Šta mi je činiti?
Poslato: 05 Sep 2012, 08:53
Evo, do pre par minuta sam postavljao svojekakve upite "gospodinu Google-u" ne li bih pronašao kakav savet, neko slično iskustvo ovom mom, sada već okončanom.
Dole naznačeno nije nikakva ljubavna priča, ali je priča o tome kako ume da nas iznenadi, da nas samo na trenutak opeče i toj jednom varnicom zapali ceo, papirno satkan, dug put, izgrađen vremenom.
Elem, evo moje priče:
Došao sam s posla jednog dana, čuo da je već neka pijanka i veselje po stanu. Ulazim i ja, sklon pivu, svakako, kad tamo, pored standardne ekipe, poznatih lica, sedeo je još jedan dečko, meni do tada nepoznat.
Bio sam se smestio pored njega, počeli priču o n temama, maltene se izdvojili iz one mase ljudi i samo komunicirali međusono.
Kako već to ide u današnje vreme, usledela su pitanja poput "Imaš fejbuk?", "Dodaj me" i slično...i, onda, bukvalno od tog dana nije prošao dan, ma ni sat, da se nismo dopisivali u nedogled, ponekad, znali smo, upredo pisati na fejsbuku, a istovremeno razmenjivati sms poruke putem telefona. Nije potrebno da akcentujem sam sadržaj razmenjenih poruka, smatram da je dovoljno naznačiti da su sve poruke umele da dostižu toliko karaktera da, ponekad, i prst je znao da zaboli od skrolovanja miša kroz novopristiglu poruku...i, same teme nisu imale limita - o životu, detinjstvu, ljubavi...
A, onda, nije nam trebalo puno vremena, krenuli smo da završavamo poruke razmenjivavši poljupce, srca...pa onda, reklo bi se gradacijski, poruke "kitili" ekspicitnim sadržajem (cyber sexom, da ga nazovem i tako)...i, znali smo, kao, maltene, neki default signature, postaviti na kraju par smajlija ne li bi to bio dovoljan indikator i aludiralo na to kao da je to sve samo u šali.
I, ta saga se nastavlja...to su sa toliko ljubavi satkani romani, zavođenja...i sami smajliji na završetku poruka su nestajali, ali ostajali poljupci, priče "šta bi ko kome radio"...
I, konačno, trebao je opet da dođe za Beograd, posle nekih 3, 4 meseca. Uzbuđenju nema kraja, poruke, countdown timer-i koji odbrojavaju minute do našeg viđenja...i, dođe i taj dan.
Bez dileme, jedan od lepših dana koje pamtim...bar onaj prvi deo dana...uživali smo u druženju, ispijanju piva, prepričavanju anegdota, smehu...a, potom, otišli i u moj stan.
Stigavši, raskomotili bi se na onaj kauč, ja bih krenuo da ga masiram, mazim...i tako nekih pola sata, da bi na kraju krenuli na spavanje.
I, izgledalo je da bi sve bilo u redu da je ostalo na tome...ali, vreme ne ide unazad, nit' se može iz svoje kože...u pola noći otišao sam u njegovu sobu, krenuo da mu se ulizujem, poljubio u vrat...
On je planuo, sav iznerviran, povišenog tona, upalio je svetlo i, videlo se, na ivici nerava da me udari, ošamari, opsuje...Pokupio je samo svoje stvari, ne davši mi ni da dođem do reči, i otišao.
Poslednje što se oglasilo bila je poruka u tri, četiri reči gde, maltene sarkastično, mi se "zahvaljuje" za sve što sam mu priredio.
I, tajac, tišina. Obrisao me iz virtuelnog života, fejsbuka, predpostavljam i moj broj...i, eto, ta jedna sekunda bila je dovoljno jaka da pregazi svo vreme iza te sekunde, gde smo uživali u svom prijateljstu, kleli se da ćemo biti uvek tu jedan za drugog, neponovljivi prijatelji....
Iz svega gore navedenog, pitam vas, koji se bar do negde prepoznajete u naznačenog, šta mi je činiti? Kako preboleti? Lažirati sebe da vreme leči sebe, ili da krenem lečiti sebe nekako, a ne gubiti vreme?
Hvala unapred.
Dole naznačeno nije nikakva ljubavna priča, ali je priča o tome kako ume da nas iznenadi, da nas samo na trenutak opeče i toj jednom varnicom zapali ceo, papirno satkan, dug put, izgrađen vremenom.
Elem, evo moje priče:
Došao sam s posla jednog dana, čuo da je već neka pijanka i veselje po stanu. Ulazim i ja, sklon pivu, svakako, kad tamo, pored standardne ekipe, poznatih lica, sedeo je još jedan dečko, meni do tada nepoznat.
Bio sam se smestio pored njega, počeli priču o n temama, maltene se izdvojili iz one mase ljudi i samo komunicirali međusono.
Kako već to ide u današnje vreme, usledela su pitanja poput "Imaš fejbuk?", "Dodaj me" i slično...i, onda, bukvalno od tog dana nije prošao dan, ma ni sat, da se nismo dopisivali u nedogled, ponekad, znali smo, upredo pisati na fejsbuku, a istovremeno razmenjivati sms poruke putem telefona. Nije potrebno da akcentujem sam sadržaj razmenjenih poruka, smatram da je dovoljno naznačiti da su sve poruke umele da dostižu toliko karaktera da, ponekad, i prst je znao da zaboli od skrolovanja miša kroz novopristiglu poruku...i, same teme nisu imale limita - o životu, detinjstvu, ljubavi...
A, onda, nije nam trebalo puno vremena, krenuli smo da završavamo poruke razmenjivavši poljupce, srca...pa onda, reklo bi se gradacijski, poruke "kitili" ekspicitnim sadržajem (cyber sexom, da ga nazovem i tako)...i, znali smo, kao, maltene, neki default signature, postaviti na kraju par smajlija ne li bi to bio dovoljan indikator i aludiralo na to kao da je to sve samo u šali.
I, ta saga se nastavlja...to su sa toliko ljubavi satkani romani, zavođenja...i sami smajliji na završetku poruka su nestajali, ali ostajali poljupci, priče "šta bi ko kome radio"...
I, konačno, trebao je opet da dođe za Beograd, posle nekih 3, 4 meseca. Uzbuđenju nema kraja, poruke, countdown timer-i koji odbrojavaju minute do našeg viđenja...i, dođe i taj dan.
Bez dileme, jedan od lepših dana koje pamtim...bar onaj prvi deo dana...uživali smo u druženju, ispijanju piva, prepričavanju anegdota, smehu...a, potom, otišli i u moj stan.
Stigavši, raskomotili bi se na onaj kauč, ja bih krenuo da ga masiram, mazim...i tako nekih pola sata, da bi na kraju krenuli na spavanje.
I, izgledalo je da bi sve bilo u redu da je ostalo na tome...ali, vreme ne ide unazad, nit' se može iz svoje kože...u pola noći otišao sam u njegovu sobu, krenuo da mu se ulizujem, poljubio u vrat...
On je planuo, sav iznerviran, povišenog tona, upalio je svetlo i, videlo se, na ivici nerava da me udari, ošamari, opsuje...Pokupio je samo svoje stvari, ne davši mi ni da dođem do reči, i otišao.
Poslednje što se oglasilo bila je poruka u tri, četiri reči gde, maltene sarkastično, mi se "zahvaljuje" za sve što sam mu priredio.
I, tajac, tišina. Obrisao me iz virtuelnog života, fejsbuka, predpostavljam i moj broj...i, eto, ta jedna sekunda bila je dovoljno jaka da pregazi svo vreme iza te sekunde, gde smo uživali u svom prijateljstu, kleli se da ćemo biti uvek tu jedan za drugog, neponovljivi prijatelji....
Iz svega gore navedenog, pitam vas, koji se bar do negde prepoznajete u naznačenog, šta mi je činiti? Kako preboleti? Lažirati sebe da vreme leči sebe, ili da krenem lečiti sebe nekako, a ne gubiti vreme?
Hvala unapred.
Ubi me postom ! 
U trenutku mi se zgadio i momentalno sam ga preboleo 
Nije tvoja krivica.