- 04 Apr 2011, 15:14
#2192111
U vrhunskom fudbalu ne postoji igrač koji je otvoreno objavio da je gej, osim jednog – švedskog veznog fudbalera Antona Hisena. Zašto je to uradio i kakve su bile reakcije?
Anoton Hisen izgleda sasvim poput pravog modernog fudbalera. Dvadesetogodišnji Šveđanin ima istetovirane svoje inicijale iza jednog uveta, a imena svojih roditelja na podlakticama. Na levoj ruci mu posebno ukrašenim slovima piše: UNWA. To je posveta Liverpulu, njegovom rodnom gradu i stadionskoj himni omiljenog kluba – You’ll Never Walk Alone.
Hisen, sin bivšeg odbrambenog igrača Liverpula i švedskog reprezentativca Glena Hisena, trenutno hoda poprilično sam. Levi vezni igrač je ovog meseca postao prvi švedski fudbaler koji je objavio da je gej; i tek drugi profesionalni fudbaler na svetu koji je to učinio. Prvi je bio Džastin Fašanu koji je priznao da je gej 1990. godine, da bi ga posle toga kolege izbegavale, pa čak i brat Džon. Osam godina kasnije se obesio (a Džon je kasnije zažalio).
Jednu generaciju posle toga, dok LGBT osobe imaju istaknutu ulogu u svakoj drugoj grani zabave, deluje sve bizarnije da u svetskom fudbalu nema gej igrača koji bi to javno priznao – osim Hisena. Iako, kako sam ističe, trenutno igra za švedskog četvrtoligaša i izdržava se radeći u fabrici Volvoa, Hisenova iskrenost u vezi sa seksualnom orijentacijom je velika stvar. Njegova porodica je poznata fudbalska dinastija u Švedskoj; stariji brat Tobijas je švedski reprezentativac, otac Glen je grubi defanzivni fudbaler koji je i danas u Švedskoj poznata ličnost. To bi bilo kao kada bi u Britaniji Džon Teri imao sina fudbalera koji je gej. Možda i najznačajnije od svega jeste da je Hisen, kao i engleski igrač kriketa Stiven Dejvis, to objavio na početku svoje karijere.
Hisenova priča, međutim, počinje na stokholmskom Prajdu 2007. godine, na kojem se njegov otac pojavio na iznenađenje mnogih. Njegov dolazak je bio kontroverzan jer je lokalna gej zajednica mislila da je Glen homofob, pošto je 2001. godine u toaletu na aerodromu u Frankfurtu pesnicom udario muškarca koji ga je dodirivao. Legendarni mačo fudbaler zbunio je svoje kritičare kada je sa velikim saosećanjem govorio o „šesnaestogodišnjaku koji ne želi da objavi da je gej jer se plaši reakcije svojih saigrača“. Niko tada nije shvatio, ali Glen je mislio na svoga sina. „Rekao je ’Radim to za tebe’“, seća se Anton.
Hisenova porodica i bliski prijatelji puni su podrške otkako im je on otkrio svoju seksualnu orijentaciju pre nekoliko godina; on smatra da je tako rođen. „Oduvek sam znao ali nisam ozbiljno razmišljao o tome dok sam bio mlađi – živite kod kuće i družite se sa devojkama, a o tome počnete da razmišljate tek kada želite ozbiljnu vezu“, kaže Anton. Povrede su usporile njegov napredak kao fudbalera dok je igrao za Heken, švedskog prvoligaša. On sada ponovo gradi karijeru u Utsiktensu, u kojem je njegov otac postao trener prošle godine. Nije odgovarao na uzbuđenost medija, koje je, po pravilu, usledio nakon njegovog priznanja. Tokom intervjua za jedan fudbalski magazin, Glen je neobavezno pomenuo seksualnu orijentaciju svog sina; novinar je tad ljubazno prišao Hisenu da ga pita da li želi o tome otvoreno da govori. Hisen je pomislio što da ne i, tipično iskreno, rekao za Ofsajd magazin: „Potpuno je čudno, zar ne? Sve je to sjebano. Gde su dođavola drugi? Niko ne priznaje da je gej.“
To je verovatno tako zato što homofobija cveta u svetskom fudbalu, od vrha naniže. Kada je odlučeno da će domaćin Svetskog prvenstva 2022. godine biti Katar, gde je homoseksualnost zabranjena, predsednik FIFE Sep Blater je cinično izjavio da navijači koji su gej „treba da se klone bilo kakvih seksualnih aktivnosti“ ukoliko budu putovali tamo. „Na sreću fudbal igraju samo zdravi ljudi“, rekao je Vlatko Marković nedavno, obećavajući da neće biti gej igrača dok je on na čelu hrvatskog fudbala. Engleski publicista Maks Kliford je izjavio 2009. godine da je njegov savet dvojici gej fudbalera u Premijer ligi da „ostanu u ormaru“, pošto je fudbal „u srednjem dobu, ogrezao u homofobiju“. Prošle godine Gordon Tejlor, predsednik Asocijacije profesionalnih fudbalera, usputno je izjavio da homofobija nije visoko na agendi Premijer lige pošto nijedan fudbaler ne bi želeo da se pojavi na čelu spota u okviru kampanje Fudbalskog saveza Engleske protiv homofobije.
Nazvati fudbal „institucionalno homofobičnim“, kako to čini Ben Samerskil iz Stounvola, zvuči suzdržano. U jednom istraživanju Stounvola otkriveno je da je sedam od deset navijača prisustvalo homofobnom vređanju. 2009. godine sedam muškaraca je osuđeno zbog upućivanja uvreda Solu Kempbelu, u okviru prvog sudskog slučaja zbog nepristojnog navijanja. Navijači Ipsviča i dalje ponavljaju: „On je gej, on je mrtav, visi u šupi, Fašanu, Fašanu“ pred navijačima Norviča, u kojem je Fašanu otpočeo svoju karijeru.
Ali Hisen se ne plaši da će njegovo iskustvo na bilo koji način biti kopija Fašanuovog. „Saigrači i brat su mu okrenuli leđa“, kaže Anton. „To je najveća tragedija“, dodaje Hisenova majka Helena, dok se živo priseća kako je Fašanuovo priznanje uzdrmalo svet fudbala dok je živela na Mersisajdu sa Glenom i decom. „Sećam se slike kako leži na travi pod drvetom hrasta, obučen samo u farmerke i govori svetu da je gej. Svi su bili: ’Šta to dođavola radi?’“. Ona se nada se da će u Britaniji sad sve biti drugačije, mada, kako sama kaže: „Englezi su konzervativniji [od Šveđana]. I dalje nose perike u sudu.“
Navijači mogu pretpostaviti da je igračima nemoguće da priznaju da su gej zbog saigrača – ili trenera. Trener Brajan Klaf se prema Fušanuu odnosio grubo nakon njegovog milionskog transfera u Notingem Forest 1981. godine i njegova karijera je počela da ide nizbrdo. Hisen ima dva trenera u Utsiktensu; otac mu daje punu podršku, a drugi trener mu je, kako se Hisen priseća, rekao: „Podržavam te 100%. ako neko bude rekao bilo šta, izbacićemo ga. Samo radi svoj posao.“ Hisen razume da se drugi gej igrači mogu plašiti diskriminacije od strane trenera zbog svoje seksualne orijentacije, ali „ako vas neko zbog toga odbije, on je glup“.
Desno krilo Utsikensa i Hisenov prijatelj već pet godina, Niklas Tidstrand, javno ga podržava. „Mi smo veoma dobra, bliska grupa igrača, možda je i zato Anton odlučio da otvoreno prizna da je gej“, kaže Tidstrand o svom mladom timu. „To je dobro za njega. Ne mora da laže kada mu prilaze devojke. Teško je zadržati nešto tako veliko u sebi. Podržavam ga od prvog trenutka kada je rekao da je gej, i kad je to svima objavio, pomislio sam da je to dobro, ali nismo mislili da će to biti velika stvar kao sad.“
Igrači u Premijer ligi su iznenađujuće nevoljni da pričaju o homofobiji ili gej igračima među sobom, s obzirom da će na sebe samim raspravljem o tom pitanju skrenuti pažnju. Bivši kapiten Šefild Venzdeja Daren Purs izjavio je da bi dobro razmislio pre nego što bi savetovao nekom mladom igraču da prizna da je gej; napadač Bajerna Mario Gomez je bio u naslovima kad je uradio suprotno od toga, podsticao gej igrače da razbiju ovaj poslednji tabu. Hisen se nada da će podrška njegovog brata Tobijasa možda ohrabriti druge švedske fudbalere da objave da su gej. „Drugi igrači treba da znaju da mogu i sa njim da razgovaraju“, kaže. On bi voleo da vidi igrače Premijer lige kako staju u odbranu svojih gej kolega. „Ako si pravi muškarac u Premijer ligi, reći ćeš ’Ako imaš problem s tim, obrati se meni’. Mora da postoji neki način – ko god igra u Premijer ligi treba da ih podrži.“
Da li Hisen oseća pritisak da će sada postati uzor drugima pošto je jedini gej fudbaler? „Ne uopšte“, odgovara. „Nije za to potreban uzor – gej si, to nije velika stvar. Ljudi mi govore da sam sad poznata ličnost, ali ne bi trebalo da budem. Ali dokle god pomaže [drugima što otvoreno govorim o tome], radiću sve što mogu. Ako se neko plaši da javno kaže da je gej, neka me pozove.“
Hisen priznaje da mu je u odluci da objavi da je gej pomogla činjenica da se navijači Utsiktensa broje stotinama, a ne hiljadama. Prošlonedeljno regionalno finale kupa protiv Asiriske bila je najveća utakmica koju je igrao otkako je objavio da je gej.
„Veoma je hrabro da to tako objavi“, slaže se navijač Laš Borjesen. „Mediji se više brinu oko toga nego mi“, izjavljuje mlada navijačica Selma Arnautović, dok Utsiktens postiže drugi gol. „Mnogi ljudi misle da je to njegov privatan život. Ne misle ništa drugačije o njemu. Vole kako igra“, dodaje sa osmehom, „ a ne za koju stranu igra.“
Hisenova majka je zabrinuta u vezi sa mogućim susretom sa većim klubovima. „Tri, četiri tima u najvišoj ligi imaju zaista grozne navijače“, kaže. „Ako se sastanu sa nekim takvim timom, mislim da se Anton neće uplašiti. Biće odlučniji. Ali ja se plašim, ja sam mu majka. I ako izađe uveče u klub, svi ga znaju sada, plašim se da će ga pretući.“
Kako meč ulazi u poslednjih 10 minuta, Tidstrand napušta teren zbog drugog žutog kartona. Psujući sa linije terena, dodaje da su navijači Asiriske vikali „Jesi li siguran da si mu samo drug?“ i „Jesi li i ti gej?“. „Prvi put se to dešava.“
„Čuo sam puno sranja“, kaže Anton o navijačima suprotnog tima. ’Jebeni peder’ i slično“ Priznaje da je u početku bio besan. Onda „sam se nasmejao i koncentrisao da nastavim da igram. To je samo priča. Dovikivanje. Moj stav je: „Ja imam loptu, a ne ti. ja sam na terenu, a ne ti. I ako to mrziš, baš me briga.“ Ističe da je čuo druge navijače kako govore ovima koji su ga vređali „Ćutite! Ne možete da govorite takve stvari.“
Hisen odlazi kući sa majkom i sestrom, radujući se putu u Britaniju gde će učestvovati u TV diskusiji sa drugim gej sportistima, Stivenom Dejvisom i Garetom Tomasom, a zatim gledati voljeni Liverpul. Onda će sa drugim navijačima pevati You’ll Never Walk Alone. Možda ni sam neće zadugo.
(Guardian; prevod: GSA)
U vrhunskom fudbalu ne postoji igrač koji je otvoreno objavio da je gej, osim jednog – švedskog veznog fudbalera Antona Hisena. Zašto je to uradio i kakve su bile reakcije?
Anoton Hisen izgleda sasvim poput pravog modernog fudbalera. Dvadesetogodišnji Šveđanin ima istetovirane svoje inicijale iza jednog uveta, a imena svojih roditelja na podlakticama. Na levoj ruci mu posebno ukrašenim slovima piše: UNWA. To je posveta Liverpulu, njegovom rodnom gradu i stadionskoj himni omiljenog kluba – You’ll Never Walk Alone.
Hisen, sin bivšeg odbrambenog igrača Liverpula i švedskog reprezentativca Glena Hisena, trenutno hoda poprilično sam. Levi vezni igrač je ovog meseca postao prvi švedski fudbaler koji je objavio da je gej; i tek drugi profesionalni fudbaler na svetu koji je to učinio. Prvi je bio Džastin Fašanu koji je priznao da je gej 1990. godine, da bi ga posle toga kolege izbegavale, pa čak i brat Džon. Osam godina kasnije se obesio (a Džon je kasnije zažalio).
Jednu generaciju posle toga, dok LGBT osobe imaju istaknutu ulogu u svakoj drugoj grani zabave, deluje sve bizarnije da u svetskom fudbalu nema gej igrača koji bi to javno priznao – osim Hisena. Iako, kako sam ističe, trenutno igra za švedskog četvrtoligaša i izdržava se radeći u fabrici Volvoa, Hisenova iskrenost u vezi sa seksualnom orijentacijom je velika stvar. Njegova porodica je poznata fudbalska dinastija u Švedskoj; stariji brat Tobijas je švedski reprezentativac, otac Glen je grubi defanzivni fudbaler koji je i danas u Švedskoj poznata ličnost. To bi bilo kao kada bi u Britaniji Džon Teri imao sina fudbalera koji je gej. Možda i najznačajnije od svega jeste da je Hisen, kao i engleski igrač kriketa Stiven Dejvis, to objavio na početku svoje karijere.
Hisenova priča, međutim, počinje na stokholmskom Prajdu 2007. godine, na kojem se njegov otac pojavio na iznenađenje mnogih. Njegov dolazak je bio kontroverzan jer je lokalna gej zajednica mislila da je Glen homofob, pošto je 2001. godine u toaletu na aerodromu u Frankfurtu pesnicom udario muškarca koji ga je dodirivao. Legendarni mačo fudbaler zbunio je svoje kritičare kada je sa velikim saosećanjem govorio o „šesnaestogodišnjaku koji ne želi da objavi da je gej jer se plaši reakcije svojih saigrača“. Niko tada nije shvatio, ali Glen je mislio na svoga sina. „Rekao je ’Radim to za tebe’“, seća se Anton.
Hisenova porodica i bliski prijatelji puni su podrške otkako im je on otkrio svoju seksualnu orijentaciju pre nekoliko godina; on smatra da je tako rođen. „Oduvek sam znao ali nisam ozbiljno razmišljao o tome dok sam bio mlađi – živite kod kuće i družite se sa devojkama, a o tome počnete da razmišljate tek kada želite ozbiljnu vezu“, kaže Anton. Povrede su usporile njegov napredak kao fudbalera dok je igrao za Heken, švedskog prvoligaša. On sada ponovo gradi karijeru u Utsiktensu, u kojem je njegov otac postao trener prošle godine. Nije odgovarao na uzbuđenost medija, koje je, po pravilu, usledio nakon njegovog priznanja. Tokom intervjua za jedan fudbalski magazin, Glen je neobavezno pomenuo seksualnu orijentaciju svog sina; novinar je tad ljubazno prišao Hisenu da ga pita da li želi o tome otvoreno da govori. Hisen je pomislio što da ne i, tipično iskreno, rekao za Ofsajd magazin: „Potpuno je čudno, zar ne? Sve je to sjebano. Gde su dođavola drugi? Niko ne priznaje da je gej.“
To je verovatno tako zato što homofobija cveta u svetskom fudbalu, od vrha naniže. Kada je odlučeno da će domaćin Svetskog prvenstva 2022. godine biti Katar, gde je homoseksualnost zabranjena, predsednik FIFE Sep Blater je cinično izjavio da navijači koji su gej „treba da se klone bilo kakvih seksualnih aktivnosti“ ukoliko budu putovali tamo. „Na sreću fudbal igraju samo zdravi ljudi“, rekao je Vlatko Marković nedavno, obećavajući da neće biti gej igrača dok je on na čelu hrvatskog fudbala. Engleski publicista Maks Kliford je izjavio 2009. godine da je njegov savet dvojici gej fudbalera u Premijer ligi da „ostanu u ormaru“, pošto je fudbal „u srednjem dobu, ogrezao u homofobiju“. Prošle godine Gordon Tejlor, predsednik Asocijacije profesionalnih fudbalera, usputno je izjavio da homofobija nije visoko na agendi Premijer lige pošto nijedan fudbaler ne bi želeo da se pojavi na čelu spota u okviru kampanje Fudbalskog saveza Engleske protiv homofobije.
Nazvati fudbal „institucionalno homofobičnim“, kako to čini Ben Samerskil iz Stounvola, zvuči suzdržano. U jednom istraživanju Stounvola otkriveno je da je sedam od deset navijača prisustvalo homofobnom vređanju. 2009. godine sedam muškaraca je osuđeno zbog upućivanja uvreda Solu Kempbelu, u okviru prvog sudskog slučaja zbog nepristojnog navijanja. Navijači Ipsviča i dalje ponavljaju: „On je gej, on je mrtav, visi u šupi, Fašanu, Fašanu“ pred navijačima Norviča, u kojem je Fašanu otpočeo svoju karijeru.
Ali Hisen se ne plaši da će njegovo iskustvo na bilo koji način biti kopija Fašanuovog. „Saigrači i brat su mu okrenuli leđa“, kaže Anton. „To je najveća tragedija“, dodaje Hisenova majka Helena, dok se živo priseća kako je Fašanuovo priznanje uzdrmalo svet fudbala dok je živela na Mersisajdu sa Glenom i decom. „Sećam se slike kako leži na travi pod drvetom hrasta, obučen samo u farmerke i govori svetu da je gej. Svi su bili: ’Šta to dođavola radi?’“. Ona se nada se da će u Britaniji sad sve biti drugačije, mada, kako sama kaže: „Englezi su konzervativniji [od Šveđana]. I dalje nose perike u sudu.“
Navijači mogu pretpostaviti da je igračima nemoguće da priznaju da su gej zbog saigrača – ili trenera. Trener Brajan Klaf se prema Fušanuu odnosio grubo nakon njegovog milionskog transfera u Notingem Forest 1981. godine i njegova karijera je počela da ide nizbrdo. Hisen ima dva trenera u Utsiktensu; otac mu daje punu podršku, a drugi trener mu je, kako se Hisen priseća, rekao: „Podržavam te 100%. ako neko bude rekao bilo šta, izbacićemo ga. Samo radi svoj posao.“ Hisen razume da se drugi gej igrači mogu plašiti diskriminacije od strane trenera zbog svoje seksualne orijentacije, ali „ako vas neko zbog toga odbije, on je glup“.
Desno krilo Utsikensa i Hisenov prijatelj već pet godina, Niklas Tidstrand, javno ga podržava. „Mi smo veoma dobra, bliska grupa igrača, možda je i zato Anton odlučio da otvoreno prizna da je gej“, kaže Tidstrand o svom mladom timu. „To je dobro za njega. Ne mora da laže kada mu prilaze devojke. Teško je zadržati nešto tako veliko u sebi. Podržavam ga od prvog trenutka kada je rekao da je gej, i kad je to svima objavio, pomislio sam da je to dobro, ali nismo mislili da će to biti velika stvar kao sad.“
Igrači u Premijer ligi su iznenađujuće nevoljni da pričaju o homofobiji ili gej igračima među sobom, s obzirom da će na sebe samim raspravljem o tom pitanju skrenuti pažnju. Bivši kapiten Šefild Venzdeja Daren Purs izjavio je da bi dobro razmislio pre nego što bi savetovao nekom mladom igraču da prizna da je gej; napadač Bajerna Mario Gomez je bio u naslovima kad je uradio suprotno od toga, podsticao gej igrače da razbiju ovaj poslednji tabu. Hisen se nada da će podrška njegovog brata Tobijasa možda ohrabriti druge švedske fudbalere da objave da su gej. „Drugi igrači treba da znaju da mogu i sa njim da razgovaraju“, kaže. On bi voleo da vidi igrače Premijer lige kako staju u odbranu svojih gej kolega. „Ako si pravi muškarac u Premijer ligi, reći ćeš ’Ako imaš problem s tim, obrati se meni’. Mora da postoji neki način – ko god igra u Premijer ligi treba da ih podrži.“
Da li Hisen oseća pritisak da će sada postati uzor drugima pošto je jedini gej fudbaler? „Ne uopšte“, odgovara. „Nije za to potreban uzor – gej si, to nije velika stvar. Ljudi mi govore da sam sad poznata ličnost, ali ne bi trebalo da budem. Ali dokle god pomaže [drugima što otvoreno govorim o tome], radiću sve što mogu. Ako se neko plaši da javno kaže da je gej, neka me pozove.“
Hisen priznaje da mu je u odluci da objavi da je gej pomogla činjenica da se navijači Utsiktensa broje stotinama, a ne hiljadama. Prošlonedeljno regionalno finale kupa protiv Asiriske bila je najveća utakmica koju je igrao otkako je objavio da je gej.
„Veoma je hrabro da to tako objavi“, slaže se navijač Laš Borjesen. „Mediji se više brinu oko toga nego mi“, izjavljuje mlada navijačica Selma Arnautović, dok Utsiktens postiže drugi gol. „Mnogi ljudi misle da je to njegov privatan život. Ne misle ništa drugačije o njemu. Vole kako igra“, dodaje sa osmehom, „ a ne za koju stranu igra.“
Hisenova majka je zabrinuta u vezi sa mogućim susretom sa većim klubovima. „Tri, četiri tima u najvišoj ligi imaju zaista grozne navijače“, kaže. „Ako se sastanu sa nekim takvim timom, mislim da se Anton neće uplašiti. Biće odlučniji. Ali ja se plašim, ja sam mu majka. I ako izađe uveče u klub, svi ga znaju sada, plašim se da će ga pretući.“
Kako meč ulazi u poslednjih 10 minuta, Tidstrand napušta teren zbog drugog žutog kartona. Psujući sa linije terena, dodaje da su navijači Asiriske vikali „Jesi li siguran da si mu samo drug?“ i „Jesi li i ti gej?“. „Prvi put se to dešava.“
„Čuo sam puno sranja“, kaže Anton o navijačima suprotnog tima. ’Jebeni peder’ i slično“ Priznaje da je u početku bio besan. Onda „sam se nasmejao i koncentrisao da nastavim da igram. To je samo priča. Dovikivanje. Moj stav je: „Ja imam loptu, a ne ti. ja sam na terenu, a ne ti. I ako to mrziš, baš me briga.“ Ističe da je čuo druge navijače kako govore ovima koji su ga vređali „Ćutite! Ne možete da govorite takve stvari.“
Hisen odlazi kući sa majkom i sestrom, radujući se putu u Britaniju gde će učestvovati u TV diskusiji sa drugim gej sportistima, Stivenom Dejvisom i Garetom Tomasom, a zatim gledati voljeni Liverpul. Onda će sa drugim navijačima pevati You’ll Never Walk Alone. Možda ni sam neće zadugo.
(Guardian; prevod: GSA)
Pogled idiota... 
Ne diraj bradu!
