- 05 Jan 2011, 21:33
#2092619
Cao! Stvarno ne znam odakle da pocnem posto mi je extremno tesko ovih dana.
Pre godinu dana sam priznao sebi da sam gay. Do tad, cvrsto sam verovao da ono sto osecam je samo prolazna stvar i da cu ipak zavrsiti sa nekom devojkom i zasnovati "normalnu" porodicu u buducnosti. Imao sam dobru prodju kod devojaka. U neke od njih sam stvarno bio zaljubljen u datom trenutku. Glavna prekretnica u mom zivotu bila je, kada sam sa 18, probao da prvi put imam sex sa devojkom. Cist promasaj, cak ni blowjob, potom, nije pomagao. Jednostavno, uopste nisam mogao da se napalim u potpunosti. Mislio sam da je to kraj mog zivota, ali devojka je imala razumevanja i zadrzala je to za sebe (bar se nadam). Tu noc smo raskinuli. Od tad, bio sam sa jos par devojaka, ali uvek bih raskidao kada je trebalo da doje do sexa. Te veze su mi pomogle da u javnosti prikrijem svoju sexualnu orijentaciju. Kretao sam se u takvom drustvu, koje bi jednostavno rasturilo od batina ili ne daj Boze, ubilo, bilo koga ko otvoreno prica da je gay.
Zbog toga sam se poslednjih 2 godine povukao, slabo izlazim i oko sebe imam nekolicinu iskrenih prijatelja, koji su stvarno extra, ali i dosta homofobicni. Kada je bila gay parada, imali su reakcije tipa, sve to treba pobiti, zatvoriti i sl...Zbog toga se ne usudjujem da bilo kom od njih priznam istinu.
Druga, otezavajuca okolnost je moja porodica. Ne bih sad da zalazim u detalje, ali cale bi me se sigurno odrekao, izbacio iz kuce, a bracu najverovatnije ne bih video u zivotu.
Pre par dana, napunio sam 22. Vec vise od godinu dana nemam devojku, jer ne zelim vise da bilo koga obmanjujem na taj nacin. Samoca me je u potpunosti promenila, tako da sam sad na ivici pucanja. Jedino sto mi odvlaci misli od toga su obaveze na faxu i odlasci u teretanu, ali najgore je kada imas visak vremena, pa jos izadjes i vidis da su svi oko tebe u nekim vezama, srecni, zagrljeni, a ja...nigde nikog.
Ne zelim da zivim u samoci. Ubija me to sto ne znam nijednu jedinu gay osobu. U gradu ima nekoliko isfeminiziranih muskaraca, koji su verovatno gayevi, ali to mi je tako odvratno. Msm, izvinjavam se ako na forumu ima takvih, ali to mlataranje rucicama i glas k'o u neke pi*ke, zna opasno da iritira.
Voleo bih da upoznam nekog gay decka, koji se ponasa normalno, ali to je izgleda nemoguce u mom slucaju (zivim u malom gradu i svi se znaju, makar, iz vidjenja). Sex me ne zanima. Samo bih voleo nekog ko ce me zagrliti, ko ce mi pruziti bar malo razumevenja i neznosti. Mnogo mi nedostaje taj osecaj zaljubljenosti. Ne znam sta da radim. Da li vredi ovako ziveti, jer ovo i nije zivot??? Kriti svoje pravo lice i ziveti u strahu bez trunke ljubavi...Mnogo volim zivot, cak poslednjih dana intenzivno slusam od Hurts "Wonderful life", ali...
Ne zelim da naudim sebi. Pomagajte!!!
Internet do skoro nisam imao, tako da mi je sada mnogo lakse kada pogledam neke forume, tekstove i iskustva drugih, ali taj spokoj traje par dana i nakon toga opet sve isto. Ocajan sam!!!
Pre godinu dana sam priznao sebi da sam gay. Do tad, cvrsto sam verovao da ono sto osecam je samo prolazna stvar i da cu ipak zavrsiti sa nekom devojkom i zasnovati "normalnu" porodicu u buducnosti. Imao sam dobru prodju kod devojaka. U neke od njih sam stvarno bio zaljubljen u datom trenutku. Glavna prekretnica u mom zivotu bila je, kada sam sa 18, probao da prvi put imam sex sa devojkom. Cist promasaj, cak ni blowjob, potom, nije pomagao. Jednostavno, uopste nisam mogao da se napalim u potpunosti. Mislio sam da je to kraj mog zivota, ali devojka je imala razumevanja i zadrzala je to za sebe (bar se nadam). Tu noc smo raskinuli. Od tad, bio sam sa jos par devojaka, ali uvek bih raskidao kada je trebalo da doje do sexa. Te veze su mi pomogle da u javnosti prikrijem svoju sexualnu orijentaciju. Kretao sam se u takvom drustvu, koje bi jednostavno rasturilo od batina ili ne daj Boze, ubilo, bilo koga ko otvoreno prica da je gay.
Zbog toga sam se poslednjih 2 godine povukao, slabo izlazim i oko sebe imam nekolicinu iskrenih prijatelja, koji su stvarno extra, ali i dosta homofobicni. Kada je bila gay parada, imali su reakcije tipa, sve to treba pobiti, zatvoriti i sl...Zbog toga se ne usudjujem da bilo kom od njih priznam istinu.
Druga, otezavajuca okolnost je moja porodica. Ne bih sad da zalazim u detalje, ali cale bi me se sigurno odrekao, izbacio iz kuce, a bracu najverovatnije ne bih video u zivotu.
Pre par dana, napunio sam 22. Vec vise od godinu dana nemam devojku, jer ne zelim vise da bilo koga obmanjujem na taj nacin. Samoca me je u potpunosti promenila, tako da sam sad na ivici pucanja. Jedino sto mi odvlaci misli od toga su obaveze na faxu i odlasci u teretanu, ali najgore je kada imas visak vremena, pa jos izadjes i vidis da su svi oko tebe u nekim vezama, srecni, zagrljeni, a ja...nigde nikog.
Ne zelim da zivim u samoci. Ubija me to sto ne znam nijednu jedinu gay osobu. U gradu ima nekoliko isfeminiziranih muskaraca, koji su verovatno gayevi, ali to mi je tako odvratno. Msm, izvinjavam se ako na forumu ima takvih, ali to mlataranje rucicama i glas k'o u neke pi*ke, zna opasno da iritira.
Voleo bih da upoznam nekog gay decka, koji se ponasa normalno, ali to je izgleda nemoguce u mom slucaju (zivim u malom gradu i svi se znaju, makar, iz vidjenja). Sex me ne zanima. Samo bih voleo nekog ko ce me zagrliti, ko ce mi pruziti bar malo razumevenja i neznosti. Mnogo mi nedostaje taj osecaj zaljubljenosti. Ne znam sta da radim. Da li vredi ovako ziveti, jer ovo i nije zivot??? Kriti svoje pravo lice i ziveti u strahu bez trunke ljubavi...Mnogo volim zivot, cak poslednjih dana intenzivno slusam od Hurts "Wonderful life", ali...
Ne zelim da naudim sebi. Pomagajte!!!
Internet do skoro nisam imao, tako da mi je sada mnogo lakse kada pogledam neke forume, tekstove i iskustva drugih, ali taj spokoj traje par dana i nakon toga opet sve isto. Ocajan sam!!!
. i ajd jebote zivni malo optimizmom, nisi ni prvi ni zadnji u slicnim situacijama...
I najbolje je da nađeš bar jednu osobu kojoj možeš da kažeš jer je posle mnogo lakše. Preporučljivo je i da upoznaš nekog s foruma ili odakle već čisto da porazgovaraš s nekim ''iste sorte'' oči-u-oči. 
Ima takvih ljudi i u tvojoj okolini, sigurno... Videćeš već vremenom... 
) A i ljudi na forumu ne ujedaju. 
