- 04 Sep 2005, 12:56
#342209
ð
Šuma jos ne diše iako je davno svanulo. U savršenom svetlu svitanja radja se novo...To sam ja, mali i skvr?en na postelji od trave, napojen jutarnjom rosom ?ekam srnu koja je još davno otišla, da se vrati i da mi malo života. Tek toliko da mogu da udahnem onaj zrak sunca koji mi se vrti u zenicama.
Ja, sedam godina, harmonika ,,Welstmaister,, 120 basova, preteška, vu?em je ka muzi?koj školi, ne bih li ispunio suludu želju jedne od histeri?nih i po?eo da sviram Baha, Šopena, Mocarta...Sve one za koje ona nikada nije ni ?ula. Mrzim tu graðevinu utonulu u u?malost centra grada, zato se okomim besno na spomenik nekim ratnicima i gaðam grudvama pravo u glavu...Zapravo gledam snažnog miši?avog muškarca u podnožju spomenika, vezanog lancima, u gr?u koji ?e me kasnije pratiti...Tako mi se dopada to telo da i ne ?ujem profesora solfeða koji me zove da uðem. Ne, figura muškarca je mnogo interesantnija od njegovih nota. Prilazi mi stariji gospodin i kaže mi da je to spomenik i da ne treba skrnaviti grudvama se?anje...Moje se?anje svi mogu da skrnave.
Podrum susednog solitera.Ja i moj drugar igramo se žmurke. On se tako dobro sakrije u taj vlažan,memljiv podrum koji miriše na kiseo kupus da nikako ne mogu da ga nadjem. Smeje mi se negde iz mraka i zove me da doðem. Ulazim u mrak nevin, još netaknut, ali sa slutnjama na ono što me odavno uznemirava u dugim no?ima. Ulazim u jedan od odeljaka podruma gde me on ?eka. Odjednom mi se u ruci nadje njegov trvd, kameni kurac...Tako je topao. On po?inje da radi ono što ja još nisam znao, dah?e sve brže i tera me da se i ja svu?em. Svla?im moj sivi zimski kaputi?, pa pantalone...Tu je jedan ležaj, ba?en, nepotreban...Zbunjen ležem i ose?am njegovu ?vrstinu u sebi...Boli me, ali on ne prestaje...Bol ostaje u meni celog života. Nisam više nevin...
Zbunjen sam. Srednjoškolac. Moji drugari neprestano pri?aju o devojkama, rodbina me svaki ?as pita imam li...Ne razumem ih najbolje, jer ja sam druga?iji od onog dana kada sam prestao da budem bakin andjeo. Grize me ose?anje da sam nekome kriv...Bojim se danima i no?ima da neko ne pomisli, primeti...Zaljubljujem se redom u sve muškarce koji su nalik kamenoj figuri koja stoji na skveru. Ne razumem kada moji vršnjaci pri?aju o ženskim nogama i grudima i to ih uzbuðuje. Pravim se kao da i mene privla?e a u stvari pani?no se bojim žena. Nekoliko drugarica me neprestano uznemirava, odbijam ih grubo..Neprestano sam namršten i tužan, nema nikoga da mi objasni da nisam jedini na svetu koji je takav. Tajnu mi otkriva ?asopis u kome nalazim prve pozive, šifre...Sve je tako tajnovito i uzbudljivo...Najzad saznajem da takvih kao ja ima na stotine...Bojim se prvog pisma i prvog kontakta koji stiže iz daleke Slovenije. Odlazim vozom do Sremske Mitrovice, on me ?eka u autu, zeleni ,,Reno 4,,. Stariji je od mene mnogo ali to mi ne smeta, jer me golica onaj podrum iz detinjstva. Radosno mu se prepuštam i dajem mu sve što sam imao. Moje detinjstvo tu nestaje, svaki trag nevinosti topi se u ,,prljavštini,, sa Žagarom ( ko zna da li je još živ ). Vra?am se ,,ku?i,, gde me do?ekuje rodbina...Zaboravio sam da uništim njegovo pismo...Svi znaju...Moj svet se ruši, vidim samo razjapljena usta koja laju i laju. Želim istog ?asa da umrem, svrstan sam u kategoriju najgorih, gorih ?ak i od ubica, jer ubistvo se prašta. Postajem peder i dobijam krst, obeležje koje ?e me pratiti do kraja života. No?ima molim ne?ujno Boga da mi oprosti preveliki greh koji sam napravio, ali niko mi se ne javlja, ostajem sam, uhoðen i pra?en godinama...Dobri ujak me gleda svaki put prezrivo kao neku gadnu bubu, tetke me se odri?u i preporu?uju samoubistvo, ostavljen sam od svih...
Odlazim, mislim zauvek...Rušim sve mostove iza sebe misle?i da se nikad ne?u vratiti. Beograd me opija svojim svetlima velegrada i neslu?enom slobodom koju ovde nisam imao. Prepuštam se matici da me nosi i nosi. Uživam u slobodi kao zato?enik tek izašao iz tamnice...Reðaju se na meni i u meni razni neznanci koji mi i nisu toliko bitni...Žurim da nadoknadim propuštene godine...Radim, onda nailazi ponovo zaljubljivanje : prvo, drugo, tre?e...Naivan sam još uvek, dajem sve od sebe jer u meni je slika one kamene figure, nju neprestano tražim...Savršenstvo...Ne znam da ne postoje savršeni ljudi. Gorko se kajem zbog toga...Dolazi jedno razo?arenje za drugim. Godine odlaze, ja se vra?am preko spaljenih mostova ponovo i tonem u ništavilo palanke. Povla?im se i bežim od svega u pustinju bez ljudi, okružen tišinom nemo?no pružam ruke ka zvezdama i molim se za nestanak se?anja... Ne vredi,sve je tu, tako jasno i živo, kao da se desilo danas. Ponovo sam onaj nevini de?ak u podrumu što drhti i ?eka da ga neko pozove...
Šuma jos ne diše iako je davno svanulo. U savršenom svetlu svitanja radja se novo...To sam ja, mali i skvr?en na postelji od trave, napojen jutarnjom rosom ?ekam srnu koja je još davno otišla, da se vrati i da mi malo života. Tek toliko da mogu da udahnem onaj zrak sunca koji mi se vrti u zenicama.
Ja, sedam godina, harmonika ,,Welstmaister,, 120 basova, preteška, vu?em je ka muzi?koj školi, ne bih li ispunio suludu želju jedne od histeri?nih i po?eo da sviram Baha, Šopena, Mocarta...Sve one za koje ona nikada nije ni ?ula. Mrzim tu graðevinu utonulu u u?malost centra grada, zato se okomim besno na spomenik nekim ratnicima i gaðam grudvama pravo u glavu...Zapravo gledam snažnog miši?avog muškarca u podnožju spomenika, vezanog lancima, u gr?u koji ?e me kasnije pratiti...Tako mi se dopada to telo da i ne ?ujem profesora solfeða koji me zove da uðem. Ne, figura muškarca je mnogo interesantnija od njegovih nota. Prilazi mi stariji gospodin i kaže mi da je to spomenik i da ne treba skrnaviti grudvama se?anje...Moje se?anje svi mogu da skrnave.
Podrum susednog solitera.Ja i moj drugar igramo se žmurke. On se tako dobro sakrije u taj vlažan,memljiv podrum koji miriše na kiseo kupus da nikako ne mogu da ga nadjem. Smeje mi se negde iz mraka i zove me da doðem. Ulazim u mrak nevin, još netaknut, ali sa slutnjama na ono što me odavno uznemirava u dugim no?ima. Ulazim u jedan od odeljaka podruma gde me on ?eka. Odjednom mi se u ruci nadje njegov trvd, kameni kurac...Tako je topao. On po?inje da radi ono što ja još nisam znao, dah?e sve brže i tera me da se i ja svu?em. Svla?im moj sivi zimski kaputi?, pa pantalone...Tu je jedan ležaj, ba?en, nepotreban...Zbunjen ležem i ose?am njegovu ?vrstinu u sebi...Boli me, ali on ne prestaje...Bol ostaje u meni celog života. Nisam više nevin...
Zbunjen sam. Srednjoškolac. Moji drugari neprestano pri?aju o devojkama, rodbina me svaki ?as pita imam li...Ne razumem ih najbolje, jer ja sam druga?iji od onog dana kada sam prestao da budem bakin andjeo. Grize me ose?anje da sam nekome kriv...Bojim se danima i no?ima da neko ne pomisli, primeti...Zaljubljujem se redom u sve muškarce koji su nalik kamenoj figuri koja stoji na skveru. Ne razumem kada moji vršnjaci pri?aju o ženskim nogama i grudima i to ih uzbuðuje. Pravim se kao da i mene privla?e a u stvari pani?no se bojim žena. Nekoliko drugarica me neprestano uznemirava, odbijam ih grubo..Neprestano sam namršten i tužan, nema nikoga da mi objasni da nisam jedini na svetu koji je takav. Tajnu mi otkriva ?asopis u kome nalazim prve pozive, šifre...Sve je tako tajnovito i uzbudljivo...Najzad saznajem da takvih kao ja ima na stotine...Bojim se prvog pisma i prvog kontakta koji stiže iz daleke Slovenije. Odlazim vozom do Sremske Mitrovice, on me ?eka u autu, zeleni ,,Reno 4,,. Stariji je od mene mnogo ali to mi ne smeta, jer me golica onaj podrum iz detinjstva. Radosno mu se prepuštam i dajem mu sve što sam imao. Moje detinjstvo tu nestaje, svaki trag nevinosti topi se u ,,prljavštini,, sa Žagarom ( ko zna da li je još živ ). Vra?am se ,,ku?i,, gde me do?ekuje rodbina...Zaboravio sam da uništim njegovo pismo...Svi znaju...Moj svet se ruši, vidim samo razjapljena usta koja laju i laju. Želim istog ?asa da umrem, svrstan sam u kategoriju najgorih, gorih ?ak i od ubica, jer ubistvo se prašta. Postajem peder i dobijam krst, obeležje koje ?e me pratiti do kraja života. No?ima molim ne?ujno Boga da mi oprosti preveliki greh koji sam napravio, ali niko mi se ne javlja, ostajem sam, uhoðen i pra?en godinama...Dobri ujak me gleda svaki put prezrivo kao neku gadnu bubu, tetke me se odri?u i preporu?uju samoubistvo, ostavljen sam od svih...
Odlazim, mislim zauvek...Rušim sve mostove iza sebe misle?i da se nikad ne?u vratiti. Beograd me opija svojim svetlima velegrada i neslu?enom slobodom koju ovde nisam imao. Prepuštam se matici da me nosi i nosi. Uživam u slobodi kao zato?enik tek izašao iz tamnice...Reðaju se na meni i u meni razni neznanci koji mi i nisu toliko bitni...Žurim da nadoknadim propuštene godine...Radim, onda nailazi ponovo zaljubljivanje : prvo, drugo, tre?e...Naivan sam još uvek, dajem sve od sebe jer u meni je slika one kamene figure, nju neprestano tražim...Savršenstvo...Ne znam da ne postoje savršeni ljudi. Gorko se kajem zbog toga...Dolazi jedno razo?arenje za drugim. Godine odlaze, ja se vra?am preko spaljenih mostova ponovo i tonem u ništavilo palanke. Povla?im se i bežim od svega u pustinju bez ljudi, okružen tišinom nemo?no pružam ruke ka zvezdama i molim se za nestanak se?anja... Ne vredi,sve je tu, tako jasno i živo, kao da se desilo danas. Ponovo sam onaj nevini de?ak u podrumu što drhti i ?eka da ga neko pozove...
