Stranica 1 od 1
Šta sada?
Poslato: 18 Okt 2006, 18:05
od ::fy::
Prošlo je nešto više od 4 meseca od kako sam se outovao svojoj majci i ocu. Od tada pa do danas dosta stvari se promenilo, ali su se pojvile i nove dileme i odluke koje treba doneti.
Naime, više ne moram od svojih da skrivam gde se nalazim i sa kim provodim vreme. Jednostavno im kažem da idem kod dečka i to je to. Majka o tome još uvek ćuti i pokušava da se pravi kao da ništa ne zna, dok ocu najnormalnije mogu da kažem gde sam i sa kim.
Međutim, njima (ocu, pre svega) još uvek smeta kada po 5 ili više dana provedem kod dečka i ne dolazim kući. Možda bi to donekle bilo normalno da imam 15 godina a ne 23 i da nisam zaposlen a ja već uveliko radim te ne moraju da me finansiraju ni za šta više (čak i školovanje sam plaćam).
Jednostavno, otac želi da se ja odlučim - 1) ili živim sa njima u stanu (što znači da ne mogu samo povremeno boraviti tu); 2) ili ću se preseliti i živeti gde god hoću. Od same pomisli na ponovni 24-voročasovni život sa njima se naježim, a za opciju br 2 još uvek nemam mogućnosti (ne mogu plaćati školovanje i stanovanje).
Dakle, ne znam šta mi je činiti i šta bi u ovom trenutku bilo najpametnije da uradim? Razmišljao sam da odem i kod psihološkinje jer mi je pre 4 meseca kada sam bio kod nje (zbog outovanja) rekla da će mi prilikom osamostaljivanja biti ponovo potreban savet stručnog lica...
Poslato: 18 Okt 2006, 18:18
od spliff
najbolje je da se osamostalish. mozzda ti i tvoj dechko mozzete da podelite troshkove?
Poslato: 18 Okt 2006, 19:11
od djo
debeli zivci:krava: i samo razgovor, razgovor... a u medjuvremenu, rad na tome sto ti spliffy predlaze
Poslato: 18 Okt 2006, 19:13
od Zoe
Bas tako!
Na kraju, ako su oni pokazali izvesno i to znatno razumevanje za tebe, tako bi mogao i ti da ucinis nesto za njih, i da zbilja ne ostajes predugo van.............Ali je najbolje da se osamostalis sto pre!
Poslato: 18 Okt 2006, 20:23
od ::fy::
Originally posted by spliff
najbolje je da se osamostalish. mozzda ti i tvoj dechko mozzete da podelite troshkove?
Razne opcije su moguće, treba videti koja je od njih najbezbolnija u perspektivi....Lako je napustiti kuću i preseliti se kod dečka, druga, drugarice; treba gledati kako izbeći povratak na staro ako veza, prijateljstvo, poznanstvo jednoga dana pukne....
Poslato: 18 Okt 2006, 20:36
od ::fy::
Originally posted by Zoe
...ako su oni pokazali izvesno i to znatno razumevanje za tebe, tako bi mogao i ti da ucinis nesto za njih, i da zbilja ne ostajes predugo van...
Razumevanje?!? NE bih rekao da moji imaju bilo kakvo razumevanje za moje potrebe, a još manje da me prihvataju kao homoseksualca. A da bi došao do situacije u kojoj se sada nalazim bilo je potrebno proći kroz mnogo šta (pa čak i pretnje smrću).... Jednostavno moj otac je veoma sebična i samoživa osoba koja želi još uvek da me kontroliše; njemu je potrebno da izdaje naredbe a da ih ja izvršavam (kako je to bilo predhodnih 20 godina).... tako me je sada pozvao da okrečimo stan (iako sve ređe boravim u istom), a samo sat ranije me kritikuje što malo vremena provodim u kući....
Nema tu razumevanja, već samo njegove potrebe da nekoga kontroliše i drži pod svojom kontrolom....tako su ga valjda u vojsci učili da treba jer "samo čvrsta ruka sve rešava" ili kako već....
Poslato: 18 Okt 2006, 20:43
od tramp
pa sad ... ako negde zivis onda je logicno da se od tebe neka pomoc ocekuje, mozda da pokusas da vidis sta to zapravo njima smeta kod tvog odsustva - da li im kazes da te nece biti 5 dana ili samo nestanes a oni se brinu? da li pomazes oko krecenja, ciscenja i sl...
Poslato: 18 Okt 2006, 20:48
od ::fy::
Nerado sam se odazvao pozivu za krečenje, ali evo već ceo dan se smaram u kršu beo od kreča....
A oni uvek znaju kod koga spavam, tj. da sam kod dečka. Dakle, nema realnog razloga za brigu ali zbog raznih tripova i predrasuda oni su uvek zabrinuti kada ja nisam kući najmanje 10 sati dnevno....
Poslato: 18 Okt 2006, 21:27
od blenta
eh otac vojno lice
znam na chemu si brate
:respect:
Poslato: 18 Okt 2006, 21:37
od Zibro
i meni pet dana u kontinuitetu van kuce zvusi mnogo , ako vec zivis sa savojima moras i da podneses neke obaveze zajednickog zivota , i definitivno ne mogu da se slozim da te NE razumeju i da NE cine nista u tom pravcu , sama cinjenica da neko moze da svari da si pet dana i pet noci kod decka je OGROMNA , izvanredno je upravo to da su pristali da tako nesto podnose , pa ipak ne mozemo od njih ocekivati da se sada prave kao da im se to bas nesto neodoljivo svidja... a mozda ce i do toga doci jednog dana
Poslato: 18 Okt 2006, 21:53
od Mafijaš
Imaj m..a i osamostali se!
Poslato: 18 Okt 2006, 22:07
od 2Q2Bstr8
i ja stičem utisak da ti svoje izlete koristiš kao izgovor da izbegneš kućne obaveze. potrudi se malo oko kuće, uradi i one stvari koje ti eksplicitno ne zatraže, iznenadi ih svojom vrednoćom i videćeš da ti neće ni reč reći sledeći put kad budeš iša kod dečka. narvavno, ne očekuj da će promena nastupiti posle dva puta, moraćeš biti malo uporniji u dokazivanju svojih namera.
razmisli malo i o jednoj drugoj stvari. možda tvojima teško pada to što toliko vremena provodiš van kuće, jer počinju da shvataju da je njihov mali sin porastao i da će ih verovatno uskoro zauvek napustiti.
Poslato: 19 Okt 2006, 00:21
od Ulix
Ako vec potpuno opusteno mozes da im kazes da ides kod decka, ocigledno da ste nacinili neki napredak. Narocito jer kazes da to lakse mozes saopstiti ocu, a ranije si o njemu pricao kao o kucnom Hitleru. Znaci da je napredak ucinjen. Mozda malo i ti treba da se potrudis?
Poslato: 19 Okt 2006, 00:27
od hlaefdige
ma sedi malo s njima, bre!!! obraduj ih necim!!! skuvaj neku kafu iznenadnu!!! napravi im neku klopu.... nek malo osete da su voljeni
Poslato: 19 Okt 2006, 00:35
od iJazz
Slažem se sa većinom navedenih stvari. Reci im kad planiraš da budeš odsutan par dana od kuće. Roditelji su takvi... uvek će se brinuti za tebe. Učini nešto sitno za njih. Verujem da će im značiti umeti da cene ono što uradiš za njih
.
Poslato: 19 Okt 2006, 00:48
od ::fy::
Originally posted by Ulix
Ako vec potpuno opusteno mozes da im kazes da ides kod decka, ocigledno da ste nacinili neki napredak. Narocito jer kazes da to lakse mozes saopstiti ocu, a ranije si o njemu pricao kao o kucnom Hitleru. Znaci da je napredak ucinjen. Mozda malo i ti treba da se potrudis?
Ne mogu potpuno opušteno, već se koristi konstrukcija da idem kod "onog" dečka (dakle, ne mog dečka već nekog tamo - pošto im je valjda teško da čuju i izgovore da sam kod SVOG dečka).
Napredak je svakako učinjen, jer mi otac više ne preti ubistvom i na tome je sve stalo.
Ne vidim u čemu se ja to trebam dodatno truditi - odličan sam student (cenim to što su mi tri godine plaćali školovanje na privatnom fakultetu i to sam vratio time što sam sve ispite davao u roku, sada IV godinu plaćam sam); radim i time im ne opterećujem kućni budžet; ne pušim; ne pijem; ne drogiram se; ne družim se sa kriminalcima i probisvetima i nisam loš čovek.
Ne vidim šta je to što bih trebao dodatno da uradim. Naprotiv, mislim da bi sve lakše bilo da sam se ponašao malo bahatije (kao moj brat). Onda bi se i tekako navikli da me nema, ne po 5, već po mesec dana kući....ali dobro....
Poslato: 19 Okt 2006, 03:05
od Paki
Za početak bi bilo sasvim ok da odeš ponovo do Miroslave i izdvojiš tih 600 dinara ...
Znaš i sam da je odlična...
Poslato: 19 Okt 2006, 08:03
od ::fy::
Originally posted by Paki
Za početak bi bilo sasvim ok da odeš ponovo do Miroslave i izdvojiš tih 600 dinara ... Znaš i sam da je odlična...
Da, svakako ću ići u najskorije vreme.
P.S. Sada njene i usluge drugih u Poliklinici mogu koristiti besplatno jer sam od skoro i civilni osiguranik
Poslato: 19 Okt 2006, 09:59
od KiWi
Originally posted by hlaefdige
ma sedi malo s njima, bre!!! obraduj ih necim!!! skuvaj neku kafu iznenadnu!!! napravi im neku klopu.... nek malo osete da su voljeni
ako ovako nastaviš da pišeš, ima bre da se zaljubim u tebe!
FY, iako ne kontam tvoje političke stavove, potpuno podržavam tvoje outovanje i čestitam ti na hrabrosti. Nemam takva iskustva, pa ne bih mogao da te posavetujem, ali verujem da će ti dosadašnji saveti naših dragih forumaša pomoći. Samo napred, uz tebe smo.
Poslato: 16 Nov 2006, 10:29
od beodecko
vidim da je davno dat poslednji komentar na ovu temu, vec meseca dana, i mozda si nesto i uradio u ovom periodu, ali moja preporuka ti je sledeca: budi strpljiv, cetvrta si godina. Jos jedna godina - manje vise. Zavrsi to, neces vise imati obavezu da placas faks i sredstva ces moci da preusmeris na stan. Onda zaista neces morati nikome da se pravdas gde si i sta radis.
U veoma sam slicnoj situaciji - mada nisam outovan, devojku nemam i mojima je jako cudan svaki moj izlazak, a spavanje van kuce necu ni da pominjem - pokusao par puta, dobijao gomilu glupavih pitanja koja su vukla sva na isto - sine, a jel si ti peder? Ja sam treca godina privatnog faksa, placam ga sam - izdrazacu jos malo a onda svoja kucica - svoja slobodica...
A za to sto su malo smaraci nemoj previse da brines - takvi su i str8 roditelji kada im deca spavaju van kuce. Bar vecina...
Ipak smatram da imas srece sto ti otac nije ispunio pretnje - mislim da bi moj bio veoma odlucan u tome da me ubije kada bi saznao...
Poslato: 16 Nov 2006, 10:36
od Zoe
Da, zbilja, treba ti cestitati na outovanju i ja ti sada tek, od srca cestitam
Kako stvari stoje?
Poslato: 16 Nov 2006, 11:51
od Draco
I ja sam tek sad videla temu - cestitam na autovanju!
Napisi nam sta je bilo; da li se situcija popravila?
Ako nije, napisacu ti par stvari iz licnog iskustva. Moja mama zna za mene vec duzi niz godina i nikada mi nije pravila scene, pretila, branila.. Jednostavno je to prihvatila tako kako jeste. Shvatam da je veliku ulogu u formiranju njenog stava prema meni odigrala i cinjenica da se druzi sa tonom nekih gejeva. Doduse, u praxi je stvar UVEK drugacija kada je u pitanju rodjeno dete.
Sad, ceo ovj uvod sam pisala zbog jedne jedine stvari - ja joj NIKADA ne govorim da idem kod devojke, vec kazem da idem kod S____ <ubaci odgovarajuce ime> iako vrlo dobro zna da smo zajedno. Ne govorim joj da idem na gay mesta ili da se nadjem sa gay ljudima ukoliko ona sama ne pita kakvo je to mesto ili odakle znam te ljude. Jednostavno, shvatam da joj nije svejedno i ne stajem joj na 'zulj' ako ne moram, to je najmanje sto mogu da uradim kada je vec sve to prihvatila.
Volela bih i ja da zivim u idealnom svetu gde ce svi, a ne samo najblizi, prihvatati necije sexualno opredeljenje kao nebitnu stvar za dalju interakciju, ali nije tako. Moras i ti malo da napravis njima ustupak kao sto su oni tebi <verovatno mnogo vise nego moja mama> time sto su svoja ocekivanja i stavove prilagodili novonastaloj situciji. Ne mozes da kazes da se ne trude.
A to za stan, zar je toliko bitno? Ne moras da zabadas kod decka na pet dana. Kontam da bi im znacilo i kada bi se povremeno pojavio na rucku ili kafi.. ili sta god. Ne ocekuj da tako djuture prihvate SVE sto ti zelis.
Poslato: 26 Apr 2007, 19:41
od XX001
Ja sam tek danas videla ovu tvoju dilemu, pa ti evo odgovaram. Ja sam blia u slicnoj situaciji, pa sam primenila ova resenja koja i tebi preporucujem. Moji saveti vezani za tvoju situaciju su sledeci:
1. Kazi svojima da te ostave na miru! Kazi im da imas prava na SVOJ zivot i da NISI duzan da ima polazes bilo kakve racune!
2. Gledaj STO PRE da zavrsis studije i da se osamostalis! Mozda i da potrazis bolje placen posao u svojoj struci, ili da se potrudis da u ustanovi u kojoj radis, napredujes, pa da dobijes i povisicu i mozda i vecu platu. Mozda bi mogao i nesto privatno da pokrenes, neki svoj privatan posao, u svojoj struci, koji ce biti bolje placen.
3. Predlog koji ti je dao jedan od korisnika ovog foruma, mislim da bi trebao da pokusas da realizujes: da pokusas da sa svojim deckom delis troskove zivota i stanovanja. Mozda bi tvoj decko i ti mogli da nadjete neki stan koji vama odgovara i da zajedno delite troskove zivota i stanovanja!
Mislim da ce ti ovi saveti pomoci. Inace, mislim da ovaj tvoj problem ne zahteva posetu psihologu, mada, sto da ne! Moze ti dati neki koristan savet i pomoci ti savetima i razgovorom!
Pozdrav i srecno!!!
Poslato: 26 Apr 2007, 19:51
od XX001
Poslato: 27 Apr 2007, 03:37
od Pipin
Razvoj situacije pre svega zavisi od roditelja i tu su naša savetovanja najverovatnije uzaludna. Zato je najbolje da ode kod psihologa. Deljenje troškova sa trenutnim partnerom nikada nije izlaz, jer ne znate šta će biti sutra. Uostalom, to nije osamostaljenje, jer tad zavisite od te osobe. Ako veza pukne, moraće nazad kod roditelja, a tek to može biti najeb.
Jedina stvar koja će skoro uvek upaliti kod roditelja jesu sitnice, što je već neko rekao spomenuvši kafu. Trebalo bi da razmisliš šta bi to moglo biti.
Sa druge strane, oni su ipak roditelji i svakako da će brinuti za tebe ako pokušaš da se osamostališ, a smatraju da za to nemaš sve uslove. Problem može biti samo u načinu na koji oni to izražavaju. Tu najčešće i dođe do nesporazuma koji kasnije može prerasti u sukob.
Ali pošto je prošlo dosta vremena od kada si napisao uvodni post, moguće je da si našao rešenje.
Poslato: 05 Jun 2007, 04:57
od west end
potpuno se odvoj od roditelja idi se preseli zivi kod decka ...ili u zavisnosti od finansijskih mogucnosti iznajmi negde sobu ili deli stan sa nekim
Poslato: 05 Jun 2007, 12:14
od ::fy::
E društvo, nisam ni obraćao pažnju da se ova tema ponovo vratila međ`žive
U svakom slučaju, od oktobra meseca prošle godine kada sam i imao ovu dilemu mnoooogo toga se promenilo, ali baš mnooogo Pokušaću da se setim svega, mada će biti teško setiti se svih peripetija.
Mislim da je veliki pomak učinjen najpre kada su moji u oktobru otišli na godišnji odmor u Grčku i tamo proveli skoro mesec dana. Tada sam skor non-stop boravio kod dečka i samo smo ponekada bili kod mene kući (živim sa bratom, tako da njemu nije smetalo što me nema u kući Po povratku mojih, trudio sam se da malo više vremena provodim u kući ali bilo je teško posle 30 dana sada odjednom živeti opet u "zatvoru". Malo po malo, ja sam sve manje boravio u toj kući.
Roditeljima je bilo teško da se naviknu na to, i svremena na vreme bi se valjda sakupio u njima bes pa bi opet počeli sa ispitivanjima i smaranjem. Tu je bilo veoma važno to što sam ja odgovarao sasvim staloženo na njihove predrasude i što im nisam dozvolio da me isprovociraju. Trudio sam se da im što više objašnjavam gde živim, kako živim, kada se i da li se tuširam i kupam (verujte mi, čak su me i to pitali kao da mi dečko živi u nekom haustoru a ne u stanu). Pored toga, veoma su bili zabrinuti da ću zbog svog "novog načina života" napustiti fakultet i da neću polagati ispite. Veliki doprinos njihovom postepenom razuveravanjnu i plus zamene bio je to što sam sasvim uobičajeno nastavio sa polaganjem ispita i što su oni uvideli da čak i kada živim sa dečkom i dalje mogu da ispunjavam svoje obaveze.
To je tako trajalo sve do marta ove godine i onda se desio (pozitivan) šok - kada sam se jednom prilikom, posle ne-znam-više-ni-sam koliko dana provedenih kod dečka, vratio kući otac i majka su mi saopštili da bih trebao da ponesem neke stvari ako već boravim van kuće. Tako mi je sama keva spakovala neke stvari da ih ponesem kod dečka. To je definitivno bio znak da su se oni pomirili sa činjenicom da više ne živim sa njima. Posle toga usledio je i poziv mog oca (koji me nikada u životu nije pozvao na mobilni da me pita kako sam) - pozvao me je da dođem na ručak sa njima. To je sada već postala i mala porodična tradicija, pa ja obavezno sveke nedelje (a i češće) dožem kod njih na ručak, večeru ili samo kafu
Onda se, na žalost, desio vema tužan trenutak kada je mom dečku preminla majka. Moje sam obavestio o tome i oni su insistirali da ga sami pozovu i izjave saučešče. Čak su i telegram poslali. Sada me redovno zovu na fixni da pitaju kako sam i da se dogovorimo oko nekih drugih stvari vezanih za tehniku (ćale je sada ušao u onu fazu kada mora da poseduje sve moderno u vezi kompjutera), a kada slušalicu podigne moj dečko prvo se ispričaju sanjim. Međutim, meni se još uvek čini da nisu spremni da ga prihvate kao mog dečka (izbegavaju da me pitaju kako mi je dečko na primer, već koriste njegovo ime).
Sve u svemu, ja evo već 8 meseci živim sa dečkom. Kod roditelja odlazim 1-2 puta nedeljno. Čujem se sa njima skoro svakog dana (oni zovu). Često pitaju kako mi je Amable (to mu je nick na forumu). Naša komunikacija je neuporedivo bolja od kada ne živim sa njima, po prvi put u životu mogu potpuno normalno i što je najvažnije RAVNOPRAVNO da razgovaram sa svojima, bez galame i svađe. I teme razgovora su nam totalno drugačije. Više ne pričamo o politici (što je bila glavna tačka mog sukoba sa ocem dok sam živeo tamo), verovatno zato što bi bilo glupo trošiti vreme na to. Sada mi roditelji itekako finansijiski pomažu, kada god mi zatrebaju pare oni mi ih pošalju a i prijavu ispita mi sada otac ponovo plaća. Evo juče me je baš obavestio da će nam kupiti web kameru kako bi mogli da me vide kada me zovu 
Znam da je to još uvek njegov način kontrole, toga se nikada neće otarasiti jer voli da sve ima pod svojom kontrolom, ali daleko u manjem obliku nego kada sam živeo sa njim(a).
P.S. Hvala svima na podršci i interesovanju 
Poslato: 05 Jun 2007, 14:37
od Paki
Poslato: 05 Jun 2007, 14:44
od CokoladnaBananica
eh...
mene mama ne zove ni da pita kako sam JA, jbt...
