[url=http://gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2615759#p2615759]overload napisao:[/url][url=http://gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2613795#p2613795]ultraviolet napisao:[/url]zašto niko ne ide na psihoterapiju?
Ja sam imao faze (da se ne lazemo i dalje se desava) da ne idem kod doktora redovno jer pokusavam tako pobeci od problema. Od tuge i ocaja. Pravim se da mi je super i da mogu bez doktora i da ce se sve samo od sebe resiti ("samo treba vremena"), gutam lekove na nalaz izdat pre sest meseci k'o kreten najveci. Plasim se sebe da ako odem i razgovaram i natera me da se prisetim svega sto me muci da ce mi se vratiti suicidalne misli od pre. A ne zelim da ponovo pokusavam (da uradim ono sto niko ne treba nikada uraditi), joj povraca mi se kad se setim sta sam pokusavao i gde sam zavrsavao, zelim da zivim i zelim da budem zadovoljan svojim zivotom! I tako jadno zvucim sad sam sebi. Stalno. I tako mi treba neko da me gurne i silom natera da idem. I sto je najgore, i bez doktorovog podsecanja na moje probleme suicidalne misli mi se ponovo stvaraju. I bas zato treba da se ide kod doktora jer ovo jednostavno nije nesto cemu "samo treba vremena".
Jebote, kako me je samo sramota sebe sad. Sranje.
srce moje malo ne treba da te bude sramota što si hrabar da izneseš realnu situaciju javno, a pre svega da si je i sam svestan
ako kažeš da ti se takve misli i ovako javljaju s vremena na vreme najbolje je da nastaviš da ideš kod doktora, jer postoji problem koji mora da se reši, a izbegavanje tog rešenja radi trenutnog prividnog olakšanja ne dovodi do rešenja, već će ti se takve misli samo gomilati, što zapravo vodi baš ka suprotnome od rešenja
inače i ja imam sličan problem sa problemom
pošto sam već pisala uširoko, sad ukratko, problem je u tome što uopšte ne mogu da osetim ni jednu emociju. a problem u vezi problema je to što je overload naveo, da me plaši šta će rešenje problema da povuče sa sobom i kako ću ja da izađem na kraj sa tim.
odnosno, ako bilo šta uspe da probije tu emotivnu barijeru kod mene, imam osećaj da će sve nedoživljene emocije od ranije da izlete napolje odjednom i da će mi dugo vremena trebati da naučim da se nosim i uskladim ponašanje sa time, kao što mi je dugo vremena trebalo da naučim da se nosim i uskladim ponašanje sa neemotivnim stanjem. zapravo to "strah me je" i nije pravi izraz, nije me strah, nego... nemam pojma kako da opišem to - mislim da sve to vreme neću biti u stanju da radim bilo šta drugo dok se opet ne uskladim sa emotivnim stanjem
inače čitam vas ostale i drago mi je da se otvarate i izbacujete stvari iz sebe. keep going