---

ANĐELI NEBESKE SRBIJE

by Dušan Maljković

I tako je Srđan Dragojević kupio jednu kartu za Hollywood. Otišao je tamo daleko, preko Okeanskog mora, i naučio tri stvari. Prvo, da bi se film dobro prodao, poželjno je od njega napraviti brend. Drugo, da su za filmove sa nadrealnim sadržajem u načelu potrebni specijalni efekti. Poslednje, i daleko najvažnije - uspešan prvenac obavezno podrazumeva sequel, bar ako je novčani spiritus movens u pozadini njegovog stvaranja. Sve navedeno dotični je uspešno savladao, i u tom kontekstu, nema mu se šta zameriti. Začuđuje, doduše, da je to zaista sve što je naučio, bar kada je film Mi nismo anđeli 2 u pitanju. Takođe, primetiće i ne sasvim istančano oko - navedena lekcija mogla je biti savladana, a da se prstom nije mrdnulo iz otadžbine.

Dobro, reći će neko, Dragojević nije otkrio Ameriku, ali možda nije problem na nivou onog šta, već ovog kako - svi znamo da je dobar brend isplativa roba, ali od čega se on pravi? Jednostavno, alhemijska formula brendiranja (još uvek) nije pronađena. Ne može se negirati da je dotični uspeo da pronađe sponzore, odlično reklamirao sebe i svoj proizvod, uveo nov standard oglašavanja unutar samog filma, i uopšte pomerio granice u filmskom advertisingu u Srba, ali nije sasvim jasno šta je u režijskom smislu njemu implantirala fabrika snova. Dragojević se ponaša kao da je uspešno apsolvirao kurs filmskog marketinga, jer je njegov ideološki background ostao isti - od zasnivanja humornog efekta na lokalnim stereotipijama (komedija ''mentaliteta''), pa do opštih diskriminativnih mesta zaparložene srbijanske baruštine (pre svega homofobija). To je ujedno i razlog zašto reditelj nije uspeo u Hollywoodu - njegov kolokvijalni izraz, te autistični lokalizam direktno je suprotstavljen multinacionalnom jeziku najveće filmske industrije. Govori srpski da te ceo svet razume - tu samoironičnu doskočicu, Dragojević je previše bukvalno pročitao i nikada nije progovorio engleski, jezik hiperglobalizujuće planete, koja sadržaje lokalnog karaktera ili briše sa lica zemlje, ili ih integriše, kao ukras, u ''švedski sto'' raznovrsnih kultura. Nasuprot tome, režiser lokal-patriotskom lešu - onome što je mrtvo, samo to još ne zna - daje veštačko disanje, ne prepoznajući da piše nekrolog vrstama osuđenim na evolutivno istrebljenje: kapitalizujuća Srbija, sa sve većim zahtevom za integraciju u međunarodnu zajednicu i EU, biće prinuđena da u jednom trenutku izađe iz patrijarhalnog habitusa koji režiser nekritički fetišizuje, te će smeh, pomešan sa šokom, kada se dvojica muškaraca poljube, zameniti ravnodušnost. Dok se to ne desi, Mi nismo anđeli 2 nosiće oreol provokativnog, mada je on, za sredinu koja drži do razvoja civilnog društva, skandalozan koliko i pisanje domaćeg u svesku za školski rad, da se dragojevičanski izrazim. Jedino, što bi moglo izazvati sablazan, jeste količina humora zasnovanog na nasilju, te njegova normalizacija (u redu je da takav vid komunikacije postoji) i ne baš suspregnuta fascinacija istim (ma baš je cool). U tom smislu, film je de facto ultra-konzervativan, jer predstavlja glas one Srbije koja muškarce i dalje vidi kao snažne, mačisticke figure, ''opake jebače'', ali i zaštitnike svojih kćeri, pronalazeći u tome vrednost par excellence, udarajući tako kontru emancipaciji Srbije od patrijarhalnih vrednosti, analogno onome što Kusturica čini (sa) Romima - oni, po njemu, ne treba da izađu iz sadašnjeg načina života, zbog toga što će izgubiti ''dušu'', ono ''jedinstveno i samosvojstveno'', bez obzira u kolikoj se (materijalnoj) bedi nalazili.

Prethodno, u najmanju ruku, može da izgleda začuđujuće. Naime, Dragojević se deklarisao kao levičar, tako da bi brendomanija trebalo da mu bude smrtni neprijatelj, kao jedan od simptoma poznog kapitalizma. Takođe, čini se da su Anđeli fascinirani višom klasom u Srbiji, budući da njegovi heroji vode bezbrižni beverly-beogradski život, a da su parodični likovi iz tog miljea pre svega ženski, sa opštim mestima ''šmizla iz visokog društva''. Moguće objašnjenje je opšte mešanje baba i žaba na savremenom političkom polju - kao što ekstremna desnica može (jedina) stajati iza prava radnika u Srbiji, tako i navodno crveno orijentisani pojedinci mogu podržavati najkonzervativnije stavove, a Dragojević ima emotivnih razloga za skretanje u levo - u najrazvijenijoj zemlji kapitalizma nije uspeo da proda svoje režijsko umeće. Ko gubi ima prava da se ljuti, te i da ponovo (osvete radi?) pravi filmove koji se ne ulaguju, kako autor davno reče, homoseksualnom kanskom žiriju. Uostalom, čini se da je to opšte mesto ideološkog preletanja nakon petog oktobra, tako da možemo, u skladu sa Dragojevićevom konverzijom, da očekujemo da se Sinod SPC učlani u Žene u crnom, što mnogi ne bi ni primetili, zbog gotovo identičnog outfita. Na istom tragu, moguća je pojava Pinka, kao ključnog sponzora filma, te njegova uspostava u urbani medij, koji time dovršava sopstvenu anti-tezu (u odnosu na početak obeležen turbo-folkom), dok se Dragojević, od siromašnog konzervativca i umetnika (koji je u ružičastoj televiziji pronašao glasnika kulturne apokalipse), transformisao u levog kultur-biznismena. Naravno, sinteza koja je usledila u opštem pomirenju ''urbane'' i ''ruralne'' Srbije donela je i novi kvalitet - Pink, na koji B92 sve više liči, postaje stožer onog dela urbanog undergounda, kome je nekoć bio smrtni neprijatelj (uz tročasovnu Grand paradu), dok Dragojević, profesionalno radeći na brendiranju i brendovanju, i dalje zadržava oreol alternative neokrnjenim. Dve Srbije, prva, navodno miloševićevska i posle Miloševića, i ona, opet navodno protiv najčuvenijeg haškog zasužnjenika, spojile su se u pop-kulturnom domenu, korespondirajući ''istorijskom pomirenju četnika i partizana'', u republičkoj Skupštini. Kao što Život imitira Umetnost, tako i Politika podražava Pop-kulturu.

Svi istorijski događaji dešavaju se dvaput - prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, ustvrdio je Marx. Ova teza može se primeniti i na Anđele - prvi put, početkom devedesetih, to je bio manifest urbanoidnog kultur-rasizma, ideologije under the shelter of B92 koja se borila protiv deklarisane levice u Srbiji (''nećemo da pobedi narodna muzika''), dok je danas ružičasta istina o tome šta se ispod tog projekta urbanizacije sakrivalo - želja za profitom i moći, neupitnom vladavinom kapitalizma i prateće mu idologije ljudskih prava i multikulturalizma, u kome će te životne forme, raritetne zverke sa asfalta centralnobeogradskih opština, ipak pronaći svoj (p)rezervat. Preživeti, baš kao i Pink, a očigledno i preboleti svoje nekadašnje ideale (''revolucije''), a danas napuštene ''iluzije''.

Ipak, mi jesmo anđeli. Konačno živimo u nebeskoj Srbiji, velikoj sapunskoj operi sa srećnim krajem, u kome su i najneverovatniji obrti uvek bili mogući, a da ne završe kao salto mortale. Ne verujete? Pogledajte B92. I on sada ima svoju rusku ''špansku seriju''. Baš kao što Dragojević ima svoj Pink, najgledanijeg ''anđela čuvara''...