Filmska recenzija: Outrage (2009)

Sa muzikom kao iz horor filomova i belim slovima titla na sivoj pozadini, film Outrage obećava otkrivanje "briljantne zavere" koja štiti tajne živote nekih moćnih političara, koji se trude da prava i interesi običnih američkih gejeva i lezbejki ostanu marginalizovana. Izbor reči zavera je možda namerno provokativan, ali ovaj neugodni i metodični novi dokumentarac režisera Kirbyja Dicka pruža značajan uvid u ideologiju i psihologiju političke homofobije današnjice.

Outrage je raport sa bojnog polja na kome ratuju dve kultura, koji jasno za cilj ima jačanje morala jedne strane, i istovremeno napad na nezaštićena krila druge strane.  Ovaj film je takođe i blic snimak brzo promenljive sredine.  Optužbe u filmu za hipokriziju i izdaju su opravdane i najčešće i ubedljive, ali bi nosile drugačiji ton, urgentni prizvuk, a možda čak i  zapaljiv, da su se pojavile pre nekoliko godina, čak i pre šest meseci.  Sa svakim danom koji prođe ova briljantna zavera poprima pohabani i opsadni ton, dok muškarci koji se nalaze u njenom žiži postaju sve strašniji, a manje patetični.

Kirby Dick, čiji su se prethodni dokumentarci bavili temom seksualnog zlostavljanja u okviru Katoličke crke, zatim unutrašnjim sistemom filmskog rejting mehanizma, kao i životom i radom francuskog filozofa Jacquesa Derride, je umni skandal majstor.

Dok njegova tehnika nije otvoreno tendeciozna, kao kod Michael Moora (kao što ni njegovi filmovi nisu toliko zabavni), Dick se ni ne pretvara da je nepristrasni posmatrač. Outrage se manje bavi analizom praksi izlaska u javnost skrivenih zvaničnika, a više njihovom odbranom, dok je filmska priča potrekpljena argumentima da su dostojanstvo i građanski status gej muškaraca i lezbejki podriveni nepisanim paktom tajnosti.

Ovaj argument je dugo vremena predstavljao kamen temeljac političkog gej aktivizma.  Scena na kraju Outrage-a prikazuje Harvey Milka, koji je pre trideset godina bio odbornik Gradske skupštine San Franciska.  Ovim se u filmu insistira na tvrdnji da je izlazak u javnost bio od suštinske važnosti za gej građanska prava.  Film Kirbyja Dicka funkcioniše manje kao eskpoze trenutne nepravde, a više kao istorijski esej, koji se naročito osvrće na osamdesete godine, kada je AIDS učinio da iskrenosti i vidljivost postanu jedini način opstanka mnogim gej muškarcima kada je otpor prema gej pravima počeo da se javlja kao ujedinjujući princip kozervativne Republikanske stranke.

Veći deo filma Outrage čine intervjui sa novinarima i aktivistima koji se osvrću na prošlost, uključujuci i Andrew Sallivana, blogera i pisca, zatim Barney Franka, predstavnika Demokrata, kao i Larry Kramera romanopisca i dramaturga koji je osnovao Act Up, udruženje aktivista koji ukazuju na probleme osoba sa AIDS-om.  Sećanja ovih ljudi su u filmu isprepletena sa optužbama na račun seksualnih života nekoliko poznatih figura iz političkog života, uključujući i guvernera Charlie Crista sa Floride, zatim Davida Dreiera iz Kalifornije, i Larry-ja E. Craiga, bivšeg senatora iz Idaha, koji je bio optužen za traženje seksualnih aktivnosti u toaletu na aerodromu u Minesoti, što je Dick stavio u film.

(Na neki način manipulativno režiser Kirby Dick suprotstavlja Craigovo negiranje sopstvene homoseksualnosti sa mišljenjem Jamesa E. McGreevey-a, bivšeg guvernera iz Njudžersija, o duhovnom gubitku takvog jednog negiranja.  McGreevey priča o sebi, ali nakon montaže kadrova stiče se utisak da se svojom pričom osvrće i na Craigov slučaj.)

Centralna tvrdnja Outrage-a, koju je veoma vatreno izneo Michael Rogers, bloger koji za svoju misiju smatra otkrivanje imena i tajni, jeste da političare koji glasaju protiv interesa gej osoba, dok tajno traže i upražnjavaju gej seks, treba razotkriti.  Prošla su vremena kada je ovakav stav bio isuviše radikalan i zato će verovatno u današnje vreme Outrage izazvati mnogo manje besa, nego što bi to bio slučaj pre nekoliko godina.

Razlog treba tražiti manje u promeni izborne politike, na koju se Kirby Dick fokusirao, već u društvenim promenama koje film tiho i snažno dokumentuje. Drugim rečima, prava priča nije u tajnama i verovatnom nepoštenju onih koji su u potrazi za neobaveznim gej seksom, već u otvorenosti i prihvatanju sebe samog u filmu, što se desilo kod onih ljudi koji su u stanju da istaknu svoju ljudskost i normalnost bez stida i izvinjavanja.

"Washington je veoma gej grad," izjavljuje jedan od njih. "I takođe se veoma duboko taji o tome." Pre jedne generacije deo ove izjave bi bio skandalozan, ali već generaciji posle nas će ovo zvučati neobično, dok će roditelji stpljivo objašnjavati zbunjenoj deci da su se u prošlim vremenima gej ljudi sramili sebe, kao što su crni ljudi bili primorani da koriste odvojene toalete, a žene nisu imale pravo glasa.  Ali ovim ne možemo da zakljucimo da su debati otvorenoj, kao i pitanjima postavljenim u filmu dati odgovori, odnosno došao je kraj.  Istorija ide brzim korakom napred, pa će ovaj film, koji se otvoreno bavio izborima 2004. godine, kao i odredbom  Proposition 8 donetom u Kaliforniji, kada su Republikanci uspešno izdejstvovali zabranu gej brakova, dočekati svoju publiku u primetno izmenjenom svetu.  Na neki način iznenađujuće, ono što je imalo jasne obrise poziva na rat kultura sada zvuči više kao objava pobede.

OUTRAGE

Scenario i režija Kirby Dick; direktor fotografije Thaddeus Wadleigh; montaža Doug Blush, Matt Clarke; muzika Peter Golub; produkcija Amy Ziering. Dužina trajanja 90 minuta.