатима чврсто набрекао и спреман, унутрашњост партнеровог тела ничим се не опире,нема спрега ни бојазни,све је раствор, растоп, искључиво течност и слуз. И једноставно и без журбе, без глупачког надметања и доказивања,без напора,без утрке,без свести о крају, сваки покрет,сваки гест гради собом врло моћне изливе ненадмашне оживљене сензуалности. Свшавање траје минутима и у успореном мозгу наставља да бриди једно неочекивано дуго и немерљиво време. Након кратког затишја врло брзо стижу сигнали да може опет да се почне из почетка... Нормалан секс после оваквог постаје смешно досадан.
Мени он ипак и такав више одговара.

[IMPACT]

Волим енглеске филмове, тај споља гледано доста хладан свет у уметности зна врло прецизно да изрази читав опсег личних емоција, све нијансе људских превирања, мајсторски владају описом ситуација честог мимоилажења и несусрета осећања због њима тамо устаљене уздржаности, потенциране недоречености у изказу истих, вечитог страха од кршења изненађујуће чврстих моралних окова. Није баш једноставно бити геј у енглеској провинцији...





Прича је данашња, глумци слатки и оно што се међу њима буди и поприма оквир,боју и полет среће прати се од јутра до касно у ноћ, корак по корак, реч по реч, кадар за кадром.
Један најављује другом да одлази на дуг и далек пут и тог тренутка све се убрзава, све постаје озбиљно, падају маске и обојца користе ту једину само тад им пружену прилику која се у сатима мери да искажу себе, онако искрено и дубоко какви заиста јесу и види се да су то врло добри момци, вредни пажње и гледалац не може а да не навија за њих и да се радује њиховој будућој срећи и да стрепи, помно очекујући могући расплет и happy-end.
Тако заиста љубав и почиње,случајно и неочекивано,јесте упечатљиво, пријатно је и болно у ту ситуацију се уживети.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Упознао сам лика у шуми у коју се недељом иде на излет а осталим данима у њој је геј ''навратиште''. На брзака се то ради као и на свим таквим местима, у жбуњу или на дрвећем заклоњеним пропланцима поред тамошњег језера... Размењали смо телефоне и видех га поново два дана касније овог пута у мом стану. Дошао је у полицијској униформи са пендреком о пасу, у све чипканом женском вешу...



Свукао је ту своју униформу коју сам ја по његовој жељи требао да ја у сценарију који је већ унапред осмислио, преобучен не скинем док траје секс а њему је припала улога ''женице'' како је самог себе преименовао и тражио да га тако у току тог односа и ословљавам. Све ми је то деловало глупо али шта је ту, позвао сам га, хтео сам да га креснем, код мене је-немам куд, био је врло добро грађен и његова лудост је признајем деловала прилично изазовно. И пендрек је послужио и то јако дуго. Чим је свршио а секс је иначе био врло добар, оштар, без сметњи иако је све време булазнио, док сам био ''заузет'' нисам га ни слушао, почео је додатно невероватно много да прича, бескрајно дуго, неповезано, нелогично и сулудо. Одмах је желео да се везује, правио је заједничке планове у којима ја уопште нисам ни учествовао, све је већ предвидео у ''нашој'' по њему већ отпочетој вези. Био је заиста полицајац.



Врло се много о мени распитивао, све је детаљно желео да сазна... Једва га се реших. Нон-стоп ме је зивкао, већ истог тог дана сам бар једно десет врло чудних порука пребрзо избрбљаних на секретарици примио, од којих ни једну нисам разумео јер су биле тотално бесмислене и откачене. Није ми било на крај памети да одговорим а камоли да му се јавим зато је одлучио да ме сачекује пред кућом ''само да ме види''...

А онда је почео да ме уходи, оставља казне за прекорачено време паркирања на мојим колима иако је у улици у којој сам тада становао паркирање било бесплатно, да ме зове ноћу када због мене тобож није могао да спава. Наједном је нестао без трага.

Често сам тада одлазио у ту шуму, лети ради сунчања, купања и наравно ради мало ''забаве''. Једно месец дана након што мислих да сам га се коначно решио одох тамо поново и упознах једног другог, такође врло згодног, њему физичким изгледом сличног типа...

[ordnick]

Ајме мени, оволико ни „Гричка вјештица“ није дугачка ... Роман у наставцима

[IMPACT]

[/url]Ајме мени, оволико ни „Гричка вјештица“ није дугачка ... Роман у наставцима

Биће тога још док не испразним све ове флаше...

[IMPACT]

Одмах ми је пришао као да ме зна, као да ме је чекао, као да ме је препознао... ''Можеш са мном да радиш шта год хоћеш, ајмо овамо мало у страну, има много матораца, да нам не сметају''. Свукао је панталоне, повио се гологуз да га креснем и тек што сам му се приближио тако је из околног шипражја бануло неколико, како да то опишем а да не будем сувише увредљив, најблаже речено ''гребатора'', који су стали у круг око нас и почели у хору да дркају неиживљено, лудачки помахнитало чинећи сав тај призор одвратно јадним.
Сад ћу да вам, мамицу вам... Џ бре! Ко вране сам их растерао знајући да од секса поред њих који ће се кад тад поново вратити ништа неће бити ...

Пробасмо да наставимо али било је јасно да је боље да одемо некуд другде...

Једног сам маторца ухвативши га стегао за раме рекавши му да пошто не мари да квари другима задовољство пресесће му сад од мене његово... ''Немој тако синко, видећеш како ће ти бити кад дођеш у моје године.''
''Па шта ти мислиш да ћу да долазим на оваква места децу да јурим и само да мислим како да извучем живу главу?'' Јел те пали да те разбуцам од батина, или стварно мислиш да бих те креснуо таквог какав си?
Сигуран сам с обзиром на твоју дрскост да кад си ти био млад, да си тад из милостивости кресао маторце, јеси ли ђубре, а? Наравно да ниси...
'' Где ти је понос, где ти је достојанство, што не останеш бре код куће па се олакшавај пред порнићима на екрану не сметајући другима?

Отишли смо колима неколико километара даље, оборио сам седишта и на миру, сатима уживао у врло ватреном љубавнику. И овај је после секса почео много да се распитује, колико често долазим на оваква места, какве сам типове упознао, да ли можемо поново да се видимо...

''Јеси ли и ти полицајац?''



''А што ме то питаш?''



''Па нешто си много радознао, па ми се по флеру чини као да си и ти пандур...
Испричао сам му шта ми се десило. Кристофер је у ствари био дечко оног лудака! Само је чекао да му се исповедим и да се тиме увери да сам то заиста ја...Дошао је знајући по његовом опису како изгледам у намери да ме из љубоморе лема а онда се предомислио, није успео да одоли искушењу ...




Па ко је од вас двојце у вашој вези активан? Више ми ништа није било јасно...

[IMPACT]

Да ли је добар текст као и било које друго уметничко дело искључиво онај који ће се кристално јасан из стања меланхолије или туге из наших болова изродити?
Да ли текст попут живота подразумева тај незаобилазни порођај?

Сада сам срећан и испуњен и никако не успевам да у својим последњим текстовима изразим осећања и запажања до краја, до танчина, исте оне громове, са варијацијама у интензитету свог пражњења, чијим сам последицама овде, на самом почетку успевао да улијем прави, прецизно и веродостојно изражен лично проживљеног опис.

Спокој зацељује поре души која грца и меланхолична осећања ограђена том копреном наметнутом споља не препљављују више свест. Не обасипају дане и ноћи сјајем свога патоса. Постају исказу своје суштине недоступна попут изгубљене архиве.

Постајем хладан према њима, равнодушан спрам слика што ми наједаред делују далеке, непроживљене, туђе. Немам више времена за освртањем, гледам унапред. Стремим.

Прошлост. Још јуче сам био несрећан, још јуче ме је болело и ужасно пекло, још јуче сам мислио да се никад више нећу извући из зачараног круга страхова и стрепњи. Да ћу остати и умрети сам...
Све је на пречац однела својим улетом љубав. У мој живот, у моје неолистале гране, у ово хладно пролеће. Нема више бола као предуслова истанчаном исказу том бићу суштине, не успевам да пронађем пут до искрене, те бестидне, лако запаљиве и небрањене префињености. Бежим од ње ко од ђавола.

О још много људи које сам упознао могао бих да наставим да пишем али јасна слика о њима из тренутка weltschmerz-а закопане мотке времена бледи губећи на тежини у намери коју имах и које више скоро да немам да их себи битне отргнем општем забораву.

Вратићу им се...
Неоптерећен усахлом прошлосшћу што ми беше тако бурна, сад волим, заиста волим, заиста сам вољен, све је лудо и невероватно дивно али истинито, могуће, доступно, лако, бескрајно чаробно, непресушно, немерљиво, откровљиво, ново.
Сад кад владам без напора њоме.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Промицаше ми кроз усне стихови најлепше српске љубавне песме док га гледах где још спава ...




Можда спава...
Са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота...

[IMPACT]