Bootstrap Framework 3.3.6

[Noctis Lucis Caelum]

Ne mislim da je još uvek stiglo do depresije, to što pišeš je normalna reakcija na situaciju koja ti se dešava. Probaj da se okupiraš nekim novim stvarima. Tvoje prijatelje niko ne može da zameni, ali život mora da ide dalje. Doći će neki novi ljudi u tvoj život i onda se nedostatak ovih starih neće primećivati toliko.
Budi srećan zbog onih koji su otišli za svojom srećom.

[gossip]

nisam ni znao sta je prava depresija dok se mamino zdrastveno stanje nije pogorsalo
ubedljivo najmracniji period u mom zivotu
opsta bezvoljnost
da nije bilo teretane i povremenih smirica ne znam kako bih pregurao sve to

sada je sve ok i taj period je daleko iza mene

[Zvonki]

[/url]nisam ni znao sta je prava depresija dok se mamino zdrastveno stanje nije pogorsalo
ubedljivo najmracniji period u mom zivotu
opsta bezvoljnost
da nije bilo teretane i povremenih smirica ne znam kako bih pregurao sve to

sada je sve ok i taj period je daleko iza mene

Ja sma sada u toim periodu,ali borim se sa time

[gossip]

it WILL get better

[Zvonki]

Nadam se

[Dark Walker]

Nemam problema sa depresijom zato što imam probleme koji me teraju da presujem ludake.
To je vrlo isplativ posao koji se bazira na vrednostima koje nemaju veze sa materijalizmom.

[Hys.]

presujes ludake?

[Dr_Shortbus]

Kod mene već sa zrenjem grožđa i kukuruza kreće ta neka zimska anksioznost koja poprilično konstantno, sa jačim ili slabijim intenzitetom, traje negdje sve do kraja marta. Pa onda april i maj, taj neki proljećni umor i oporavak od zimskog sna. Na kraju mi ostanu samo jun i jul kada se osjećam koliko toliko psihički zadovoljavajuće.

[stardust81]

[/url]Kod mene već sa zrenjem grožđa i kukuruza kreće ta neka zimska anksioznost koja poprilično konstantno, sa jačim ili slabijim intenzitetom, traje negdje sve do kraja marta. Pa onda april i maj, taj neki proljećni umor i oporavak od zimskog sna. Na kraju mi ostanu samo jun i jul kada se osjećam koliko toliko psihički zadovoljavajuće.

Bear

[Dr_Shortbus]

Ponekad poželim da sam stvarno medvjed pa da mogu napasti i pojesti neke ljude bez ikakve odgovornosti.

[stardust81]

Potvrda....

[Anhedonie]

ima to svoje ime

https://en.wikipedia.org/wiki/Seasonal_ ... e_disorder" target="_blank

[Hys.]

^ da, i poprilicno je cesto.

[urke145]

[/url]Ne mislim da je još uvek stiglo do depresije, to što pišeš je normalna reakcija na situaciju koja ti se dešava. Probaj da se okupiraš nekim novim stvarima. Tvoje prijatelje niko ne može da zameni, ali život mora da ide dalje. Doći će neki novi ljudi u tvoj život i onda se nedostatak ovih starih neće primećivati toliko.
Budi srećan zbog onih koji su otišli za svojom srećom.

Da znam da nije depresija nego normalna reakcija na situaciju. Naravno sada kada njih nema ovde preokupirao sam sebe novim stvarima. Knjige naprosto gutam, sredio sam dvoriste do perfekcije, vozim bajs vise nego pre.... ali jbg nije to to. Zivim u gradu koji nije narocito veliki (30ak hiljada stanovnika) i nema nesto puno ljudi sa kojima bi mogao da se druzim... a i nije lako bas sklapati nova jaka prijateljstva na pocetku tridestih. Inace ovde je opsta bezanija, svi odlaze u inostranstvo, grad ce ostati pust uskoro. To mi jos dodatno unosi nemir i neku nelagodu. Gde cu ostati da zivim. I razmisljanja da li i ja da odem. E sada ostaviti posao u struci da bi kupao babe po nekom starackom domu u Nemackoj i da posle toliko truda oko faksa i ovog posla u struci opet budem na pocetku.............pih ni sam ne znam.

[Dark Walker]

Kad je depresija u pitanju, seks STVARNO može da ubrza oporavak, ili da je potpuno neutrališe (ako depresija nije klinička).
Razmenjivanje nežnosti može da je ublaži (dodir, normalan razgovor u odlučujućem trenutku), ne mora sve da se svede na "gimnastiku" ako ljudima seksualni čin nije prioritet.
Neki ljudi vole da stvore "tenziju" samim tim što su prisutni!

[Noctis Lucis Caelum]

[/url]
Da znam da nije depresija nego normalna reakcija na situaciju. Naravno sada kada njih nema ovde preokupirao sam sebe novim stvarima. Knjige naprosto gutam, sredio sam dvoriste do perfekcije, vozim bajs vise nego pre.... ali jbg nije to to. Zivim u gradu koji nije narocito veliki (30ak hiljada stanovnika) i nema nesto puno ljudi sa kojima bi mogao da se druzim... a i nije lako bas sklapati nova jaka prijateljstva na pocetku tridestih. Inace ovde je opsta bezanija, svi odlaze u inostranstvo, grad ce ostati pust uskoro. To mi jos dodatno unosi nemir i neku nelagodu. Gde cu ostati da zivim. I razmisljanja da li i ja da odem. E sada ostaviti posao u struci da bi kupao babe po nekom starackom domu u Nemackoj i da posle toliko truda oko faksa i ovog posla u struci opet budem na pocetku.............pih ni sam ne znam.

Nažalost, ne postoji jednostavan odgovor na tvoju dilemu. Generalno kako ljudi stare, i broj prijatelja se smanjuje. Svako ide ka nekom svom cilju. I to je ok. Ne možemo očekivati od drugih da nam uvek posvećuju maksimum pažnje. Najveći deo mog društva se pooženio, poudavao, ili su pak od gay ljudi u nekim ozbiljnim vezama i više nemaju toliko vremena za mene, ili su se sveli na stalnu priču o njihovoj deci, njihovim zajedničkim problemima i šta znam.
Problem je ako naš život ostaje na nekom istom nivou, pa onda imamo osećaj da sve ostalo prosto beži od nas. Možda je i tebi došlo vreme za promenu. Vidi još neko vreme kako će stvari da se odvijaju, pa ako ti je baš nepodnošljivo vini se u beli svet i možda će tamo biti bolje.

[Hitsugaya]

izvozim na kilo

[Zvonki]

Hello darknnes my old friend...

[Mage]

[/url]Samo tuga ili mozda cak i depresija ne znam. Ali u poslednjih godinu dana 4 najboljih prijatelja sa kojima se znam maltene celog zivota su se odselili iz mog grada.
Prvo se u novembru drugar odselio u Nemacku, tamo je nasao posao. U februaru najbolja drugarica posle svega mesec dana zabavljanja se uda za nekog lika iz Norveske i ode tamo. U maju druga najbolja drugarica se preseli kod decka koji zivi u gradu na jedno sat vremena od mene (sa njom se i vidjam nekako barem jednom mesecno). I drugi najbolji drugar, nakon sto je upoznao nekog lika jednostavno je nestao iz mog zivota na tri meseca, znaci ono totalno kuliranje, njih dvoje non stop zajedno, a onda su se pre mesec dana preselili na drugi kraj ove nase jebene drzave.
I tako ja ostadoh sam u svom gradu. Ovde imam dobar posao i zajebano mi je da tek tako dan otkaz. A opet u nekom novom gradu sve su to opet neki novi ljudi. Ovde sve ostalo sto imam su poznanici, sa njima nisam uopste blizak.
Znaci godine drzenja, izlazaka, ludnica, nema toga vise. Onda nekada sazalim sebe kako nemam sa kime u grad na pivo ili sednem sa nekim sa kojim inace i nemam nista zajednicko pa sam tek tada sebi smesan.

Ufff znam ovaj osecaj... I sa jedne i sa druge strane. Prvo sam bio ja taj koji je napustio sve i preselio se u drugu zemlju, a sada skoro svi moji prijatelji ovde odlaze i uskoro se plasim da necu imati sa kim da odem makar na pivo...

Problem je sto su svi moji prijatelji internacionalnog porekla i ovde su ziveli uglavnom ili zbog doktorata ili post-doca ili tako neceg, a kurva akademija te tera da se non stop seljakas po celom svetu zarad posla

Anyway, toliko sam vec dobrih i kvalitetnih ljudi ispratio da stvarno vise nemam snage za to... Moja brilijantna zamisao je da pokusam da steknam malo lokalnih prijatelja ili makar prijatelja za koje znam da nemaju nameru da se sele (makar uskoro). Problem is, you can't force friendships... they happen when they happen.

Bummer...

[Madonna]

Sto je to sranje jbt, kad imas prijatelje.. Nemam tih problema :phew:

[Dark Walker]

Baš.

[urke145]

[/url]

Ufff znam ovaj osecaj... I sa jedne i sa druge strane. Prvo sam bio ja taj koji je napustio sve i preselio se u drugu zemlju, a sada skoro svi moji prijatelji ovde odlaze i uskoro se plasim da necu imati sa kim da odem makar na pivo...

Problem je sto su svi moji prijatelji internacionalnog porekla i ovde su ziveli uglavnom ili zbog doktorata ili post-doca ili tako neceg, a kurva akademija te tera da se non stop seljakas po celom svetu zarad posla

Anyway, toliko sam vec dobrih i kvalitetnih ljudi ispratio da stvarno vise nemam snage za to... Moja brilijantna zamisao je da pokusam da steknam malo lokalnih prijatelja ili makar prijatelja za koje znam da nemaju nameru da se sele (makar uskoro). Problem is, you can't force friendships... they happen when they happen.

Bummer...

Mene jede to sto sam ovde vezan ovim poslom koji radim. Znaci kako bi mi lako bilo da sam kao ovaj moj drug radio u toj nekoj bezveznoj fabrici za 25.000 i lepo das otkaz zato sto takav posao mozes da nadjes gde god. I odes gde god.
Ovako godine ucenja, posle to zaposlenje, gradjenje pozicija.... a da odem negde van diploma mi nije priznata... znaci mogu samo da radim neki fizicki posao.
I sada je tu najveca dilema. Da li zajebati sve ovo i otici negde. Ili ne. Priznacete da nije lako da npr neko ko je ovde sudija i ima finu platu, da otkaz da bi radio selidbe po Minhenu ili kao konobar u Frankfurtu. E ali to je ono ne moze i jare i pare. I najvise me jede to sto nikako ne mogu da presecem.

[Macan86]

pošto sam zvanično dobio dijagnozu izgleda da je vreme da prestanem da bežim od činjenice da jesam depresivan i ovo moje posrano raspoloženje nije normalno stanje...

[GuzaKoMeduza]

Ima li neko preporuku za friendly psihijatra u Novom Sadu? Samo preporuka iz licnog iskustva ili iskustva bliznje osobe. Bio bih zahvalan na odgovoru

[Vel boy]

ako ste čitali moje postove iz 2015e videli ste da sam se borio s anksioznom ocd krizom koja je nastala 2014e najpažljivijim prelaskom s Paxila na Prozac. popravilo mi se stanje u leto i jesen 2015e kada sam mislim zadnji put pisao na ovu temu, ALI to je bilo zatišje pred buru. u decembru 2015e dakle pre godiinu i mesec dana stanje mi se tako pogoršalo zbog ekstrapiramidalnih nuspojava Trilafona s paničnim ocd napadima i neopisivom ocd anksioznošću da kada bih pisao o tom razdoblju od decembra 2015e do maja juna 2016e ne bi mi stalo u post...neću ni da se prisećam samo hoću da zaboravim te najteže dane mog života. došlo je do potrebe za elektrošokovima jer nijedan jedini lek mi nije smanjivao ocd panične napade i ocd anksioznost a davali su mi skoro sve moguće lekove. tek od elektrošokova (koji se inače koriste primarno za depresiju, a u mene nije depresija već široki spektar anksioznih poremećaja i posebna vrsta teškog ocd-a ) sam vrlo postepeno dolazio sebi, u maju, junu prošle godine, počeo sam se postepeno stabilizovati na propisane lekove Paxil ili Seroxat paroxetine apsolutno maksimalna doza, Seroquel quetiapine za smirivanje anksioznosti, Ativan ili Lorazepam takođe, krajem juna je mama iz BiH došla po mene u Ameriku po drugi put, ovaj put rešili da se ja vratim u BiH da ja provedem jedno vreme s mojima s kojima nisam bio skoro punih 19 godina mog bivstvovanja u Americi.
u zatvorenoj temi o mom dolasku u zemlje ex Yu sam zato i pominjao odlazak psihijatru da se nastavi lečenje za anksioznost gde tj. u mom Mostaru mi neuropsihijatar prepisao nastavak Paxila samo u malo manjoj dozi, Apaurin ili američki Valium i Risset ili američki Risperdal umesto Seroquela za pripomoć u smanjivanju anksioznosti.
ali, mislim da mi je najviše pomoglo odlaženje dva puta na salijevanje strave, da, nisam znao šta da radim medicinski više pa sam sećajući se priča moje pokojne pravoslavne bake o staromodnim praksama hodžinog zapisa i salijevanja strave koje u BiH ponajviše rade neke seoske bošnjačke muslimanske nene i hodže, otišao kod jedne bošnjačke muslimanske nene koja to radi u okolini Mostara. to je bilo letos. i od tog salijevanja strave, da Allah nagradi tu nenu, sam se, koincidencija ili ne, brže oporavljao.
dalje, pisao sam o neuropsihijatru da nije homoafirmativan, ali sam ipak uspostavio neki uzajamno korektan odnos s njim, on me ubeđuje da iako se razilazimo oko prirode homoseksualnosti (on smatra da nije urođena, to me najviše čudi i ljuti od njega) da me on leči kao što bi lečio svog sina poštujući moju različitost.
ali ipak bih voleo da imam i ja dobrog homoafirmativnog psihijatra.

[Anhedonie]

sjebo sam svoju labilnu psihu opet. previse sam se oslonio na travu, i duvao precesto i previse (ket dnevno, sam samcijat) i sve bi to bilo lepo da se ne razvija otpornost, bukvalno popusim ceo ket i ne naduvam se ni najmanje. zato sam i morao da povecavam kolicinu, pa sad sam u pauzi da otpornost nestane (oko mesec dana je potrebno) i eto depre nazad, jaca nego ranije. prestao sam sa zdravim navikama koje su mi pomagale (ishrana, vezbanje, meditacija/hipnoza, druzenje s ljudima) jer sam se previse oslonio na travu, koja mi je pomagala vise nego ista, samo uz nju se osecam kao da zivim a ne da zivotarim, a i bogami lakse je naduvati se nego vezbati. pokusavao sam da se olecim bez lekova upravo iz ovog razloga, sto kad bih prestao bio bih sjeban, a znam sebe i koliko se lako navlacim na bilo sta sto mi olaksava postojanje pa samim tim i zloupotrebljavao bih sve sto mi pomaze, bile to tablete ili trava. moram da razvijem mnogo vecu samokontrolu ali to je tesko kad nemam ni volje ni zelje ni energije da ustanem iz kreveta, za pocetak.

opet moram da prolazim kroz mucno menjanje zivotnih navika

[*deni*]

[/url]a...neću ni da se prisećam samo hoću da zaboravim te najteže dane mog života. došlo je do potrebe za elektrošokovima jer nijedan jedini lek mi nije smanjivao ocd panične napade i ocd anksioznost a davali su mi skoro sve moguće lekove. tek od elektrošokova (koji se inače koriste primarno za depresiju, a u mene nije depresija već široki spektar anksioznih poremećaja i posebna vrsta teškog ocd-a ) sam vrlo postepeno dolazio sebi, u maju, junu prošle godine,....

Izvinjavam se, a kako izgleda to lečenje elektrošokovima danas ?

[Vel boy]

najpre se testira memorija, pa se vade nalazi krvi, srca i ako je sve u redu osoba je spremna za electroconvulsive therapy ECT iliti elektrošokove. u odeljenju gde to rade, daje se infuzija kao priprema pa kada se osoba prenese u tu vrstu operacione sale daje se anestezija, izgubi se brzo svest i probudi se osoba kada je sve završeno. odvedu te nazad u sobu na odeljenje bolnice gde je soba i to je to. tako je bar u Pittsburgh PA USA u Western Psych bolnici Univerziteta Pittsburgh Pitt.

[*deni*]

Nisam, stvarno, imao pojma da se elektrošokovi i danas primenjuju u lečenju pacijenata.

[Speculum Columbae]

mene čudi deni da vi niste znali da je šok terapija i te kako važna.



to objašnjava što neki korisnici imaju frizuru kao morska veštica ursula


ali ne i što imaju temperament i kilažy