[url=http://gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2599384#p2599384]Aven napisao:[/url]Postoji ona stara izreka - s kim si, takav si.
Mislite li da vas (između ostalog) izbor bliskih ljudi u životu definira kao osobe i puno govori o vama?
Koliko ste slični, a koliko različiti u odnosu na njih?
Je li vam se ikad dogodilo da ste prekinuli odnos s vrlo bliskom osobom koja je bila uvijek tu za vas i kojoj ste se mogli uvijek obratiti?
Jeste li se nakon tog prekida tog odnosa neko vrijeme osjećali izgubljeno, kao da se morate iznova definirati ili ste nastavili dalje kao da se ništa nije dogodilo? Ovisi li to okolnostima? Kako procesuirate takav gubitak?
Ovom temom više poentiram na prijateljske odnose, ali pišite o čemu god želite.
- Definiše nogekako. Zapravo definišu oni koji su mi baš bliski, oni govore o meni kapiram dosta. Za početak, trudim se da ne budem kreten prema drugim ljudima pa ono, volim da meni bliski ljudi imaju to kao jedan od glavnih principa, jelte. Govore dosta o meni, da, sad kad razmislim. Ljudi sa kojima sam bliska su liberalnih gledišta, nije ih lako šokirati, trude se da ne osuđuju. Imaju osećaj odgovornosti prema sebi i drugima. Rekla bih da im je to svima zajedničko, ma koliko da su međusobno različiti.
Pa ono....desilo se da sam prekinula drugarstvo koje mi je značilo dosta u tom periodu, i to preko telefona. Osetila sam da je neiskrena prema meni, da je mislila o meni dosta loše i bila je nelojalna prema meni. Tokom razgovora je sve isplivalo na površinu - i ja sam rekla - ja prekidam ovo prijateljstvo. Stvari koje je rekla i mislila nisu nikako mogle da se povuku. To je bilo pre 15 godina i dan danas je nekad sanjam i mislim da postoji bar delić mene kojem je žao. Valjda zbog toga što ne mislim da je loša osoba, i pored svega. I da je ona umela bolje i da sam ja umela bolje da se ne bi tako ružno završilo. Ne osećam se krivom (a griža savesti mi je midl nejm) jer čiste savesti znam da sam bila fer. Prema jednoj drugoj drugarici nisam bila, ponašala sam se arogantno. Ok imala sam 14 godina ali in my book to nije ekskjuz.
Nesto pre toga sa tom curom sa kojom sam završila preko telefona, sam jedan odnos završila manje dramatično, sa devojkom koja mi je zaista želela zlo. Bila je i jeste izuzetno inteligentna, duhovita, svestrana, ali je imala stvarno neko zlo u sebi. I jednom prilikom, uz pomoć neću reči čega, mi je onako iskreno rekla - ivana ja tebe mrzim. Ja sam rekla - doista? pa kako to? Potpuno mirna. Kapiram da mi je to dalo iskustva da završim gore navedenu priču.
Elem, sve to se odigralo pre nego što sam završila srednju školu. Na neki način je to oblikovalo moj odnos prema prijateljstvu, koji, ma kako to zvučalo kontradiktorno, je ispunjen oprezom kao i iskrenom ljubavlju. Doista, jedno ne isključuje drugo. Oprezna sam u tome da se ne povredimo.
Što se tiče gubitka, ova 2 što pomenuh sam osetila kao olakšanje. Par dina posle toga se moglo desiti da opet izgubim nekog, ali zato što taj neko iz sopstvene griže savesti je hteo da se povuče, pa mu ja nisam dala. Jednostavno sam smatrala da nema potrebe da do toga dođe i prešla preko nečega i drago mi je zbog toga jer se znamo 26 godina i bile smo tu jedna drugoj u svim (ne)mogućim situacijama.
Inače, nije baš ontopic, ali me jako nervira sindrom ljudi koji kada su u vezi zaborave na prijatelje i drugare.
