Gay-Serbia.com | Diskusije

Ne, to je veca sloboda, za bilo sta.
Istina oslobadja, veruj mi.

Kapiram da pola grada zna za mene, ali roditelji (valjda?) ne znaju, niti znaju kolege s faxa (mada neki znaju)... Sta ja znam, nije mi problem neki da to neko zna, problem mi je da saopstim mnogima...

Ma briga me tko kuži ... nisam osoba koja se trudi sakriti ispod nekog machizma i str8izma

..znam da cu jednom dobiti batine zbog toga ali.. sta cu ...

Ponekad razmisljam o tome da se outujem nekim dobrim
drugaricama ili drugarima i to raspolozenje me vrlo brzo prodje jer
nisam siguran sta bih dobio time... Any idea?

kod mene je to ovako bilo:
autovala sam se pre dosta godina kod mog drustva u gradu iz kojeg sam.
ja odlazim dole recimo jednom godisnje, ponekad dva puta.
tamo se naravno onda izlazi itd
nisam bila sigurna da li se to u gradu zna ili ne ali mi se uvek cinilo kako me neki ljudi posmatraju ali mislila sam okej nova sam tj retko sam tu pa me ne pozna svako...
e sad letos mi izasli u neki lokal i dodje goran do mene kog sam pre 1 godinu upoznala.
malo je popio i on pocne kao:steta steta...ne vredi jelda?
a ja nisam shvatila pa kao sta?
a on pa ne vredi mi da te muvam, jelda?
a ja rekoh pa ne vredi :-)
a on kao:a jel imas devojku tamo u nemackoj?
a ja............
i tako sam ja ukapirala da se to za mene ustvari zna!!!
ali nisam mu nista odgovorila, presla sam na drugu temu.
nije to meni problem, ne stidim se ni cega samo sad znam da je neko od mojih drugarica "slucajno"propevao sto nije okej...
mislim dali sam trebala i njih da lazem ceo zivot?
nije mi zbog mene vec zbog mojih, nije velik grad...
ali moram da kazem da sem nekog posmatranja nekad(sto mozda ima i veze sa mojim oblacenjem, jer nije svakidasnje)nije mi se nista desilo...sem 1x ali o tom potom...tako da mi je svejedno.

Moji prijatelji (svi) znaju.
Moje kolege (sa oba faxa, sto obuhvata oko 150 ljudi) znaju.
Moja baba... sumnja.
Moja mama... nezvanicno zna.

Svi koji treba da znaju, znaju (i malo preko toga), sem oca. Za njega jos nisam spreman. Po meni je reci nekom tek prvi korak. Razmisljam tako zato sto imam utisak da ako samo to kazes ljudima dosta njih te nece ozbiljno shvatiti. Razmisljaju ili se nadaju tipa faza je, procice. Treba se postepeno oslobadjati i sve vise zahtevati od samog sebe i od okoline do neke granice dokle ti mozes da ides i dokle procenjujes da nisi preforsirao okolinu. Moje misljenje.

SUO

Nisam potpuno autovan ali vise mi nije problem sta ce ko misliti o meni. Ako se nekome ne svidjam kakav sam neka ide svojim putem. Uglsvnom ostavim na drugim ljudima da u mom prisustvu skontaju. Ko hoce skontace ko nece ili ce ignorisati to ili se nece druziti sa mnom.