Bootstrap Framework 3.3.6

[space_oddity]

Godinama sam se mučila sa izvesim psihičkim problemima i nisam znala da se izborim sa njima drugačije do li autodestruktivno- alkoholizmom, konzumiranjem drugih droga, sampovređivanjem, sitnim krađama, teranjem ljudi od sebe iz straha da će oni pobeći od mene, etc. I najgori deo - rekurentne suicidne tendencije

Godinama sam se stidela, krila, niko nije znao da se sečem, niko nije znao da tu i tamo kraducnem nešto skroz nebitno 'for the thrill of it', godinama sam trpela sulude promene raspoloeženja, previše intenzivna osećanja, i, na kraju, depresiju, koja je postajala sve ozbiljnija kako je vreme prolazilo. Derealizacija i depersnalizacija - znao je samo dečko, stidela sam se, "šta ako pomisle da sam luda
Godinama, sve dok u jednom trentku nisam došla do trenutka da sam se potpuno isekla i pomislila "spemna sam sada da umrem, ali dočekaću par dana da vidim dal i ću se predomislii".
Za mene je ta spremnost bila veliki trenutak i buđenje. Potražila sam pomoć.

Da sam pre sedam godina potražila pomoć, možda sada ne bih izšla jednom nedeljno na rargvore, pila već treći lek jer mi prethodna dva nisu odgovarala, suzdržavala se od čašice ili žileta znajući da je prvi put=svaki put.... već išla kod nekog psihologa, pričala, rešavala probleme u korenu i izrasla u psihičku zdravu i stabilnu pojedinku, umesto ovog disfunkcionalnog haosa koji jesam sada.

---

Ellem, ja sam prilično iskreno prosula svoju priču pred vas, neki me znate, neki ne, ali cilj mi je da pišemo zajedno o svojim problemima, da podelimo iskustva. Da vidimo na koji način se kroz naše pobleme prožimao i naš rodni ili seksualni identitet i na koji način je ta stigma pogoršavala stanje.
s
Da vidimo kako se ko leči i kako se ko drži.

Hajde da ovo bude mesto gde nećemo nikoga osđivati zbog dijagnoza, već pružiti razumevanje, eventualno komentar, ali nikako kritkujuć, spočitavajuć, negativan.


Počeću prva:
Dijagnostifikovana mi je teška depesivna epizoda i granični poremećaj ličnosti. Svaki dan je borba, ali sam bolje nego što sam bila. Deo napretka se sastoji u tome što sam počela otvorenije da pričam o tim problemima (tj. o depresiji, za granični mi je još frka...) pa se nadam da bi na još nekoga to moglo terapeutski delovati.

Sigurna sam da ima još ovde osoba sa slčnim problemima, i nema potrebe ograničiti se na ove moje, već bih pričala svim mogućim psih poteškoćama. Dobrodošlo je sve- poremećaji u ishrani, okp, anksioznost, napadi panike, bipolar, psihoze ....


Zaista bih volela da razmenimo iskustva, otvoreno govoreći o onome o čemu inače ćutimo, strahujući.


Hvala unapred svima na odgovorima, mnogo će biti značajni

[Orlando the Lady]

Jos uvek nemam nikakvu dijagnozu, ali mogu da osetim: taj trenutak se priblizava.
Nadam se da cu moci da imam poverenja u tu dijagnozu, jer, ima ljudi, meni vrlo bliskih, koji nemaju poverenja u svoju.

[2kune]

dušo, hvala ti na iskrenosti... nisi izišla samo sa svojim dijagnozama nego si skrenula pažnju na jedan mnogo bitniji problem koji se neprestano zanemaruje... naime, čini mi se da je diskriminacija i neshvaćanje psihičkih problema ljudi veći problem od svih ostalih diskriminacija... diskriminiziraju se žene, gay ljudi, židovi, romi, invalidi... svi su slabiji, svi su bespomoćniji od većine... a najslabije osobe su one koje imaju psihičkih problema... jer sve što je psihičko i što je iz glave nije dovoljno dobro i vrijedno za naš narod... sve se to riješava sa radom, batinama ili slaninom i rakijom... a ako neće tako onda takav čovjek nije za ništa nego za metak ili za zatvorit i bacit ključ...
a posebno ta stigma sramote! jel te treba biti sram ako navučeš gripu? ili slomiješ nogu? ne, kad je fizikala u pitanju sve je OK... samo kad je štagod mentalnoga onda se konceptualno vraćamo u 19. stoljeće... histerija je ženska, to im je u familiji... a iza svega toga je podtekst da je osoba sama kriva i moralno odgovorna za svoje patnje...
psihička dijagnoza je dijagnoza kao i svaka druga... psihički problem je kao i svaki drugi zdravstveni problem... nečinjenje ništa oko toga zbog sramote je prava sramota... ali ne sramota pojedinca nego sramota društva i kulture...
za sve ostale diskriminacije uvijek ima hrabrih pojedinaca koji će ustati reći 'to je fašizam' ili 'to je seksizam' ili 'to je homofobija'... ali za ovu svi su skloni samo okrenuti glavu...
maco, ti si jako rijedak dragulj...

[Zvonki]

Takodje sam zahvalan na iskrenosti jer znam da je tesko nekome se poveriti kada imaju takav problem.Ja licno nemam takvih problema ali sam mozda i blizu,meni je strasno kada covek samog sebe povredjuje,nemoj da me pogresno shvatis ne oudjujem te ali zelim da pokazem da se saosecam sa tobom ioako te ne znam,ne sazaljevam te pokusavam da razumem to.Verujem da si jaka osoba i da ti samo ti mozes da se sa time izboris i verujemd a kada budes jednog dana napravila korak iz tog sveta i akda se okrenes to ce ti biti smesno,verujemd a svi mi moramo da napravimo te neke velike korake,kako bih se izrazio...evoluiramo,mozda je ovo sto pricam glupo nekome ili klise ali eto rekao sam to jer jednostavno zelim da bude svima nama dobar zivot.Nisi sama,ti si dobro i bices dobro.

[ultraviolet]

SO, ideš li i na neku psihoterapiju ili je terapija isključivo medikamentima?
jesi li uopšte nekada?

[EnMademoiselle]

rado bih se raspisala ali ne znam odakle da počnem. evo baš sam sad naišla ovde na neki svoj post iz krajnje alarmantnog perioda i frapirala se od sebe.

inače prepoznala sam se u svemu iz prve rečenice, čak imam i da dodam još stvari, a kad složim sve u glavi lepo šta hoću da kažem pridružiću se

uglavnom svaka čast za otvorenost i ono, za početak - nisi sama i biće bolje
bitno je da si načinila pre svega prvi korak, odnosno priznavanje problema (što je najteže), i da si voljna da nastavljaš da činiš pomake u rešavanju istog

[Zvonki]

Imam ideju,uzmi papir i olovku i nacrtas kada si u takvom stanju,neka to bude i cica glisa ili kako god da zamisljas tu sitaciju,i kada nacrtas pocepas taj papir...mozda i pomogne

[EnMademoiselle]

[/url]meni je strasno kada covek samog sebe povredjuje,nemoj da me pogresno shvatis ne oudjujem te ali zelim da pokazem da se saosecam sa tobom ioako te ne znam,ne sazaljevam te pokusavam da razumem to

jeste strašno ali nekad se to čini kao jedini način da osetiš nešto.

evo pokušaću da ti objasnim iz mog ugla:
dok sam bila emotivna i mogla da se isplačem lepo kad me nešto muči/boli nije mi ni padalo na pamet da to radim sebi. e onda kad se ne znam šta desilo, jednostavno je nešto u meni puklo, neću da preterujem sad ali koliko čitam čak već sumnjam da je to bio nervni slom, i od tad više bukvalno ništa nisam osećala. sve stvari koje su me ranije činile da kažemo tužnom sad su mi samo bile neki teret i sve i da sam htela da ih olakšam sebi nekako, kao što sam pre to radila kroz plakanje npr. nisam mogla jer nisam osećala da mi se plače. i u tom nekom dejstvu ravnodušnosti kad taj teret postane teži od mene, a ne mogu da ga izbacim, predstavljalo mi je izuzetno veliko olakšanje da npr. zveknem rukom o zid, da se posečem, da ugasim cigaru na ruku, bilo šta što će dovesti do toga da makar fizičkim putem osetim nešto. jer ta ravnodušnost prilikom svake situacije kad bi trebalo da osetim nešto je ne znam... nešto što toliko ubija u pojam da te bukvalno dovede do mere da ne osećaš da si uopšte živ. te su mi samopovređivanje i taj fizički bol bile jedine stvari koje me podsete da jesam živa

i ne znam što pišem u prošlom vremenu kad mi i dalje izuzetno prija da napucam zid jer me i dalje drži ta ravnodušnost ali eto kad sam već tako ispisala mrzi me sad da ispravljam. lepo sam rekla sebi da složim u glavi šta da kažem pa onda da pišem, ali jebiga sad gotovo

[Zvonki]

Hej ok je sada,ne vici jebi ga,rekal si to i super je sto si to podelila,kapiram ja to sto si radila i akzem ne osudjujem te zbog toga ali postoje drugi manje bolni nacini da se to izbaci

[belch]

Razumem te, Madamoizel, isto imam potrebu za bolom, samo što sam ja moju rešila tako što sam našla nekoga da mi taj bol (u kontrolisanim uslovima, strogo sporazumno) nanosi. I to nanošenje bola meni donosi oslobođenje, utisak da ja imam kontrolu nad svojim životom u potpunosti, pa čak i nad bolom.

no stvari su se promenile pre devet meseci, kad sam slomila ruku koja još uvek nije zarasla. Sad nosim taj fiksator koji me drži gotovo potpuno paralizovanom, i odjednom više nemam kontrolu ni nad kojim aspektom svog života. Kretanje mi je izrazito ograničeno, ne mogu da radim većinu stvari koje volim i koje me čine srećnom (pedalanje, hajking, putovanja, surf netom je osakacen jer moram da kucam jednom rukom, što me nemerljivo usporava, ne mogu da radim, ne mogu da prevodim (zbog sporosti), seks je gotovo nemoguc, seks kakav volim apsolutno nemoguc). Zbog toga svega osecam da tonem sve dublje i dublje. Osećam se apsolutno bespomoćno i beskorisno, otuđila sam se od prijatelja jer se plašim da ih gušim svojom patetičnom pričom, ništa mi se ne dešava u životu pa se osećam kao da gubim vreme sedeći, užasno se osećam i što momak mora da me pazi, ko da sam mu na teretu (iako, racionalno znam da su to gluposti), hvata me panika jer se plašim da smo se zbog svega toga udaljili. I kao šlag na tortu, živim sa konstantnim intenzivnim bolom, koji se smiruje samo ako sedim ili ležim apsolutno nepokretno. I najobičnije stvari poput oblačenja ili tuširanja su agonija. Lekovi protiv bolova su delovali prvih par nedelja, sad bi trebalo da konstantno povećavam doze da bi delovali, ali ne želim to da radim svom organizmu.

Najviše od svega me plaši da će ova povreda ostaviti veće psihičke posledice nego fizičke. Stvarno sam mislila da sam jača od ovoga, da ću duže izdržati pre mentalnog raspada u kom se sad nalazim. Hvata me očajanje, ne mogu da se dignem iz kreveta ujutru, rasplaču me najbezazlenije sitnice, nemam veru da će se stvari ikada poboljšati (što opet racionalno znam da nema veze s mozgom). Opet, ne idem kod nekog profesionalca jer ne znam kako bi mogao da mi pomogne, racionalne argumente sve znam, a lekove ne želim, kolko god glupo zvučalo.

Eto, sori Spejs što sam ti hajdžekovala temu, i svaka ti čast na hrabrosti i otvorenosti.
Btw prija izbaciti ovo iz sebe

[ultraviolet]

^
^ ne postoje.
postoje kod tebe, jovice, marice i dušice.
za ivicu i pericu ne postoje drugi, manje bolni načini.
postojali su verovatno nekada u prošlosti, ali sada ne postoje, jer je granica prekoračena. i to uopšte nije retkost.

[Zvonki]

[/url]^
^ ne postoje.
postoje kod tebe, jovice, marice i dušice.
za ivicu i pericu ne postoje drugi, manje bolni načini.
postojali su verovatno nekada u prošlosti, ali sada ne postoje, jer je granica prekoračena. i to uopšte nije retkost.

Evo kazacu ti ovo na to,covek je ogranicen koliko sebi to dozvoljava,kako god ti msatrala,bile tu te granice ili ne uvek si sam svoj gospodar zivota i uvek ti odlucujes o tim granicama,i ti odlucujes gde ces ih staviti ti odlucujes da li ces ih preci,znas da je to istina ma koliko ti to tvrdoglavo pricala kao da je neko drugi stavio granice.

[Madonna]

oh, brother...

[ultraviolet]

[/url]

[/url]^
^ ne postoje.
postoje kod tebe, jovice, marice i dušice.
za ivicu i pericu ne postoje drugi, manje bolni načini.
postojali su verovatno nekada u prošlosti, ali sada ne postoje, jer je granica prekoračena. i to uopšte nije retkost.

Evo kazacu ti ovo na to,covek je ogranicen koliko sebi to dozvoljava,kako god ti msatrala,bile tu te granice ili ne uvek si sam svoj gospodar zivota i uvek ti odlucujes o tim granicama,i ti odlucujes gde ces ih staviti ti odlucujes da li ces ih preci,znas da je to istina ma koliko ti to tvrdoglavo pricala kao da je neko drugi stavio granice.

rođače.
ROĐAČE.
super je ta tvoja ideja, ali se ne može primeniti na baš sve IKADA, složićeš se. ili nećeš.
pokušaću da ti objasnim, pa ću da te zamolim da.. ne ulećeš više na ovu temu sa takvim pričama.
naravno da si gospodar svog života u nekom manifestnom smislu, sam donosiš i sporovodiš donesene odluke, možeš odabrati profesiju, društvo, moš navesti tisuću i jednu stvar kojom možeš da gospodariš do mile volje.
procesima u telu, ipak..
kao što možeš biti najumerenija, najodmerenija, najdisciplinovanija osoba, vedra, aktivna, srećna, a da te zapati rakčina, isto tako te može pući bilo gde drugo. veliki broj mentalnih oboljenja posledica je fizioloških poremećaja u mozgu. neka možeš predvideti, neka ne. neka možeš sprečiti, nekima usporiti progres, nekima odložiti prvo javljanje simptoma, pred nekima si nemoćan.
niko ne BIRA da oboli.
nekada o tome odluči genetika, nekada sredinski uslovi, nekada kombinacija ta dva, nekada nešto peto (proleti ti šipka kroz lobanju, opizdiš glavom o beton i slično). za nastanak velikog broja poremećaja okidač je stres (jedna situacija, njih pet ili kontstantan stres u dužem vremenskom periodu).
koji god da je uzrok - posledice su iste, unutrašnji disbalans, psihički, fizički, kombinovano.
ako to ne možeš da razumeš, nije problem. i nije tvoj stav o gospodarenju pogrešan (moš ga primenit na milion stvari, realno), samo se na psihička oboljenja ne može gledati tako.. jednodimenzionalno.


niko, NIKO ne bira bolest.
nemoj trolovati.

[EnMademoiselle]

^ skratila si me truda da doobjasnim objašnjenje. bravo

@Belch
kontam i ja tebe za lekove

ja već dugo težim ka tome da rešim svoj problem bez lekova
i što duže to pokušavam sve mi se više čini da će mi samo više lekova biti potrebno ako se ispostavi da ipak treba da ih uzimam

sad sam se već okanula tog stava otpornosti prema lekovima jer koliko sam i ovako uništavala organizam raznim glupostima pa valjda je bar lek majko mu napravljen s razlogom da poboljša stanje

više mi nije problem da ih uzimam nego da ih nabavim i naravno, da znam kad i u kojoj količini treba da uzimam. ali o tome ću već kad krenem da se ispovedam, mada kad sam već počela (OPET), ukratko: skeptična sam prema tome da neko dokumentuje moj psihički život a tek prema tome da ga poverim na negu bilo kome, s obzirom na slučaje na koje sam nailazila kod nas



btw mislim da je bitnije da se psihičko stanje održava na nekoj normali nego da organizam bude u savršenom redu.
u svakom slučaju s obzirom da su i jedno i drugo povezani i da bilo kakav poremećaj normalnosti kod jednog može da dovede do poremećaja i kod drugog, logično mi je da ako se nešto može lečiti lekovima da se treba pokušati lečiti lekovima dok još uvek postoji ta mogućnost
jer kad si već psihički na klizavom lako možeš doći do stanja gde čak ni medicina, niti bilo šta drugo ne pomaže. što ne mogu ni da zamislim koliko je užasno teško nositi se sa tim

/spoiler/
reč dana: lekovi
koliko sam puta naglasila
/spoiler off/

[bas bleu]

[/url]

[/url]^
^ ne postoje.
postoje kod tebe, jovice, marice i dušice.
za ivicu i pericu ne postoje drugi, manje bolni načini.
postojali su verovatno nekada u prošlosti, ali sada ne postoje, jer je granica prekoračena. i to uopšte nije retkost.

Evo kazacu ti ovo na to,covek je ogranicen koliko sebi to dozvoljava,kako god ti msatrala,bile tu te granice ili ne uvek si sam svoj gospodar zivota i uvek ti odlucujes o tim granicama,i ti odlucujes gde ces ih staviti ti odlucujes da li ces ih preci,znas da je to istina ma koliko ti to tvrdoglavo pricala kao da je neko drugi stavio granice.

eto cim ti walk off tu nepatvorenu glupost, i mi cemo depresiju.

[Zvonki]

Ultra@

Ok,u pravu si,mozda kada bih aj prolazio kroz te situacije razumeo to,i nisam ni rtekao da je bolest izbor vec da je izbor da nesto uradis povodom toga,ne verujemd aje celo resenje samo u lekovima terap[ijma zar ne?
Meni je keva bila tezak alkoholicar i zbog toga sam imao ne bas ok detinjstvo ali tek kada je ona odlucila da ide da se leci od alkoholizma tada je sve i krenulo ka tom resenju,sam taj pokret koji je tada ucinila ta odluka je dokazala da je ona kretaor svog zivota a ne neka flasa stomaklije.Ali dobro taj slucaj niej za poredjenje sa vasim slucajevima.Slazem se da je scve to unutrasnji disbalans,i jos nesto da zelim da trolujem ne bih ovako pisao na ovoj temi,bilo bi to drugacije.dakle ponovicu nikoga ne vredjam niti mi je to bila ikada namera odkada sa m dosao na ovaj forum,ne znam ni zasto se pravdam...

[KorvinOdAmbera]

''

[ZlatnaPtica]

Zvonki, jedna mala analogija, skontaj.

[Zvonki]

Ma ok je,ja ovde trolujem vazi,budala sam sto i pokusavam...

[belch]

ovde ipak nije tema - "seći se ili ne - izbor je na tebi"

[EnMademoiselle]

@Zvonki
mešaš kontrolisanje budućih akcija sa ispravljanjem posledica prošlih događaja

evo da uzmemo taj tvoj slučaj za primer:
tvoja mama JESTE mogla i jeste sama odlučila da prestane da pije
ali tvoja mama NIJE mogla sama da ispravi posledice alkoholizma već je to postignuto stručnim lečenjem

mislim da zaista jednostavnije ne može da se objasni

[Zvonki]

Dobro,ukapirao i sada izvinite sto se mesam u ovu temu

[ultraviolet]

zašto niko ne ide na psihoterapiju?

[Markiza]

Obično sam bubica, mirna, tiha i ono , takva me aura prati, bar tako misle oni oko mene. Tako sam mislila i ja. Ali , zapravo, tako se lako, u momentu, iznerviram (nema gradacije) da mi bukvalno dođe da pojedem i sažvaćem osobu koja me iznervira, ili predmet, ili da udaram rukom, udaram i udaram dok se bes ne stiša. Nebitno da li mi je osoba bliska ili nije i da li je razlog sasvim banalan ili ozbiljan. Naročito se to pojača tokom PMS-a, kad mislim da je najbolje da se izolujem i zaključam negde.
Takva mi je bila majka pa sam mislila ili je urođeno ili stečeno, naučeno, šta li. Sa godinama se to sve kod nje stišalo nekako. Sad joj je prešlo u histeriju i plakanje. Gledam je i ne znam šta je gore. U svakom slučaju, osećam toliki bes da mi se čini da ako ne udarim u nešto da će u meni pući svaki krvni sud. Nisam nikoga pretukla ali jesam udarila par puta.
Za privatnog psihoterapeuta nemam love ni da se samo upoznamo, državni-zakazivanje i čekanje mesecima.

[Noctis Lucis Caelum]

Počeh da pišem pa sam odustao na pola. Mislim to mi i jeste jedan od problema... Počnem nešto da radim, na pola mi sine "what's the point?" i zabatalim sve....

[EnMademoiselle]

što se depresije tiče da ne pričam ja kad već postoji ovo

[avgust]

[/url]zašto niko ne ide na psihoterapiju?

bavis se tim?

[IriS]

[/url]zašto niko ne ide na psihoterapiju?

to sam se ja stalno pitala.
i skontala. ima više razloga:

1. nemaju love
2. većina misli da će se problemi rešiti "sami od sebe". neki problemi se tako ne mogu rešiti.
3. umesto na psihoterapiju, radije odu kod psihijatra koji ih samo jednostavno otkači dajući im razne medikamente.
4. sramota ih je.

btw, bravo za temu

[scout_finch]

od pubertetskog perioda imam periode uzasne depresije. i ti periodi su s godinama postali sve duzi tako da sad se desi da cela godina prodje u tom raspolozenju/osecanju. osecaj tuge, nezadovoljstva, osecaj da me nista ne moze uciniti srecnom, kad se lepe stcari dese osecam samo olaksanje, nema ushicenosti i radosti. i osecam bes, nervozu i nestrpljenje, i to najvise trpi moja devojka, na koju je jako cesto bez razloga istresem
isla sam kod tri psihologa, i nije imalo nekog efekta, zapravo nije imalo efekta uopste. jedino sto sam tu saznala da jesam depresivna.i sve te price kako treba ne znam baviti se sportom, izlaziti napolje, biti medju ljudima, to kad cujem popizdim. ceo zivot sa m trenirala i trcala i bila medju ljudima, ali to ne vredi kad mi je u glavi mrak. i onda sam pocela da razmisljam da je to prosto moje stanje i da treba da prihvatim to kao nesto sto je prosto deo moje licnosti. ja nemam sklonosti ka samopovredjivanju, tako da realno jako lako bi mi bilo da prosto ne radim nista i prepustim se mraku jer nema opipljivih posledica ako to uradim. ali jbg to bi bas bio zivot na auto-pilotu a to mi nije pametno da uratim.

probacu verovatno sa psihijatrom, mada imam trip od lekova, zapravo u zivotu nisam popila nikakav lek koji utice na raspolozenje/smiric ili tako nesto.